Kada stihovi bojom zablistaju

Jovanka SIMIĆ

24. 07. 2010. u 20:57

Када стихови бојом заблистају
Mnogi naši, ali i svetski slikari, nisu odoleli izazovu da kist ukrste sa pisanom rečju

 

ZAŠTO slikari imaju neutoljivu potrebu da svoj kist ukrste sa pisanom rečju? Na ovu večnu umetničku zagonetku najjednostavniji odgovor, svojevremeno, dala je Olja Ivanjicki .

Pošto je ilustrovala knjigu poezije Sergeja Jesenjina, Solomonovu „Pesmu nad pesmama“, Njegoševu „Noć skuplja vijeka“, „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i likove iz „Paunovog pera“ Ljiljane Habjanović-Đurović, ovako je uporedila slikarstvo i književnost:

SENZIBILITETI LIKOVNI kritičar Sava Stepanov kaže da slikajući književna dela, slikari pokazuju poštovanje prema piscima i podseća da je Mersad Berber u nekom periodu svog stvaralaštva bio inspirisan i poezijom Jovana Jovanovića Zmaja. - Mišljenja sam da tu nema filozofske zagonetke. Jednostavno,dodirnu se u nekom trenutku senzibiliteti - objašnjava Stepanov.

 

- Knjiga ima svoju misiju, kao veliki putnik i turista, veći od čoveka, jer putuje bez vize, stiže u sve delove sveta i lepo je dočekana. Knjiga se rado nosi kao poklon, kao deo izgubljenog prostora, jer sa knjigom uvek imate deo zavičaja - objasnila je svoj poriv velika slikarka.

Izazovu da književno delo pretoče u boje nisu odoleli mnogi slikari. Najupečatljivija platna engleskog slikara, grafičara, pesnika i mistika Vilijema Blejka (1757-1827) bili su preslici stihova njegovog sunarodnika Džona Miltona, ali i „bojenje“ strofa čuvenog Firentinca Dantea Aligijerija.

 

Ipak, najveći izazov bila mu je mudroslovna „Knjiga o Jovu“, nepoznatog hebrejskog autora iz šestog veka stare ere. Blejk je još u dečačkim danima bio pod velikim uticajem Biblije, koja je i ostala njegova glavna umetnička inspiracija. Njegove ilustracije za „Knjigu o Jovu“ koje je uradio u 65. godini, Raskin je upoređivao sa Rembrantovim crtežima.

A nekoliko decenija docnije (1918) dok je 26-godišnji Ivo Andrić u osami, najprobranijim rečima ispisivao rečenice svoje prve knjige lirske proze „Eh Ponto“, nije naravno, ni naslućivao da će njegovo delo kroz 90 godina u Veneciji, inspirisati slikara Dragana Stojkova.

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših belih telesa peni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce...“ - zaneseno je zapisao budući nobelovac u zbirci „Eh Pontu“.

 

NISU ODOLELI DA su književnost i slikarstvo srodne i spletene umetnosti, potvrđuju velikani koji su istovremeno, poput Đure Jakšića ili Mome Kapora bili - oboje. Za razliku od slikara koji oslikavaju književnike, ima i pisaca koji opisuju slikare. Tako je Andrić u svom delu „Staze, lica, predeli“ objavio zapise o španskom slikaru Fransisku Goji, a Miroslav Josić Višnjić napisao je knjigu o slikaru Milanu Konjoviću.

Stojkov je već tri godine posvećen ovom zamašnom poslu. Ukupno 24 slike činiće monografiju „Eh Ponto“. Monografija sa citatima iz Andrićevih dela i Stojkovljevim slikama trebalo bi da bude objavljena naredne godine u izdanju novosadskog „Orfeusa.“

- „Eh Ponto“ me impresionirao svojom mekoćom i naprosto, ljubavlju. To je drugačiji, nežniji Andrić od onog kakvog znamo iz remek-dela kao što su „Travnička hronika“, „Gospođica“ ili „Na Drini ćuprija“ - kaže Stojkov kome je ovo peta monografija posvećena književnicima.

Najpre je 1997. oslikao pesmu „Santa Mariu della Salute“ Laze Kostića da se oduži pesniku s kojim ga povezuje čudesan preplet sudbine. Stojkov je, naime, studirao likovnu akademiju u Veneciji, u blizini crkve „Santa Maria della Salute“ prema kojoj je pesnik naslovio svoju čuvenu i srpsku pesmu nad pesmama.

Tek nekoliko godina pošto je u Somboru kupio porodičnu kuću, Stojkov je saznao da je u njoj početkom 20. veka kratko prebivao pesnik. U svojoj zelenoj dvorišnoj oazi, Stojkovljevi i danas čuvaju staru drvenu klupu na kojoj je Laza Kostić nalazio smiraj i pesničko nadahnuće.

Da li se ta sudbinska spona slikara i pesnika opipava i između stihova i slika? Svakako, jer srpsko-engleska Stojkovljeva monografija „Santa Maria“ doživela je veliku promociju kod nas i u Londonu.

Naredni poduhvat somborskog slikara bila je poema „Vera Pavladoljska“ Matije Bećkovića, zatim narodna pesma „Buna na dahije“ koju je ilustrovao na nagovor akademika Dejana Medakovića i „Hazarski rečnik“, čuveno delo Milorada Pavića. Sada je atalje Dragana Stojkova obojen Andrićem.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije