Zubac: Spas je u našoj neposlušnosti

Jovanka Simić

subota, 04. 12. 2010. u 20:57

Зубац: Спас је у нашој непослушности
Književnik Pero Zubac o Evropi i birokratiji, srpskoj (ne)slozi: Imamo šanse dok ne postanemo ravnodušni na nesreću sunarodnika

Globalizacija je, bez obzira na mnoge njene protivnike, nažalost, nezaustavljiva. Ona će ići do obesmišljavanja, do nekog totalnog poravnavanja. Teši me to što smo mi mala, ne rado i uvek disciplinovana nacija, pa zahvaljujući toj „neposlušnosti“ verujem da ćemo uspeti da sačuvamo ponešto od svog identiteta.

Ovo, u razgovoru za „Novosti“, kaže Pero Zubac, pesnik, prevodilac, novinar... Rođeni Nevesinjanin ponajmanje je bio političar, ali su ga političari uvek uvažavali, bilo da su iz pozicije ili opozicije.

Dešava se da i danas Zupcu poneko prigovori na otvorenim simpatijama koje je prema njemu ispoljavao Josip Broz Tito. Tvrdi za sebe da nije tipičan jugonostalgičar.

* Kakav je netipičan jugonostalgičar?

- Najpre, nisam od onog soja ljudi koji naknadnom pameću prepravljaju svoju biografiju. Mnogi su u to vreme želeli da budu u Titovoj blizini, ali nisu mogli. Bila je privilegija lično poznavati predsednika države, biti u njegovom društvu. Nije li i danas tako? Jugonostalgija, barem za mene, nije žal za Titom i njegovom ideologijom. Ma, ne! Ja žalim za svojom mladošću, za vremenom kada sam bio lepši i brži, kada sam imao velike planove, gledao na daleko...

* Snalazite li se u ovom vremenu u kojem Srbija ponovo mora da dokazuje svoju pripadnost Evropi?

- Evropa je naša kuća. Ko iole misli na generacije koje dolaze treba da radi na tome da se što više primaknemo Evropi, da postanemo njen deo. Ali, kao čovek koji razmišlja i gleda unapred, nosim, naravno, i izvesnu dozu skepse. Plašim se da će nas taj ogromni i strašni birokratski aparat progutati, a potom se raspuknuti kao balon koji je preko mere naduvan.

* A još bolujemo od pogubne nesloge...

- Nesloge su nas, nesumnjivo, mnogo koštale. Ja, ipak, nalazim razloge za optimizam. Umemo mi da zbijemo redove u najvećim nevoljama. Sećate li se kada nas je NATO bombardovao? Svi smo bili tako uviđavni i blagi jedni prema drugima, družili se više nego ikada, upoznavali, najzad, naše najbliže komšije koje nismo primećivali decenijama, džeparoši nisu džeparili, lopovi nisu obijali... Hrabri me i naš sadašnji odnos prema postradalom Kraljevu. Kao nacija imamo šanse sve dok ne postanemo ravnodušni na nesreću naših sunarodnika, na drugom kraju države.

* Kako gledate na misiju đpomirenja-izvinjenja između Srba i Hrvata, koju predvode Tadić i Josipović?

- Radujem se kako to rade ova dva mlada čoveka. Ne poznajem lično ni Tadića ni Josipovića, ali poznajem njihove očeve - akademika Ljubomira Tadića i šjora Antu Josipovića. Njihovim sinovima je sudbinski, istorijski i generacijski dato da mire ono što je neko drugi posvađao. Verujem da će uspeti u svom naumu.

* Šta mislite o imidžu savremenih političara? Za razliku od Tita, oni ne mašu narodu belom rukavicom iz „mercedesa“, već posećuju stratišta...

- Jasno je da je prošlo vreme obraćanja nedodirljivih političara sa visokih balkona. Kao pisac, više pažnje obraćam na njihov način govora i obraćanja narodu i, dabome, na ispunjavanje obećanja. Ako im je stalo do vlasti, a jeste najčešće, moraju da budu u kontaktu sa svojim biračima, svuda i uvek.

* Žitelj ste Vojvodine bezmalo pola veka. Delite li mišljenje autentičnog Sremca Siniše Kovačevića da je u Novom Sadu i Dunav dođoš?

- „Mostarske kiše“ su me kao dvadesetogodišnjaka vinule u elitu ondašnje jugoslovenske književnosti. Dok sam došao sebi, već sam sedeo u društvu Desanke Maksimović, Dobriše Cesarića, Mire Alečković, Matije Bećkovića, Miroslava Antića i drugih najvećih pesnika toga vremena. Naravno da je nekim starijim piscima zasmetao moj „meteorski uspeh“. Za mene, znak da me je Vojvodina prihvatila kao svog najrođenijeg bila je nagrada „Oslobođenja Vojvodine“, koja mi je dodeljena kada sam imao samo 35 godina. Novi Sad je jako mnogo dobrog učinio meni, a ja i danas nastojim da mu to uzvratim.

* Kako se dogodilo da vas u tri navrata izbace iz Matice srpske?

- Prvi put su me izbacili kao čanadonovićevca ili liberala, drugi put, pretpostavljam, jer sam rekao da neki prozori na zgradi Matice srpske nisu otvoreni nijednom od kada je sagrađena i da bi ih valjalo pootvarati da uđe vetar... Samo sam to rekao i izbrisali su me iz članstva. Treći put se dogodilo posle „jogurt revolucije“ 1988. godine.

* Jeste li posle pokušavali da obnovite članstvo?

- Nema tu pokušavanja. Ili jesi ili nisi član.

* U „jogurt revoluciji“ zaradili ste etiketu autonomaša, a kasnije su vam neki zamerali da se ne zalažete dovoljno za autonomiju Vojvodine. Kako se snalazite u tim krajnostima?

- „Revolucija“ me je zatekla na mojoj prvoj i jedinoj političkoj funkciji - člana Predsedništva Gradskog komiteta SK. Prihvatio sam je kada sam već, posle tri mandata na RTV Novi Sad, postao umoran od tog posla. Kada je o autonomiji reč, nesumnjiva je vojvođanska specifičnost i posebnost i u istorijskom i u ovovremenskom smislu. Međutim, videvši da nam se država ubrzano smanjuje postao sam skloniji ideji „manja država, manja autonomija“.

* Šta pod tim podrazumevate?

- Podrazumevam da i mi u Vojvodini, kao najnapredniji i najbogatiji deo Srbije, treba da mislimo uvek i delatno na celovitost naše države. Ali, kod nas je sve relativno. Od 152 nadležnosti, čujem, prenete su samo tri. Mislim da to, s obzirom na sve druge okolnosti, u ovom trenutku i nije najbitnije.

LENKA, LAZA I TESLA

* Predano ste izučavali život i književnost Laze Kostića, naročito njegovu ljubav prema Lenki Dunđerski. Jeste li odgonetnuli dilemu o njenoj smrti?

- Nije ona presvisnula od tuberkuloze, već od ljubavi. Bilo joj je loše čim je sa majkom doputovala u Beč i ubrzo je umrla. Znala je da je Laza napisao Tesli pismo u kojem je preporučuje za ženu našem geniju, ne navodeći njeno ime no samo lepotu i bogatstvo. Lenka je bila vrlo samosvesna, govorila više jezika, svirala klavir, pevala, vozila kočije, pisala pesme. A u pesmi „Santa Maria della salute“ Laza je zapisao - „pobegoh mudro od sreće, lud“. Tu enigmu mi je razrešila unuka Lenkinog brata dr Gedeona Dunđerskog, Teodora Dunđerski - Đurić. Zahvaljujući njoj, uspeo sam da zaokružim legendu o Lenki.

SUZA

* Vašeg neprežaljenog prijatelja Duška Trifunovića pozvali ste 1992. u Novi Sad rekavši mu da dođe ako mu ne smeta što će biti prvi pesnik u gradu, a vi odmah iza...

- Vodim u sebi i dalje razgovore s njim. Bio je neverovatno darovit i plemenit čovek, okružen malim brojem iskrenih prijatelja i velikim brojem poštovalaca. Nije nikada tražio pomoć, a kada su mu je nudili pamtio je dobrotu. Uoči njegove smrti preneo sam mu pozdrave slikara Save Stojkova i poruku da će mu biti čast da plati hiruršku intervenciju svom prijatelju. Dušku se otela suza, ganula ga Savina dobrota. Ali, nije stigao na operaciju.

HARIZMA EMIRA KUSTURICE

* Kako tumačite fenomen knjige „Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice u izdanju Kompanije „Novosti“? Tiraž od 92.000 bio je nedostižan san i najpopularnijim jugoslovenskim piscima...

- Sve se, jednostavno, uklopilo - mudar poslovni potez Manojla Vukotića i Kusturičina neverovatna harizma. Reč je o velikom umetniku koji je postigao svetsku slavu. Pri tom, on je jednostavan čovek, vrlo čestitih namera. Ne bavi se samo filmom i pisanjem, nego i oplemenjivanjem zemlje u kojoj živi. Za mene je njegov Mećavnik čudo oplemenjene prirode. On je mogao sa svojom lepom porodicom da živi u Parizu ili bilo gde u svetu i da nam kaže: „Ma, gonite se, zašto ja sa vama da se preganjam oko seoskog puta kod Kremne?“. Ali, ostao je sa nama. Zato narod želi da pročita šta je to on napisao. A napisao je izuzetno literarno delo. Sreća je da je Kusturicu svet napravio velikanom. Da smo se samo mi pitali, ne bi on to bio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (6)

Hercegovac

04.12.2010. 23:06

Išli smo zajedno u katoličku preparandiju. Ko Hrvat ko Srbin - kako kad. Vremena menjaju.

Nikola

04.12.2010. 23:22

@ novinarko ne kaze se za Pera Zubca :"Rodjeni Nevesinjanin" valjda se jos kaze : "rodjeni nevesinjac",toliko sto se tice gramatike.Niste na ovaj nacin trebali Pera Zubca svrstavati u nevesinjce jer on o svome rodnom mjestu Nevesinju nije napisao ni jedan stih.Njemu je bio uvijek presniji Mostar od Nevesinja. Zubac je uvijek bio uz politiku i politicare onako ketmenski ne vodeci racuna o srpskim masama kao Kusturica koji je sav svoj zivot posvetio zivotu u Srbiji.Necu ni 2 stupca za P.Zubca

Lucija

06.12.2010. 07:08

@Nikola - Nevesinjanin?! Svašta Novosti trpe. Ko bi rekao? I zašto ubacuje pjesniku dnevnu politiku u pitanja? Šta će joj Josipović i Tadić? U nedostatku J. B. Tita. Ali dopro. Mada...Zaboravila je da je Zubac postavljao granice kod Stare Pazove. Novinar mora biti dobro obaviješten.

mali od politike

07.12.2010. 20:40

@Nikola - i kusturica je stalno uz politicare.drugacije i ne ide nikome u ovoj kulturi, robovskom drustvu i vazalskom mentalitetu. velike kulture su postale velike i zato sto su,najzad,prihvatile da stvaralac ne mora neprestano da se vrti oko politicara ,da im se dodvorava,da im bude dvorska luda ili da pretice njihove zapovesti.srpska kultura nikada nece doci na taj nivo jer je,ipak,carsijska i palancka.srpska kultura podstice poltronstvo i kaznjava jedinu obavezu stvaraoca-slobodu od vlasti!

Milan

05.12.2010. 17:47

Dokle te neukusne i bespotrebne zajedljivosti na račun Zupca. On je, pre svega,sjajan pesnik. Bili smo nekada ideološki protivnici ali je on uvek bio na prvom mestu čovek.Njega je politika za kratko uzela pod svoje, pa, kao i sve što jeste ili što će, odbacila.Srećom, u ona nedemokratska vremena ideološke protivnike nisu, kao danas, ostavljali bez posla. Jer, nekad su padale modre a danas prljave kiše."Mala država,mala autonomija". Slažem se.