UDRUŽENjE filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, dodelilo je nedavno Mirjani Karanović nagradu za najbolju glumicu u 2009, za ulogu u romantičnoj komičnoj drami “Tamo i ovde” Darka Lungulova. Ovo priznanje stiglo je posle pet inostranih i domaćih nagrada koje je tokom prošle godine dobila za lik Olge (među kojima je i nagrada žirija na festivalu autorskog filma u Arasu, u Francuskoj).
Mirjana Karanović je i naša jedina glumica koju će videti publika 60. jubilarnog festivala u Berlinu. Reč je o novom filmu bosanske rediteljke Jasmile Žbanić “Na putu”, jedinom ostvarenju iz ovog regiona koje je ušlo u takmičarski program ovogodišnjeg “Berlinala”.
Drama o pojedinačnim sudbinama, duhovnim i životnim raskršćima mladih ljudi sa balkanskog prostora, napravljena je kao koprodukcija Hrvatske, BiH, Nemačke i Austrije, a angažovana je i “mešovita” glumačka ekipa - pored Mirjane Karanović u filmu igraju Zrinka Cvitešić, Leon Lučev, Nina Violić, Sebastijan Kravitz, Ermin Bravo, Luna Mijović, Jasna Ornela Beri, Jasna Žalica...
O uspehu filma i konceptu po kome je napravljen, kako kaže za “Novosti”, Mirjana Karanović ne razmišlja, jer smatra da recepti u stvaralaštvu ne postoje.
- Umetnik ima potrebu da se izrazi, da uspostavi kontakt sa ostalim ljudima preko svog dela. Način na koji se to može uraditi zavisi od mnogo stvari, od toga u kojoj zemlji živite do toga kakav ste karakter. Film je svuda, a pogotovo u siromašnijim zemljama kao što su Srbija i Bosna i Hercegovina, veoma skupa umetnost. Nemoguće je dobiti sav novac za snimanje filma iz jednog fonda i onda konkurišete gde god je moguće. Jasmila Žbanić je to uradila sa prvim filmom, i sa drugim je to jednostavno već bilo očekivano. Mislim da joj to i olakšava plasman filma na evropsko tržište. Što se glumaca tiče, znam da je birala glumce u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, organizovala radionice i druženja da bi što bolje i lakše izabrala. U tome je veoma metodična i uporna.
* “Na putu” je ozbiljna, uzbudljiva i pesimistična ljubavna priča mladog bračnog para, posle nekih dramatičnih promena koje doživljavaju. Da li je ljubav dovoljna da sačuva svaku vezu od spoljnih događaja, postoje li granice ljubavi?
- Mislim da nije dovoljna. Ljubav je predivno osećanje, ali vene i slabi ako se ne hrani. Životni problemi i ozbiljne odluke su takođe deo života, i ljubav ne može sama da se sa tim izbori. Ovaj film govori o ženi i muškarcu koji se zaista vole i slažu u ljubavi, ali različito razmišljaju o načinu na koji treba živeti i donositi važne životne odluke.
* Koliko je ljubav danas uslovljena našim traumama na ovim prostorima, da li je imuna na politiku, ideologiju, veru, odnosno, da li je ljubav sasvim slobodna ili su i u emocijama mogući “autoriteti”?
- Mi smo uslovljeni, mi nismo imuni na uticaj politike, ideologije i svega ostalog na naše živote. Čak i ako na neko vreme uspemo da se odbranimo i izolujemo od trivijalnosti spoljnog sveta, on nas ipak sačeka i zapljusne nas svom svojom prljavštinom. I nemoguće je, ma koliko se trudili, da ljubav bude jedini štit od toga.
* Igrate tragičan lik, ženu koja doživljava poraz - može li išta da nas zaštiti od života?
- Igram radikalnu muslimanku, ženu koja je odlučila da ide kroz svet potpuno pokrivena, koja veruje da će tako zaslužiti sigurnost i sreću. Njena očekivanja su da je vera i predavanje religiji mogu spasti od svih razočarenja koje nosi život, i ona u tome ide do kraja. Naravno, to je nemoguće, ma koliko tražili i pokušavali da nađemo neki drugi, bezbedniji svet u sebi i oko nas, i ona ipak doživljava poraz, i to tužno i tragično. Uloga je epizoda, ali na neki način kontrapunkt glavnoj drami koja se događa između glavnih junaka.
* Film “Na putu” nalazi se ove godine u zaista jakoj konkurenciji, sa ostvarenjima Polanskog, Skorsezea... Da li ćete se pokloniti berlinskoj publici?
- Još nisam videla film, i ne znam kada ću moći, jer sam veoma zauzeta, a niko iz njegove ekipe nije ni govorio o eventualnom uspehu, mada, naravno, verujem da ga svi priželjkuju. Ja ipak neću ići u Berlin, jer su se datumi poklopili - 18. februara imam premijeru u “Stupici”. Ali, držaću im palčeve!
* Zanimljivo je da igrate u “Drami o Mirjani i ovima oko nje”, po tekstu mladog hrvatskog dramatičara Ivora Martinića, u režiji Ive Milošević. Kakvi su ti ljudi oko Mirjane?
- Obični, tipični, smešni, ružni, glupi, površni, dirljivi... To je duhovit tekst o svakodnevici “malih ljudi”. Oni nisu ni po čemu izuzetni, u njima prepoznajemo osobine svojstvene mnogim ljudima, pa i nama, oni nisu heroji, čak ni u svojim malim životima. Ništa u vezi sa njima nije vredno spomena, a ipak vam legnu na srce i volite ih baš zbog tih njihovih nedostataka i mana, kao da time postaju više ljudi.     

NEKA SETA
* ”DRAMA” otvara pitanje naših odnosa, u kojima smo ponekad otvoreni, ponekad varamo, ponekad volimo, ponekad preziremo... Kakav bi bio vaš odgovor na pitanje da li smo mi samo ono što smo u odnosu na druge ljude, ili smo isti kao oni?

- Priča o Mirjani ima mnogo humora, gotovo dirljive iskrenosti o ljudima, njihovoj ili možda našoj nespretnosti u životu, našim razmimoilaženjima, neshvaćenosti, trapavim pokušajima da sačuvamo dostojanstvo, da budemo prijatelji, roditelji, bračni drugovi, ljubavnici... I onda, za mene na jedan gotovo magičan način, ti mali ljudi postanu uzbudljivi u nekom trenutku. Otkriju svoju izuzetnost sasvim iznenada, ali potpuno nesvesni toga. I onda se vrate u te svoje male, obične živote, a nama ostanu utisak, slika, i neka seta...