POSTAVLJAJUĆI sam sebi pitanje “Šta sam to radio?”, Duško Radović (1922-1984) je svojevremeno odgovorio: “Probijao sam led, da bih mogao disati. Borio se i protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne mogu. Bežao sam iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, raduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo”.


Kada se, međutim, pogleda šta je sve ostavio iza sebe, teško da je mogao biti bolji: knjige za mališane “Poštovana deco”, “Smešne reči”, “Pričam ti priču”, “Gde je zemlja Dembelija”, “Plavi žaket”...; radio i pozorišne komade “Kapetan Džon Piplfoks”, “Ženski razgovori”; TV serije “Na slovo na slovo”, “Laku noć deco”... i, naravno, “Beograde, dobro jutro”, u tri toma, samo su deo iz raskošnog opusa ovog neodoljivog pisca. Na dan njegovog rođenja, u ponedeljak 29. novembra, na zgradi u današnjoj Ulici despota Olivera 6, u kojoj je živeo od 1969. do smrti, biće otkrivena spomen-ploča. To je nastavak velikog poduhvata “Vratimo dug piscima”, koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti”, uz medijsku podršku Studija B. Do sada su obeležja dobili Meša Selimović, Skender Kulenović, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Mića Popović, Antonije Isaković i Slobodan Selenić.

SLOBODA ZAVISI OD DARA - ONOLIKO koliko sam imao da kažem otprilike sam mogao sve da kažem. Sloboda stvaralaštva zavisi od dara. Što je čovek darovitiji to mu je lakše da se izbori za slobodu stvaralaštva. On će uvek naći načina da kaže šta želi. Čovek sa malo dara sreće se sa pitanjem slobode kao vulgarnim pitanjem. Daroviti ljudi mogu da transponuju svoje misli u metaforu, u neki drugi oblik i da se izbore za slobodu. Mislim da se daroviti ljudi bore za slobodu na pravi način, a da se nedaroviti bore vulgarno - rekao je Duško Radović.


Rođen u jednom, kako je govorio, niškom ćorsokaku, u rodnom mestu proveo je samo šest godina, zatim deceniju u Subotici, a od 1938. je u Beogradu. Studije na Filozofskom fakultetu brzo je napustio, zaposlio se kao blagajnik u jednoj menzi i vratio se svojoj staroj i stidljivoj ljubavi - pisanju. Dečju pesmu poslao je redakciji “Poletarca”, ali iz straha nije smeo da se potpiše pravim imenom već je stavio lažno i to žensko Rajka Tokić. Sticajem čudnih okolnosti, bukvalno sa ulice i bez ičje preporuke te 1947. postao je najpre saradnik, pa posle nekoliko meseci i glavni urednik ovog lista.


- Pisati sam počeo u samoodbrani - govorio je. - Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drukčiji a ne gori od njih. Ima i izuzetaka, ali ja mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom. Oni razvijaju čula i osobine koji nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima. Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom. Smislio sam i epitaf za moj slučaj: “Mnogo je više razumeo nego što je znao”.


Duškov sin Miloš Radović, TV reditelj, kaže, za “Novosti”, da je njegov otac jako voleo da igra preferans, obično sa Slobodanom Stojanovićem i Mićom Tomićem, koji su mu uz Matiju Bećkovića i Branu Crnčevića bili i najbolji prijatelji.


- Duško je ustajao u 3:30, već oko 4:30 stizao je u Studio B, ostajao tamo do deset a onda odlazio da se vidi s prijateljima... koliko se sećam, često su se viđali u “Mažestiku” i “Gradskoj kafani”. Kući bi dolazio predveče, i vrlo rano odlazio na spavanje. Kod kuće nikada nije pisao, bila mu je potrebna kancelarija. Mnogo radnih mesta je promenio, nije postavljao pitanje para ali njegovu uslov je bio da dobije “neku malu kancelariju”.Posle “Poletarca”, bio je urednik u redakciji programa za decu Radio Beograda i TV Beograd, radio zatim u “Borbi” i jedno vreme honorarno uređivao dečju stranu u “Večernjim novostima”. U Studiju B proveo je poslednjih osam godina do penzije.


- Putujući tako, od posla do posla, kao oni ulični oštrači noževa i majstori za kišobrane, vodio sam prilično buran književni život. Kada bih imao mogućnosti da otvorim izložbu svojih književnih dela i nedela, da cenjenoj publici pokažem sve što sam, u različitim prilikama i okolnostima, napisao - to bi bilo zanimljivo i vrlo zabavno.