ODRASTAO sam u vodeničarskoj porodici, ponekad, kao dečak, i pripomagao u vodeničkim poslovima - u radnjama teškim i odgovornim. Pojam vodenice i bukvalno se dodiruje s onim delom Molitve Gospodnje koji glasi: hleb naš nasušni daj nam danas.


Akademik SANU, pesnik Milosav Tešić, ovim rečima opisuje osnovni, izvorišni podsticaj za opevanje i veliku posvetu vodenici u novoj knjizi pesama “Mlinsko kolo” (izdavač Zavod za udžbenike), kojom se još jednom dokazao kao prvorazredni umetnik srpskog jezika.


- Bez te čvrste iskustvene podloge teško da bi se mogla površna predstava o vodenici preobraziti u široko zasnovanu i složenu metaforu postojanja ili u zvučni uređaj u čijim se sazvucima čuje ili bar naslućuje rad kosmičkog bila. Sa “mlinarske” tačke gledišta i poezija je mlivo: fino jezičko mlivo, proizvod stvaralačke meljave - kaže za “Novosti” Milosav Tešić.


* Koliko današnji čitalac može da oseti magijska značenja koja su vekovima unazad nosili voda, mlin i čitav ambijent oko vodenice?

- Pesnička umetnost ima obilje sredstava, znanih i neznanih, kojima može da dočara svaki predmetni svet: njegovu fizičku sliku, njegovo zvučanje i sve drugo što označava suštinu tog sveta. U knjizi “Mlinsko kolo”, u ciklusu “Pašum vodeničkog buka”, čestim promenama ritma pokušavaju se dočarati vodenički šumovi pri mlevenju žita. Pomoću tih ritmova, koje će svaki pažljiviji čitalac, čak i bez ikakvog metričkog predznanja, prepoznati kao različite, ulazi se u svet i konkretnih i naslućujućih značenja vode, mlina i uopšte vodeničke atmosfere, stišane ili bučne; stiže se u vodenicu preoblikovanu u složen poetski simbol. Za čitaoca je važno da prvo oseti taj ritam. Potom će ga melodija lakše ili teže, brže ili sporije, već prema meri njegovog čitalačkog iskustva, uvoditi u magijski, simbolički, stvarni i nadstvarni svet vodeničkih slika i njihovih značenja.


* Na kraju knjige dali ste, ipak, objašnjenje.

- Pošto znam da većini čitalaca nisu poznati pojedini ili čak i mnogi vodenički termini, objasnio sam ih u pratećem tekstu “Beleške uz pojedine reči”. Tu su, na primer, protumačeni i ovi pojmovi: badanj, vitao, vodeničište, vreteno, gornjak, donjak, žrvanj, koleso, kolo, mučnica, mučnjak, omaja, peraje...

DOZA INSTANT KULTURE * SMATRATE li da bi Srpska akademija nauka i umetnosti mogla aktivnije da učestvuje u kulturnom i javnom životu?
- Po prirodi stvari, SANU niti je ikad bila niti bi valjalo da bude sudionik u kulturi masovne potrošnje, ali je tačna i vaša primedba da bi ona mogla biti aktivnija u našem kulturnom i javnom životu. Ono što se u sferi kulture događa u Akademiji, iako ona o tome redovno obaveštava javnost, nema jaču medijsku podršku. Verovatno zato što nije dovoljno privlačno za širu javnost, naviklu na obilatu dnevnu dozu instant kulture, a donekle i zato što Akademija nije medijski agresivna. Ipak, protekle godine, na primer, održana su dva značajna naučna skupa, jedan o književnom delu Meše Selimovića, drugi o stvaralaštvu Skendera Kulenovića; priređene su i dve veoma vredne, velike izložbe, jedna vajara Nikole Koke Jankovića, druga slikara Todora Stevanovića. Možda je to malo, ali je za utehu da su to događaji od prvorazrednog značaja. U Akademiji se, sa druge strane gledano, gotovo svakog dana ponešto važno događa, važno u naučnom ili kulturnom smislu, ali je uputno i zapitati se da li to neko želi da vidi, da sasluša i da zabeleži.

 

* Reči koje koristite u pesmama, njihovi oblici i zvuci, kao da i same sobom iz davnina nose zaboravljenu melodiju. Smatrate li da vaše pesme mogu biti razumljive i bliske i onim čitaocima iz ovog vremena koji daju primat vizuelnim umetnostima?

- I poezija je vizuelna umetnost i to od najfinije vrste, ali se ona ne može poimati u zavaljenom i opuštenom stanju ili cupkajući nogom preko noge! Da bi se proniklo u njena značenja, da bi se shvatile njene poruke, ona od čitaoca ponekad zahteva čak i sastvaralački odnos. U njenim nadnaravnim, nestvarnim slikama - ako se do njih emocijom i umom dopre, ako se one sržno otvore - data stvarnost se preobražava u viziju bitno drugačijeg postojanja, u novost u kojoj se sjedinjuju prvotno i potonje.


* Nagrađeni se nedavno “Bogorodicom Trojeručicom” kao pesnik nadahnut hrišćanstvom, koji oživljava i inovira tradiciju. Da li srpski pisci samo u naše vreme okreću leđa tradiciji ili je to bila prirodna odlika svake nove književne generacije?

- Zanemarivanje tradicije ili čak i prezriv, nipodaštavajući odnos prema njoj nije u biti nijednog autentičnog stvaralaštva, bez obzira na to što se pojedini pisci ili grupe pisaca deklarativno izjašnjavaju protiv tradicionalnih vrednosti. Bitno je održavanje i nastavljanje veza između prošlosti i sadašnjosti i njihovo projektovanje u buduće doba, ali stvaralački nadograđeno. Ako se između prošlog i sadašnjeg vremena otvori provalija, naići će sa na to bezdno i u budućnosti. To znači da vremensko trojstvo prošlost-sadašnjost-budućnost valja da bude prožeto i objedinjeno jedinstvenim i kontinuiranim strujanjem. Originalnost jednog pisca ili najboljih predstavnika jedne književne generacije ogleda se i u načinu baštinjenja sopstvene tradicije, a nikako u njenom odbacivanju. Nijedan savremeni srpski pisac, koji je zaista pisac (a ne samoproklamovana, lažna veličina), ne zanemaruje nacionalnu književnu tradiciju i kulturu.


* Kažete u uvodnoj pesmi “Žički natpis” da “u ništenje greznu čistota i ponos”, kao da ste u najkraćem odslikali današnji svet. Može li se opet uskladiti poremećeni “odnos čoveka i neba”?

- Tragam za preostalim primerima takvog odnosa, živim i postojanim u predelima iza ovosvetskog mračnog zastora, tamo gde združeno šume podzemne i nebeske vode, gde se čuju jezici bezazlenih, nevinih i čestitih, tamo gde poganija i beščašće još nisu stigli da zakorače.


* Često se čuje da Srbija na svim poljima često pravi korak napred, pa dva unazad. Kako objašnjavate to srpsko mlinsko kolo iz kojeg nikako da se izvučemo?

- Preporučio bih srpskim političarima da bez brzanja i preskakanja a sa razumevanjem pročitaju tekst Nikite Mihalkova “Istina i pravda - Manifest prosvećenog konzervatizma”, jer su ideje izložene u njemu od značaja i za našu budućnost, ako nam je do nje uopšte stalo.

U našem udvostručenom koračanju unazad ogroman udeo ima prilježno izvršavanje zadataka na razgradnji nacionalnog identiteta. Čitavi radni timovi utrkuju se u ocrnjivanju sopstvenog naroda, što je izgleda jedan od oberučke prihvaćenih uslova za učlanjenje u Evropsku uniju. Oni to čine u potpunoj medijskoj komociji i komforu, uz ravnodušnost prema propadanju nacionalnih dobara ili čak uz podsticanje tog propadanja; rade to uz omalovažavanje i nagrđivanje nacionalnih kulturnih vrednosti i uz prećutkivanje nepravdi koje nam se često nanose. Oni u ekonomskoj propasti i bankrotstvu pojedinih članica te grupacije ne žele da vide ono što je svakom očevidno i krajnje opominjuće.


*Slika naše stvarnosti je u neskladu sa našim željama?

- Naspram ovdašnjeg svakodnevnog panegiričnog, a već odbojnog i dosadnog, veličanja potrebe za što bržim zauzimanjem stolice u evropskom raju, stoji slika opustelih srpskih sela i zaparloženih oranica, sa tonama i tonama smeća, godinama gomilanog oko osiromašenih gradova, pored puteva, uz reke, razbarjačenog po drveću. Nikako da se ta smetlišta očiste! Možda je tako i bolje, jer je to verna slika naše stvarnosti, njena realna i simbolička oznaka.

Da se razumemo: kao što sam svestan ličnih nedostataka, svestan sam i mana naroda kojem pripadam, ali me to ne lišava ljubavi prema njemu. Zato u izrazu evrointegracije sasvim jasno čujem i refren bombardovanje NATO avijacije.