Ljiljana Blagojević: Mi smo mali kosmos svega

OD mene se očekuje i podrazumeva jedino ljubav. Nikakve pripreme, strepnje i obaveze. Samo razmena emocija - kaže o svojoj novoj ulozi, sasvim drugačijoj od onih koje je do sada imala, Ljiljana Blagojević. A uloga, najlepša: baka četvoromesečne Mione. Uz nju, u poslednje vreme nanizala su se još neka, profesionalna, priznanja i zadovoljstva. Nedavno joj je na Desetim pozorišnim svečanostima “Žanki u čast” u Rabrovu (rodnom selu velike glumice) pripala nagrada za najbolje glumačko ostvarenje. U Crnoj Gori je završila prvi ciklus TV serije “Budva na pjenu od mora”, a uveliko teku probe Kamijevog “Nesporazuma” na njenoj matičnoj sceni, u Narodnom pozorištu.

- Kamijev tekst, u režiji Veljka Mićunovića, priča je o rasturenoj porodici. O majci i ćerki koje imaju pansion i svakog muškarca koji dođe ubijaju iz koristoljublja. Na kraju, ne znajući, života liše i sopstvenog sina. Dakle, reč je o grčkom motivu koji je inspirisao ovu dramu, nastalu pre četrdesetak godina - objašnjava Ljiljana Blagojević. - To je i priča o otuđenim ljudima, čija komunikacija se svodi na gomilu nesporazuma koji, konačno, dovode i do najtragičnijeg događaja...

* Šta je za vas najizazovnije u novom glumačkom zadatku?

- Zaintrigiralo me je kako čovek zarad svoje lične sreće odlučuje da ubije drugog, odnosno pitanje gde je granica ljudske slobode. Junakinje “ Nesporazuma” čeznu za suncem i nekim egzotičnim predelima, kao Čehovljevi likovi za Moskvom. Radi se o tragičnim ljudima koji pokušavaju da jedan mučan život u lošim uslovima zamene odlaskom u lepše krajeve, pune svetlosti i nade. Pred nama je izuzetno težak tekst, pre svega, u smislu “prevođenja” na scenski jezik. Inače, Kamijev jezik je bogat i ima divnu poetiku.

* U književnosti kao i u životu, otvara se pitanje ljudske slobode, ali njeno poimanje nije isto u svim vremenima?

- Danas je sve drugačije. Etika, pre svega. A iz nje sve proizlazi: s kim se družite, u šta verujete, težite li da budete čestit profesor ili političar. Iz nje proizlazi i pitanje slobode. Čini se da je sada, više nego ikada, primenjljiva poslovica “para vrti gde burgija neće”. Sve je dopušteno. Sve se naziva procesom i tranzicijom, sve se može i sve se razume. I sve je opravdano. I da dobijete otkaz, i da vas prime bez konkursa, i da živite u partokratiji. Pa se pitate da li je demokratije više bilo kad se o njoj nije pričalo nego danas? Moj ujak je predavao na fakultetu, a nije bio član SK. Sada se više nego ikada traži pripadnost. I to ne samo za profesora već i za portira! Ne dozvoljava nam se različitost, ta uniformisanost nije dobra ni za koga. Pogotovo u umetnosti, gde je posebno važno ono “neka cveta hiljadu cvetova”.

* Bavi li se i “Nesporazum” tim temama?

- I sa te strane je Kamijev komad zanimljiv. Pisac kaže “Evropa je tako tužno mesto”... Nema razlike između Kamijeve Evrope pre četrdeset godina i ove danas. Za pisca je ona stara, umorna, memljiva, ofucana kao usedelica: našminkana, doterana, ali ipak matora. I sve je u ovoj priči nesporazum u komunikaciji, tumačenju rečenica.

* Za naše vreme kažu da je doba verbalnog bluda, mnogo reči s malo značenja...

- Nekada je reč imala specifičnu težinu, nekad se zbog nje izlazilo na dvoboj. Nekad se odgovaralo i zbog onoga što ste rekli, a niste ispunili. Danas se sve zaboravlja: od predizbornih obećanja do svakodnevnog života. Postoji i verbalno zlostavljanje - ratovi se dobijaju uz pomoć medija koji ubeđuju ljude da je mleko crno. Dok vi dokažete očigledne stvari, vrag je odneo šalu. Gledamo ljude koji nam kroje živote, a ne umeju ni da se zacrvene. Uostalom, živimo u doba kada se emocija smatra slabošću i manom, a emotivan čovek primitivnim bićem.

* U seriji “ Budva na pjenu od mora”, po tekstu Stevana Koprivice i u režiji Milana Karadžića, igrate ženu tajkuna?

- Za takve se obično kaže da su male sponzoruše. Ali, moja Nađa nije stereotip te vrste. Ona vodi muževljeve poslove i “pegla” njegove brljotine. Formalno stoji iza muža, mada je ona ta koja posluje. Spremna je da pređe preko svega, a da pri tom ne da na se. I nikako ne na svog čoveka. Prvi put igram jednu Nikšićanku. Mada nije daleko od mene, budući da imam hercegovačke korene.

* Nije geografski, ali kažete da je udaljena u svakom drugom pogledu. Gde glumac “kopa” kad treba da iznese na svetlo dana karaktere s kojima, privatno, ne može da se identifikuje?

- Bilo kako bilo, glumac uvek pođe od sebe. Ne može nešto se kalemiti ni na šta. Postoji model kad imate i kad nemate sopstveno iskustvo. I vi radite po modelu. Ipak, ko kaže da ta osoba ne postoji u vama? U svakom čoveku živi i tvrdica i rasipnik, i lopov i poštenjačina, i mudar i naivan. Šta će prevladati, zavisi kako ste se formirali kroz život. S nožem u ruci neko će biti hirurg, neko mesar, a neko ubica. Ponekad se zabezeknete kako je drugi u sukobu s vama uspeo da isprovocira gomilu prostakluka, za koje niste ni sanjali da ih posedujete. Porazi vas ta činjenica. U nama je, zapravo, mali kosmos svega.