ŽIVOT pokušava da uđe u poeziju, hoće sam da bude poezija - poručuje nam pesnik Vojislav Karanović (1961) u jednoj pesmi iz knjige „Unutrašnji čovek“, za koju je dobio godišnju „Zmajevu nagradu“ Matice srpske. Nagrađen pesnički rukopis objavila je Narodna biblioteka „Stevan Prvovenčani“ iz Kraljeva, u čuvenoj ediciji „Povelja“.

Nagradu koja nosi ime jednog od najvećih srpskih pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, Matica srpska je prvi put dodelila 1954. godine. Karanoviću će priznanje biti uručeno 16. februara, na Svečanoj sednici Matice srpske, povodom dana ove naše najstarije kulturne ustanove.

Karanovićeva zbirka, po obrazloženju petočlanog žirija kojim je predsedavao Mihajlo Pantić, predstavlja rekapitulativnu tačku njegovog književnog rada.

RADOST ČITANJA * KAKO doživljavate nagradu koja nosi Zmajevo ime?
- Volim da o ovakvim priznanjima mislim kao o događaju iza kog stoji istinska radost čitanja. Jer je ta radost jednaka radosti stvarnja pesme. Pesma postoji samo kroz druge. I svaki odjek, odziv na ono što pišete, uliva vam dodatnu snagu. Jovan Jovanović Zmaj je značajno ime naše pesničke tradicije. Pesnik sa mnogo lica, mnogo tema, i mnogo registara pevanja. Zmaj je obeležio pesništvo 19. veka, ali i dosta uticao na razvoj srpske poezije u 20. veku. I kao što pesma postoji samo kroz druge, tako i pesnici postoje samo kroz druge. Prija mi, dakle, ponovni dodir sa Zmajom, i dovođenje moje poezije u blizinu njegovog stvaralaštva.

* Čitate li svoje rane pesme, da li su vam povremeni pogledi unazad potrebni i korisni?

- Ne volim da se često vraćam svojim stihovima. Mada, u jednoj fazi rada na novim pesmama, onda kad počnem hladnije glave da razmišljam o tome što sam napisao, umem da se osvrnem unazad, pa i da pročitam neke svoje ranije nastale pesme. Nisam siguran da mi pomaže, niti da se to na kreativan način ugrađuje u moje pisanje. Pre je to pokušaj da sebe umirim, da se podsetim da to što sada nastaje u groznici, u naizmeničnim talasima oduševljenja i nezadovoljstva onim napisanim, da se neka slična drama odigravala i u prošlosti.

* Šta bi trebalo da nam poruči naslov knjige „Unutrašnji čovek“?

- Umesto poruke, možda bi mogao da nas podstakne da se zapitamo: da li u nama postoji nešto kao unutrašnji čovek? Odnosno: da li smo sigurni da tako nešto, nalik na unutrašnjeg čoveka, ne postoji unutar nas? Jer mnogo toga sugeriše nam da čovek postoji isključivo kao spoljašnji čovek. Suviše uska polja specijalizovanog znanja, tehnološki razvoj, pokrenut sa ciljem da čoveka oslobodi i olakša mu život, a zapravo ga sve više sputava, ideološki okviri koji postaju sve suptilniji ali ostaju podjednako kruti i sputavajući... Sve to hoće da nam kaže da smo materijalni oblik koji je provizoran, promenljiv i u svakom trenutku lako zamenljiv. Pri čemu nije od presudnog značaja da li se to objašnjava jezikom biologije, sociologije, politike, ili nekim drugim. Čovek je tu sveden na svoju fasadu, na spoljašnji lik, na delić mehanizma. I uvek je negde u podtekstu sugestija da je celina tog mehanizma jedino važna, a ne njegovi delovi.

* Kako se umetnost uklapa u takvu sliku?

- Čini mi se da umetnost, pa dakle i poezija, kao i svaki kreativni napor učinjen sa ciljem da se život oplemeni, jesu neka vrsta pobune protiv takvog osećanja stvari. Protiv svođenja raznolikosti i lepote sveta na goli šablon, na teško čitljivi obrazac za čije odgonetanje se uvek nude „stručnjaci“, koji su zapravo preobučeni ideolozi. Umetnost favorizuje jedinku, individualno postojanje. Ona veruje da su mašta i osećanje instrumenati doživljaja sveta. I ne samo to: ona nikada nije napustila davno probuđenu slutnju da su mašta i osećanje takođe instrumenti spoznaje sveta.

* Suočavate nas u pesmama sa prolaznošću i nestankom, ali pišete da „u drvenoj ploči stola još šušte krošnje...“ U čemu to subjekat ove poezije pronalazi smisao, šta pokušava da odbrani?

- U poeziji ne postoji neki prethodno osvojeni smisao, koji bi se potom kroz određenu jezičku formu preneo čitaocu. Suština cele stvari je zapravo u tome što subjekat ove, a i svekolike druge poezije, luta kroz predele unutar sebe i predele izvan sebe, kroz predele jezika pa i izvan jezika, i to baš u potrazi za nekim smislom. Taj hod je teturav, nesiguran, na trenutke opasan. Svojevrsno „pipanje po mraku reči“ - kako je tu potragu nazvao Euđenio Montale. I u tom teturanju dobro je da se pesnik i čitalac uhvate za ruku - sigurnije će koračati.

* Često u ovoj zbirci povezujete svet mrtvih i svet živih. Zašto otvarate ta vrata i pokrećete te liftove?

- Vrata između ta dva sveta poezija mora barem da odškrine. Mora da osluškuje i oseti šta se dešava sa one druge strane. Pesnička reč jeste očaravajuća zato što omogućuje pogled na dve strane, otvara vidik na dve vode. Pokušava da sagleda i doživi život u njegovom integralnom obliku. Možda se to može i ovako reći: subjekat ove poezije želi da oseti punoću života. Uprkos slutnji da ta punoća podrazumeva i doživljaj sopstvene suprotnosti. Odnosno da se mora osetiti praznina, kao i prolaznost, i ledeni dah nepostojanja.

* Da li je pesnička reč postala preteška za današnji sve nestrpljiviji i sve površniji svet?

- Ponekad imam utisak da je danas svet sam sebi postao pretežak. I da čovek ne zna kako da se izbori sa teškom senkom sumnje i straha koja se sve vreme nadnosi nad njegovo postojanje. Čovek se učaurio, zatvorio u oklop, ali su strah i sumnja onda ušli u njega. On zazire od svega što takvo stanje može da osvetli, jer misli da će ga to lično ugroziti. Gledano iz takve pozicije, pesnička reč se čini takođe teškom, pa i preteškom. Pesnička reč je zapravo laka. Ona je oblikovana ljudskim dahom, nalik je na plamenu iskru, i gotovo uvek je signal poleta duha. Čovek se boji otvaranja, i to je donekle razumljivo - jer otvorenost znači i lakšu ranjivost. Samo, bez otvorenosti, bez svojevrsnog stapanja sa svetom, nema punoće doživljaja. Pesnička reč u stanju je da probudi u nama stalno prisutnog, ali često duboko zaspalog - unutrašnjeg čoveka. Mnogi se upravo toga plaše, i od toga beže.

* Pesničke zbirke imaju male tiraže, a pesnika i njihovih knjiga je sve više i kao da se ostvaruje Miljkovićevo „poeziju će svi pisati“. Kako to objašnjavate?

- Nije to samo po sebi loše. Druženje sa rečima, i pokušaje da se vlastiti doživljaj uobliči u reči, ma kako nevešto to bilo, ne treba sputavati. Uostalom, niko na zna kako istinske pesme nastaju. Energija mnogih pesnika, i mnogih pesničkih pokušaja, uspelih i manje uspelih, na neki tajanstven način sudeluje u nastanku istinski vredne poezije. Samo, ne treba zaboraviti da do reči, pesničke reči, treba ići iz dubine, i iznutra. Da se mora osluškivati, i poštovati reč. Svaka pojedinačna reč. Moramo stoga utišati žagor i buku oko nas, ali još više buku unutar nas. Poezije nema bez tišine, i ko to ne shvati, nikada neće na pravi način doživeti pesmu.