UZBUDLjIV život despota Đurađa Brankovića, od moćnog, uglednog i bogatog vladara do 80-godišnjeg slomljenog starca čiji su se životni, diplomatski i državnički napori urušili, dva sina oslepljena, a obe kćeri ostale udovice bez poroda - tema je novog istorijskog romana Nikole Moravčevića (1935) “Poslednji despot”, u izdanju “Arhipelaga”. Knjiga je ujedno i raskošna slika života u srednjovekovnoj Srbiji, a predstavlja nastavak prethodnog romana ovog autora “Vitez u doba zla”, u kojem je glavni junak Đurađev ujak, despot Stefan Lazarević.

Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost Univerziteta u Beogradu (1955), Moravčević je emigrirao u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku, a doktorirao svetsku književnost (1964). Na Univerzitetu u Čikagu bio je dugogodišnji profesor svetske književnosti, osnivač i šef odseka slavistike, prorektor. Njegov naučni rad obuhvata više od deset knjiga eseja o delima srpske i ruske književnosti 19. i 20. veka, a bio je i osnivač i glavni urednik jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi “Serbian Studies”.

ZEMLJA SREBRA - SRBIJA u vreme Đurađa Brankovića bila je jedna od najbogatijih evropskih zemalja, zbog velikih nalazišta izuzetno kvalitetnog srebra - objašnjava Moravčević.
- Samo dva podatka. Kao miraz uz svoju ćerku Maru, Đurađ je dao 500.000 dukata i dve pokrajine, Toplicu i Dubočicu. A Novo Brdo je u to vreme imalo 12.500 stanovnika, kada je u Parizu i Londonu živelo između 2.500 i 3.000 ljudi. Srebro je, inače, vađeno, ne samo na Novom Brdu već i na Rudniku, u nekim mestima na Kosovu i u bosanskoj Srebrenici. Dragocena ruda je bila pomešana sa zlatom, i to se zvalo glama, u Evropi izuzetno cenjena jer su se od nje pravili skupoceni nakiti.

* Despot Đurađ je osim vojničkih imao i izuzetne diplomatske sposobnosti, iako je bio dvostruki vazal, vezan između zahteva turskog carstva i ugarskog kraljevstva.

- Želeo sam da ga prikažem kao čoveka koji se psihološki razvija i postepeno menja. Kada ga čitalac upoznaje, a to je u jeku bitke Bajazitovih sinova za presto, on je tipični srednjovekovni velmoža sa jako uskim pogledima o održavanju poseda. Vremenom njegovi vidici se šire i sve više podseća na svog ujaka Stefana Lazarevića. On konačno uviđa da je jedinstvo Srbije uslov opstanka države, i tako se kao ličnost razvija od čoveka tipične vlastelinske sebičnosti do državnika koji ima jasnu viziju budućnosti svoje zemlje.

* Šta je uticalo na Đurađevo sazrevanje?

- On je shvatio da Srbi strahovito gube, boreći se na različitim stranama u ratu Bajazitovih sinova. On je izgubio svog mlađeg brata Lazara, a Stefan svog mlađeg brata Vuka. Takav razdor između Lazarevića i Brankovića jedino je Turcima išao u korist, što su oba srpska despota shvatila, i uspela da se pomire.

* Koliko je o despotu Đurađu i njegovom vremenu ostalo pouzdanih podataka?

- Pronašao sam ih na raznim stranama. Francuski vitez Bertrandon de la Brokijer, koji je prošao Srbiju 1437, u memoarima je zabeležio dosta toga. Između ostalog, poredio je Srbe, Grke i Bugare. O Grcima i Bugarima piše jako loše, ističući da su se dobrovoljno turčili, i to proslavljali sa tri dana gozbe. O Srbima piše veoma pozitivno ističući njihovu lepotu, vitkost, visinu i čistoću, uz primedbu što nose duge kose i brade. Hvali tada sredovečnog Đurađa i njegovu decu. Pravi rudnik istorijskih dokumenata iz ovog doba je dubrovački arhiv. Za Dubrovčane je, naime, Srbija u 14. i 15. veku bila prava zlatna koka. O Đurađu su ostavili zapis da je bio prvi od srpskih vladara koji je slušao savete svoje žene Jerine i dozvoljavao joj da se meša u državne poslove. Zanimljivi su i turski izvori koji su dugo vremena bili potiskivani.

* Veliku umešnost despot Đurađ je pokazao i kada je nameravao da podigne Smederevsku tvrđavu.

- Kao izuzetno vešt čovek on je znao da iskoristi nezajažljivost mađarskih i turskih velikodostojnika. Kada je odlučio da zida Smederevo, bilo mu je jasno da neće dobiti dozvolu od sultana. Zbog toga je potplatio turskog velikog vezira koji je sultanu preneo poruku kako srpski despot hoće da podigne malu crkvu i dvor da bi se skućio. Sultan je to odobrio, da bi tek sedam godina kasnije dobio izveštaj kako se privode, radovi na velikoj tvrđavi. A Smederevo je i dan-danas najveća nizijska tvrđava u Evropi, i, što je posebno zanimljivo, mnogima na Zapadu je nezamislivo da je sazidana samo za deset godina.

GRAMZIVI BANKARI SA VOLSTRITA *KAO čovek sa velikim iskustvom i znanjem koji voli da tumači događaje, kako objašnjavate današnju ekonomsku, i ne samo ekonomsku krizu u svetu?
- Jedini razlog ekonomske krize od pre tri godina bila je strahovita gramzivost ljudi sa Volstrita. To znači da čak i u kapitalističkom društvu vlada mora da nađe načina da uspostavi pravila u finansijskom sektoru, što u Americi svi uviđaju, izuzev Republikanske stranke. Pre četiri meseca Obama je predložio da jedan procenat najbogatijih ljudi u Americi, njih 750.000, plaćaju porez veći za 1,4 odsto. Republikanci su to odbili smatrajući da su oni kreatori kapitala od kojeg žive niže klase. Jedan od najbogatijih ljudi Voren Bafet je javno rekao da ga je sramota što za toliko bogatstvo plaća isto toliko koliko i njegova sekretarica. Ali šta sve to vredi kada Republikanska stranka ne odustaje želeći da što pre vidi leđa Obami. Kao pravi Srbin inadžija, na predstojećim izborima glasaću za Obamu.

* Zbog podizanja tvrđave Jerina je u narodu i dobila nadimak Prokleta...

- To je bio ogroman kuluk za veći deo stanovništva Srbije. Seljaci su morali da dolaze sa stokom i kolima i dovlače kamen i preko sto kilometara. Zbog neophodnog materijala, rušena su stara rimska i vizantijska utvrđenja, a kada i to nije bilo dovoljno, Đurađ je naredio da se u prečniku od 150 kilometara oko Smedereva pokupe svi nadgrobni spomenici i grobovi. Tako su Srbi osim svog znoja u zidine ugradili i svoje pretke. Jerina je u svemu tome sigurno imala uticaja, kao što je učinila da Đurađ pokloni ogromnu sumu Turcima da bi se iz njihovog zatočeništva izbavio njen brat Toma Kantakuzin. Kada je Toma došao u Srbiju, dotadašnji vojni komandant Radič Postupović se povukao u manastir na Svetoj gori, a Jerina je na njegovo mesto postavila svog brata. Bio je to prvi put da se za velikog čelnika srpske vojske postavi jedan Grk.

* U romanu je veoma zanimljivo prikazan odnos između Đurađa i njegove žene,

pogotovu kada su morale da se donesu neke vrlo teške i bolne odluke. Jerina se pokazala mnogo odlučnijom?

- Ona je rođena u jednoj od dve čuvene vizantijske porodice koje su se tukle 200 godina, a to su Paleolozi i Kantakuzeni. I u svim njihovim obračunima bilo je sasvim normalno da deca budu taoci. Zbog toga je Jerina bez mnogo premišljanja pristala da ćerku Maru da u turski harem, drugu kćer grofu Celjskom, za koga se u celoj Evropi znalo da je nepopravljiv ženskaroš, a kao taoce sinove Stefana i Grgura. Murat II je u jednom trenutku posumnjao u Đurađevu odanost i naredio da se njegovi sinovi, koji su se nalazili u Maloj Aziji, oslepe. Mara je, tada, pala pred njegova kolena i uspela da ga ubedi da promeni odluku, što je za to vreme bilo nezamislivo. Sticajem okolnosti, međutim, glasnik je zakasnio, braća su pogubljena, a razljućeni Murat je naredio da se glasnik ubije.

* Kada, i u kojoj meri pisac ovakvih romana može da odstupi od činjenica i podataka?

- Nikada, ako hoće da bude pravi pisac istorijskih romana. Odstupanja od činjenica mogu se videti još u ranim srpskim istorijskim romanima u 19. veku, što se i kasnije ponavljalo. Tako je jedan od braće Nastasijević napisao istorijski roman o despotu Stefanu Lazareviću koji je izašao tridesetih godina 20. veka, a u kojem je veoma mnogo nedopustive proizvoljnosti. Ja sam i počeo da pišem istorijske romane smatrajući da je moja generacija iz mnogih knjiga dobijala sasvim pogrešnu sliku o nekim periodima naše istorije. Tako sam ispisao “Vreme Vaskrsa”, roman o Prvom svetskom ratu, u kojem sam, između ostalog, pokušao da dokumentujem da nam je uz Austrougarsku, najveći neprijatelj bila Engleska, što mnogo ljudi ne zna. U romanu “Svetlost Zapada” bavio sam se ratom u Bosni, i to na osnovu građe iz arhive Ujedinjenih nacija. Na moje veliko zaprepašćenje, direktorka arhiva mi je rekla da osim mene tu niko drugi nije zavirio.