POEZIJA je iznenadno proširenje sveta, kako je to lepo rekao Anri Mišo. Ona bogati naš unutrašnji prostor. Pomera granice. Pesma jeste neka vrsta molitve. Ne govori li onda današnja opšta nebriga, koja se vidi na nivou cele zajednice, izdavača i pojedinačnih čitalaca, o iznenadnom suženju sveta? Ne radi li se tu o gubitku istančanosti i spontanosti? U takvom, suženom svetu, i ljudi su drugačiji: oni imaju oči, ali ne vide; imaju uši, ali ne čuju.

DUHOVNO JEZGRO * Kako tumačite vitalnost srpske poezije?
- Poezija je esencija duhovnosti jednog naroda. Srpsku poeziju zaista odlikuje izrazita vitalnost, i to budi nadu da za nas kao narod nije baš sve izgubljeno. Iako nas stvarnost iz dana u dan demantuje, potkopava tu nadu; iako se čini da su nerazum, nebriga i neznanje sve uzeli pod svoje; dokle god u jeziku jednog naroda nastaje dobra poezija, znači da je duhovno jezgro tog naroda živo. Ima osnova za veru da taj narod nije obamro, da u njemu ima još one prave, stvaralačke energije.


Priča ovako, za „Novosti“, pesnik Vojislav Karanović, i tiho zaključuje:


- Poezija, kao i druge umetnosti, pokušava da se jednom ovakvom sužavanju sveta suprotstavi.


Jedan je od onih velikih umetnika srpskog jezika koji iza sebe imaju zvučne književne i pesničke nagrade („Meša Selimović“, „Branko Ćopić“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“...), ali malo medijske pažnje. Nedavno je dobio nagradu - „Istok-Zapad“, sa adrese Matične biblioteke „Svetozar Marković“ iz Zaječara, gde će mu u renomiranoj ediciji „Istok-Zapad“ na jesen objaviti novu zbirku „Osnovi tišine“.


- Većina pesama kruži oko tog pomalo neuhvatljivog pojma - tišine. Ali što se njemu prilazi bliže, nailazi se na sve dublje paradokse. Reč koja se izgovori, napiše, ili samo pomisli, izgleda da tišinu narušava. Sa ovim paradoksom relativno je lako izboriti se, ukoliko osećamo „unutrašnju“ stranu jezika. A nju možemo da osetimo kroz poeziju. Teže se izlazi na kraj sa paradoksom koji se sreće u drevnoj mističkoj tradiciji, a koji je oličen u izreci: Tišina je jezik Boga, sve ostalo je manje ili više loš prevod. Ako je to tako, čemu onda sve ovo: svi naši govori, tekstovi, razgovori...? Zar je naša sudbina uvek samo to, stvaranje prevoda koji je nužno loš? Od ovog pitanja se može pobeći, ali onda kao da bežimo sami od sebe. A ako pokušamo da na njega direktno odgovorimo - rizikujemo nestanak, gubitak sebe.


* Gde onda leži odgovor?

- Odgovor se može potražiti i pomalo zaobilaznim putem. Može se reći: ako je svaki naš govor prevod, hajde da pokušamo da ovladamo tim govorom, da naučimo veštinu sporazumenja njim. Da stvarno savladamo taj jezik. I da na taj način, kao prevodioci sa jezika tišine, postanemo i sami stvaraoci.


* Kakvo obličje u tom slučaju poprima tišina?

- Tišina se tada ne ukazuje kao odsustvo, kao nešto što zvuk ili glas mogu da naruše, nego kao novi jezik. Pri tome mi sami sebe možemo da doživimo kao one koji govore ili se bar služe tim jezikom. Svi mi, dakle, na izvestan način jesmo prevodioci sa tog jezika. Samo što je, naravno, u prevođenju neko manje a neko više kreativan. U obzorju ove knjige to mi se čini sasvim zgodnom definicijom: pesnik je prevodilac sa jezika tišine.


* Koliko „utišan i melanholičan glas“ uspeva da odjekne na srpskoj kulturnoj sceni i može li da provocira današnjeg čitaoca koji nema vremena za čitanje i traži zabavu?

- Ako su pesnici prevodioci sa jezika tišine, podrazumeva se da njihovi „prevodi“ nemaju prođu na tržištu gde se prodaju samo „buka i bes“. A to tržište je svuda oko nas. Ali, na sreću, nije to jedino tržište. Iako jeste najveće, nije jedino. A možda nije ni najmoćnije. Postoji i tržište duha i mašte. Uostalom, bez duha i mašte ne bi nastao ni novac, pa ni ono što se za novac kupuje. Treba reći i to da će svaki pravi čitalac uvek naći dovoljno vremena za čitanje, za susret sa knjigom. Takav čitalac zna da je to zapravo susret sa samim sobom.


* Šta karakteriše stasalu generaciju srpskih pesnika na početku 21. veka?

- Postoji više autentičnih pesničkih glasova. Oni se među sobom dosta razlikuju. Tu nije reč samo o gubitku poverenja u pesničke škole i o distanci prema stvaranju u okviru unapred zadatih poetika, već i o osvojenoj svesti da je poezija jedinstvena i neponovljiva avantura, da ona uvek afirmiše ličnost. Poezija čoveka ne doživljava kao delić nekog većeg mehanizma, bilo da je u pitanju društvo, jezik, ili duh, nego upravo sugeriše suprotno: da je čovek središte, varnica od koje nastaje plamen, da je to ono što pokreće svaki mehanizam.