Prvu deceniju novog veka ostvarili smo kao Disove „Naše dane“ lišene metafora. Beznađe je toliko da dublje ne može biti. I to je neka nada.

Ovo za „Novosti“ kaže Milovan Vitezović, romansijer, pesnik, satiričar, TV-pisac, aforističar... Autor koji je u svakom od žanrova ostavio upečatljiv, samosvojan i prepoznatljiv trag.

* Dvadeseti vek prošao nam je u mnogim nesrećama, nesporazumima, zabludama. Ni prva decenija novog milenijuma, i pored početnog entuzijazma i velikih obećanja, nije nam donela mnogo nade?

- Mi smo u dvadeseti vek ušli sa velikim nezadovoljstvom političkim stanjem u Kraljevini Srbiji, o čemu najbolje svedoči satirično delo Radoja Domanovića. Bili smo spremni da menjamo svoju sudbinu kroz dinastički prevrat i demokratski preokret, koji smo ostvarili čak u prvoj deceniji, mada je u toj deceniji Dis ispevao pesmu punu nacionalnog očaja „Naši dani“. U dvadesetom veku bili smo dva puta, iako mali narod, velika žrtva svetske istorije.

A to što vi pominjete, to smo doživeli u drugoj polovini i na kraju veka kao strašni istorijski cinizam saveznika iz dva svetska rata nazvan „milosrdni anđeo“, kojim smo izbacivani i iz istorije i iz geografije. U dvadeset prvi vek smo ušli kao zemlja organizovana na Domanovićevoj „Stradiji“, mada se na ustave pozivamo.

GLUMCI SE NAJBOLjE SNALAZE * Kako se u politici snalaze umetnici?
- Koliko se to na nekim našim umetničko-političkim primerima vidi, u politici se najbolje snalaze pozorišni radnici, ponajpre glumci. Oni su veoma vični sceni i znaju kako se prebacuje rampa. Njihova umetnost je ulazak u drugu ličnost i kazivanja misli drugih, čiju sudbinu pod šminkom iznose pred narod za aplauze. Zato nije čudno da su nam već dva glumca bili ministri kulture. Igrali su predano svoje uloge koje ne bih ocenjivao, sve dok vlade nisu bile skinute sa repertoara.

* Vreme koje živimo ostaće upamćeno po odsustvu elementarne etike, izrazitom egoizmu i beskrupuloznoj vladavini profita. Može li se to opravdati, što se ponekad čini, kao neminovne propratne pojave takozvane tranzicije?

- Šta da kažem, ako se slažem s vama, sem da uz nezapamćene lopovluke beskrupuloznoj vladavini profita dodam vladavinu mita, kredita i zelenaštva. Glišićeva „Glava šećera“ narasla je do šećerana. Tranzicija je najavljivana kao bajka u kojoj će sve biti transparentno. I ostvarena je kao transparentna bajka o carevom novom odelu u kojoj nemamo golog cara, već go narod koga ne suočavamo sa tim, već mu samo nudimo izbore, kojih nema, i ako ih bude.

* Čini se da je čitav svet u krizi, ne samo ekonomskoj, nego pre svega intelektualnoj i duhovnoj. Neophodan je novi civilizacijski iskorak, ali kao da novih ideja nema?

- Dobro bi bilo da se čini, jer što se čini to je privid. A čini se da ceo svet postane prividan. Poništene su mnoge civilizacijske i hrišćanske vrednosti. Vidimo da je na red došlo smišljeno i podlo poništavanje mitologije ciničnim nazivom vojnog udara Alijanse „Odisejeva zora“. Intelektualno poštenje u svetu je prepolovljeno. Umro je Harold Pinter - ostao je samo Čomski! Svetski humanizam nikad nije bio na nižem nivou. Sad je ispod dubine cunamija. Potpuno je zatajio u strašnoj tragediji Japana. Deca sveta prave origami ždralove, ali vlasnici sveta ni da dovoljno vode ponude. Sve velike ideje su ili izdane ili zloupotrebljene, da od pomisli na nove zaziremo. Bojim se da pri ovom stanju etike u svetu nove velike ideje mogu biti masovno ubistvene. Za nove je potreban etički preporod čovečanstva.

* Nekada uticajni glasovi naše kulturne i intelektualne elite gotovo da su potpuno utihnuli. Šta je razlog?

- Ti glasovi su nekada, kada su, kako kažete, bili uticajni, bili i pod velikom paskom ondašnjeg jednopartijskog i sasvim isključivog režima i na njegovim crnim listama. Ali su se čuli i bili su jedinstveni, ma koliko različiti. I oni su, bez obzira na istrpljene posledice, demokratizovali vreme i zemlju. Valja samo prelistati upravo izašlu „Belu knjigu“. U višestranačju, kad su se od jedne partije napravile desetine, uslovno demokratskih ali isključivih partija, ona crna lista podeljena je po partijama sa željom svake da svoju širi. Te podele i partijski dogmatizmi su učinili svoje i usitnili ukupnu umnost, oslobodivši je intelektualne odgovornosti, učinivši je međusobno isključivom, osionom, pa, bogme, ponegde i ostrvljenom. One koji u previranjima nisu etički posrnuli zahvatilo je razočaranje i apatija, pa čak i gađenje od angažmana. Uz to, stigao je i zamor umnog materijala.

PISCI U POLITICI * Šta mislite o odnosu pisaca i politike?
- Pisce vodi, trebalo bi uvek, pitanje čiste savesti i veliko osećanje odgovornosti za ono što stvaraju i kako stvaraju, za dobrobit kulture u kojoj delaju i kojoj doprinose i za sudbinu naroda kome ta kultura pripada. Pisci se ne mogu ukloniti iz javnog života, jer su i oni sami taj život, pa time ne mogu biti autistični i mimo politike, koja ih inače, kao i druge ljude, izaziva i mami. U pristupu prema politici morali bi da se klone demagogije. Ako pisac uđe u politiku kao političar, on će iz nje izaći kao veliki i veoma razočarani gubitnik ili, ako ostane, tu više neće biti pisca. U politici se mora često prelaziti preko svega. Onaj ko prelazi preko svega, prelazi i preko sebe. Ko pogazi sebe, već se izgubio. Sa gubitkom sebe, počinje da govori jezikom drugih, pa se ni stil ne može više sačuvati. Pisci u politici su ljudi ni tamo, ni vamo. Samo se otaljavaju. Bez povratka su i bez prolaza dalje.


* Ne čini li vam se da se naš javni i kulturni život sve više pretvara u neku vrstu rijaliti šoua?

- Jeste, priznajem to sa velikim jadom. Sve je počelo prenosima iz skupština. Sad imamo rijaliti dvor. Uskoro ćemo imati rijaliti vladu.

* Sve više je olakih, površnih i frivolnih knjiga, pozorišnih predstava, filmova, performansa. A sve pod izgovorom da to „narod hoće“?

- Nadao bih se da je to učinjeno iz olakosti, a da nije globalističko obezličavanje naroda i njegovog nasleđa. Kakva da nam bude kultura kad su glavne institucije kao Narodna biblioteka, Narodni muzej... godinama zatvorene? Kakvo da nam bude izdavaštvo kad su sravnjene glavne izdavačke kuće? Prepočinjemo se u profitnom izdavaštvu, mada i tu ima veoma značajnih knjiga, ali se zatrpavaju frivolnim i površnim, da se i u ono malo knjižarskih izloga jedva primećuju. Takva su, recimo, Ekmečićeva knjiga „Dugo kretanje između klanja i oranja,“ koja sumira dva veka srpske istorijske obnove i ponovnog pada, i Popovljeva trotomna „Građanska Evropa“, koja nas upućuje u građansko nasleđe Evrope u koju idemo neminovno.

* U zapaženoj besedi na uručenju nagrade „Meša Selimović“ Vladan Matijević je progovorio o uskraćenosti i porazu svoje generacije rođene šezdesetih. Čemu mogu da se nadaju generacije koje sada stasavaju?

- Naslediće otadžbinu pod hipotekama i veliku odgovornost da spasavaju što se spasiti bude dalo. Uostalom, da sada, kao profesor, potegnem Domanovića, koji reče: „Ostaje nam još jedino uzdanje u novi naraštaj. Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača, to je najiskrenija želja naša“.

* „Lajanje na zvezde“ bio je roman vaše generacije i od tada ima veoma malo književnih dela koja su obeležila duh ovog vremena. Šta je u pitanju: stvaralačka nemoć ili strah da se sagleda istina?

- „Lajanje na zvezde“ jeste o mojoj generaciji, ali je postao roman svih živih generacija maturanata, o čemu će skoro biti reči kao književnom fenomenu. Međutim, u pravom kritičkom duhu spram ovog vremena su mnoge moje knjige. Raspravljao sam se sa ovim vremenom i u romanima sa temama iz prethodne epohe. Nije moje da pretpostavljam i ocenjujem stvaralačku nemoć drugih, ali bih ukazao na moćnu tragikomediju „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića, u kojoj prepoznajemo sve ovo o čemu smo sada pričali.

* Kroz vaše brojne knjige defiluju mnoge ličnosti koje su ostvarile dubok trag u našoj kulturi, od Vuka do Duška Radovića. Šta od njih nismo naučili?

- Odan snazi narodne priče o Baš-Čeliku Vuk nije živeo za svoj vek, već radeći ono što je kadar pa neće narod propasti. On je živeo i za drugi vijek koji nastajava, kako je za njega rekao Đuro Daničić. Mi nismo u stanju da vidimo kako je Vuk gledao i ispred našeg vremena, a još manje smo spremni da nam Vuk bude veliko iskustvo Evrope u čiju nas je duhovnu baštinu utemeljio i da bude mera za odnos prema onima koji su danas mimo svoga veka, koji žive za vek koji nastajava.

* Na novopokrenutoj Jezičkoj tribini Udruženja književnika Srbije ponovo je

otvorena debata o ugroženosti srpskog jezika i pisma...

- Moje mišljenje o našem jeziku vraća me na njegova pisana izvorišta, na „Zakonopravilo“ Svetog Save. U jeziku Svetog Save reč jezik je bila dubleta i imala dvojako značenje, značivši i jezik i narod. Dakle, tu je svetinja moga jezika i svetost moga naroda. Nema naroda bez jezika jer je jezik odbrana naroda. Jedna srpska poslovica o jeziku moj je kredo: „Sa jezikom glava nam je skuplja“. Držim cenu glave čuvajući jezik. Čuvam glavu pišući. Mislim srpski!