KROZ lagume naše istorije i naših duša Svetlana Velmar Janković nas vodi više od pet decenija. Od prve knjige “Ožiljak”, zbirke pripovedaka “Dorćol” preko romana “Lagum”, “Bezdno”, “Nigdina”, do autobiografske proze “Prozraci”, knjige eseja, “Ukletnici”, “Izabranici, “Molitvi”, “Svetilnik”, drame o knezu Mihailu, knjiga za decu. Nagrade kojima je zasluženo darivana teško je i nabrojati (Andrićeva, Mešina, Ninova, Isidorina, Borina, Nevenova, Nagrada za najčitaniju knjigu...) a veći deo od njenih dosadašnjih 17 knjiga imao je deset, a neke i 18 izdanja.
Živi sa suprugom Žarkom Rošuljem, piscem i književnim istraživačem, autorom četiri analitičke studije o našim starim listovima i časopisima. Sin Đorđe Protić već duže je u Njujorku a poznata spisateljica i akademik sa posebnom toplinom i ponosom govori o četvoro unučadi: 19-godišnji Marko, Ava Milena (10) i blizanci Aleksandar i Luka (6). Svaki dan ustaje u cik zore, pet sati, radi uobičajene fizičke vežbe, a zatim seda za pisaći sto. Prve dve verzije uvek piše rukom, a posle ih prenosi u kompjuter.
* U smutnim vremenima običan svet uvek očekuje da čuje glas pisca i intelektualaca, da njihove misli i ideje ukažu na put izlaska iz “bezdna”. Naša elita, međutim, poslednjih godina retko i bojažljivo se oglašava. Zašto?
- U ovom trenutku sadašnjice koji se zove deseta godina DžDžI veka, i u kojem se energije društva predstavljaju kao nejasne i izmešane, sasvim je prirodno što publika očekuje glas pisca kao pozvanog da se bavi mukama, i duhovnim i materijalnim, i svim drugim - svoga naroda. Moram da vam priznam da imam osećanje da taj sadašnji trenutak nije odavno bio nepovoljniji za odjeke i upozorenja pisaca i mislećih ljudi od ovog! Nije! Poslednjih godina glasovi pisaca i svih drugih stvaralaca kao da su zamukli, povučeni u tišinu i, još pre bih rekla, i tačnije - u tajac. U zamrlost, čak. Moje je uverenje koje sam proveravala i sa svojim saživotnicima u našem pozivu bavljenja kulturom - da ljudima od vlasti kultura nikako nije jedna od važnijih čak ni samo važnih obaveza.
* Tranzicija je pokazala mnoga ružna naličja, pa je sve više onih koji se gotovo s nostalgijom sećaju nekih ranijih vremena. A u vašim delima posebno u “Lagumu”, ni taj period nije bio baš “ružičast”?
- Mnogo je osiromašenog stanovništva, dovedenog do same ivice bede i mnogo je naglo obogaćenih slojeva, zaselih na pozicije velikog novca, o čijem se poreklu manje-više ništa ne zna ili se ne želi da zna. Najveći deo bogatih danas nije ni dotaknut mudrošću, nego je besan i bahat, na našu opštu nesreću. Taj, sve veći drevni jaz, između bogatih i siromašnih, sada se kod nas još više dubi i sve potresnije prikazuje kao društvena rana. Sasvim je razumljivo što ljudi, koji su u decenijama socijalističkog poretka, živeli mnogo komfornije, sigurnije, sa osećanjem da se oslanjaju na čvrsto tle materijalne i društvene obezbeđenosti, mada uz mnogo manju političku slobodu - gledaju sa velikim žaljenjem na to izmaklo vreme bivšeg socijalizma koji se, sa mnogo razloga, pamti kao socijalizam sa čovečnim likom. To je lik koji većinom pamte oni što su se sklonili ispod kose socijalističke revolucije iz četrdesetih godina HH veka, a sasvim drukčiji je lik koji su zapamtili pripadnici tankog sloja srpskog građanstva, izloženoj toj kosi. Građanstvo je bilo neprijatelj proletarijata koje je preuzelo vlast u socijalizmu, i to neprijatelj koga treba satrti. U romanu “Lagum” pokušala sam da iskažem saznanja što su ih sticali društveni gubitnici, oni iz podzemlja građana koje vlast nije proglasila “poštenim”, i kojima nije dala prelaznu zastavicu za život.
Po mom uverenju, materija ljudskog bola i patnje savršeno je nepromenjiva kroz sva doba postojanja - mogu je menjati samo spolja, vidovi razularene mašte zla. Toj mašti su se posvećivali mnogi pisci koji su živeli u bivšim zemljama socijalizma. Prošli vek nije baš bio naročito ružičast - ostao je u istoriji kao jedan od najkrvavijih, dakle, crven na sve moguće načine.
* Jesu li moral, čast i poštenje postali demodirani pojmovi, potisnuti zahtevima biznisa i profita?
- Mislim da su i u drevnoj Mesopotamiji, i u starom Egiptu, kao i u Grčkoj i u Rimu - dakle, pre našeg hrišćanskog doba - da su i u tim drevnim društvima postojala ista pitanja kao što su i ova koja mi sad sebi postavljamo - ali su oni, ti davni ljudi, bili mnogo mudriji i mnogo pobožniji, pa su umeli da nalaze meru između onog što se, u našem narodu, nekada zvalo dati caru carevo i bogu božje. Mora se naći mera, ona savršeno mudra grčka mera u svemu, a naročito u bogatstvu od duha, od ljubavi, od dobrote na jednoj strani, ali, na drugoj strani, obezbediti, ipak, i neophodni dodatak neke koristi, neke vajde - kako bi rekla moja poznanica - i od imanja materijalnog, i od te trke za novcem što već poprima, i kod nas, oblike društvene nepogode iz koje pada kiša zla. A niko ne pita - šta košta ta kiša, to zlo? U šta nas potapa?
* S vremena na vreme, obnavljajući rasprave o odnosu nacionalnog i evropskog, i to na način kao da jedno potpuno isključuje drugo, mogu li se pomiriti “dve Srbije”?
- Povest našeg 19. veka čuva mnoga pitanja koja se postavljaju pred nas i danas: setimo se da je, otprilike, do prve polovine tog stoleća, za srpsko pleme bilo najbitnije da se oslobodi i turske vlasti i svih mogućih vidova uticaja te vlasti. Neka se Turci samo maknu, pa ćemo mi posle lako - mislilo se. Dok su se Turci izmicali, videlo se da je, za Srbe, postalo vrlo važno primicanje Evropi, ali Evropa je bila daleko odmakla od malih, od turske vlasti tek oslobođenih državica na Balkanu. I tada je, u poslednje dve decenije 19. stoleća, počelo nadmetanje i nametanje u trci za Evropom. Moram da priznam da je, po uverenju koje nije samo moje, u tim vremenima bilo mnogo više naših uspeha na mnogim poljima. Malih, skromnih, ali zapaženih uspeha. Na svetskoj izložbi u Parizu 1889. na kojoj se Kraljevina Srbija, kao samostalna država, prvi put predstavila svojim eksponatima - pripale su joj 372 nagrade i pohvale.
* Vremena i okolnosti su se smenjivali, a vi ste neprestano pisali boreći se između ostalog i sa bolešću. Gde je vaša tačka oslonca?
- Rođenjem sam dobila snagu koja me teško iskušava celog života, ali i zraku svetlosti što me vodi i kroz moje sreće i kroz moje nesreće, i uvek me obasjava - neizmerno joj hvala!

KAPIJA BALKANA
* VEĆ duže vremena radite na knjizi o Beogradu. Otkrijte našim čitaocima bar neki detalj...

- Zamišljena kao kratka, pregledna, nepretenciozna ali istoriografski pouzdana, zanimljivo pisana, takoreći “prozračna”, ova zahtevna knjiga koju, već sedmu godinu, pišem i brišem jeste neka vrsta istorije Beograda koju sam nazvala “Kapija Balkana”. Ljutim se na nju što me tako čvrsto drži, ali je neprekidno obožavam, jer sam, baveći se njome i oko nje, mnogo naučila ne samo o Beogradu nego i o samoj sebi. Hvala bogu, nema kraja učenju dok ste još živi! Nadam se da ću je uskoro završiti i da će moći da se pojavi do Sajma knjiga. Molim vas da dotle budete strpljivi, jer sad strepim da, u nenadnoj žurbi, nešto ne preskočim od važnih podataka o Beogradu!