Slike pod teretom radosti

Goran Čvorović

26. 12. 2009. u 20:47

U stvaralačkoj radionici Marka Stupara, koji je u Pariz došao nakratko i ostao ceo život. Četrdeset i pet godina slika velike ljudske priče islikavajući male pariske motive

PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA

DREVNE astrološke mudrosti počivaju na božanskom broju od 111 zvezda. Na tom broju, u pariskoj ulici Lafajet, s božanstvenim pogledom kroz staklene kvadrate vajmarske škole na crkvu dobročinitelja svetog Vensena de Pola, onoga što se odrekao ličnog bogatstva, stvara jedan od najpoznatijih srpskih slikara pariske škole Marko Stupar.
Četrdeset i pet godina slika velike ljudske priče islikavajući male pariske motive. Zapisuje, kao likovni beležnik vremena, intimna događanja među običnim svetom na trgovima, plažama, kafanama, u Parizu, Veneciji, Beogradu. Na slikama boje u pokretu, a svaka slika, i najmanja, kao najtačniji notes za pamćenje, ima svoju istoriju. Intima je to prema ljudima, ali i prema slici.
- Uđem u sliku i tražim samoga sebe. I prava je radost kada ostvarim kontakt četke, slike, sebe i sveta. Uvek mi je bila želja da ljudi, na mojim slikama, šapuću, a da se njihov žamor čuje s platna. Da među sobom uspostavljaju dijalog i humane odnose. Nažalost, danas je sve više gužve, a sve manje intime i nekadašnje finoće - kaže Marko Stupar.
Njegov atelje budan je od rane zore.
- Ranoranilac sam, ustajem već oko sedam. Dete sam sa sela i navike su ostale. Poštujem taj ritam. Sve počinje od kafe. Tad pravim koncepciju dnevnog plana bez obaveza. Jer, najbolje se radi kad se ne obavezuješ da napraviš sliku. Baš kad pomisliš da ćeš možda da uradiš kapitalno delo, obično ne ispadne ništa. Kad završim administrativne poslove, prestaje najdosadniji deo dana. Čim se toga otarasim, da me spoljne stvari ne bi bockale po glavi, počnem da slikam - otkriva Marko Stupar svoj ritam.
Nekada je znao da slika i po ceo dan. Napolju - štafelaj i on. Sada se to vreme skraćuje. U ateljeu razapeta slika koju je prestao da radi pre skoro godinu dana. Kažu ljudi, treba je samo potpisati da bi bila završena.
- Moji dani ne liče jedan na drugi. Srećom, šarolikost je potreba života. Čovek samo treba da prati svoj ritam. Ali, i da ima minimum radnih navika. Sve se sad, kod mene, svelo na sat-dva slikanja dnevno. Ima perioda i kad se osuši paleta. Ali, kako reče Matis, čak i kad ne radim, ja ipak radim. To što je unutra, kulja, i ipak, na kraju, mora da izađe.
Ostatak vremena Marko Stupar provodi čitajući.
- Upravo sam pročitao sve studije o “Gorskom vijencu” na koje sam naišao. Pre nekoliko godina zaokupljao me je Dostojevski. Pre toga Dion, Platonov đak. I, konstatujem da se ništa nije izmenilo. Uvek su ljudski problemi bili isti. Čovek, postojanje, bog, sve je to večita tajna koju nikada nećemo dokučiti.
Kao spas od tajne, Marko Stupar, zato, nudi intimu. Neki kažu da je postimpresionista, mada njegov prosede ni po tehnici, ni po koncepciji, ne pripada sasvim ovom pravcu. Jednostavno, to su fragmenti života.
- Pravci, to su tehničke stvari. Ništa ne ide, ako ne postoji iskrena unutrašnja potreba da se nešto uradi, produbi. Ako čovek nije iskren, nema od toga posla. Slikanje je za mene fiziološka potreba. Da izbacim iz sebe teret radosti. Transformisanje onog što sam video i osetio jeste vrsta kuhinje. Mora da se poravna sa mnom, sa mojom ravnotežom i mojim osećanjima, jer nije sve što je u prirodi po mojim merama. I, na kraju, na svu sreću, to se najčešće poklapa s najstrožim estetskim pravilima. Time uopšte ne upravljam. Nikada nisam obrađivao teoriju zlatnog preseka, ali čudo jedno, sve što napravim, i složi se s mojom ekvilibristikom, padne upravo tu, u ta stara pravila grčkih skulptora i arhitekata. To je čudan fenomen na koji se ne može odgovoriti. Ima još mnogo tajni na našoj planeti, na koje nema odgovora. Večita je bitka između prirode i čoveka.

CENJEN
SLIKE Marka Stupara su na velikoj ceni. Najmanje minijature prodaju se za oko hiljadu evra, a velika platna koštaju i po dvadesetak hiljada.

ŠOLJICA
KAFU Marko Stupar uvek pije iz naročite šoljice.
- Šoljicu mi je, početkom osamdesetih, poklonio gazda čuvenog kafea Florijan u Veneciji. Mislio je da obožavam njegov restoran, a ja sam tu dolazio skoro svakoga dana, da bih se divio Orsonu Velsu.

POREKLO
MARKO Stupar je iz Bosanskog Petrovca, a u Pariz je došao na tri godine i ostao ceo život.
- Svi su nekada dolazili da precrtaju šta se događa u Parizu. Ima ovde nečeg, u vazduhu, tragova sjajne umetničke prošlosti, lebde, neuništivi su. Istorija te uči. I onda ti je i ljubav prema poreklu jača.

BALKANSKA
SCENE s beogradskih i pariskih ulica spadaju u najuži krug Stuparove slikarske intime.
- Slikao sam Terazije, iz hotela “Moskva”, ali Balkanska ulica nikako da dođe na red. A često se i s velikom nostalgijom sećam te ulice, i nekih dorćolskih motiva...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)

branislava dzunov

27.12.2009. 08:48

Branka,Bgd- Lepo je sto je vas dopisnik pronasao Marka Stupara. On je veliki slikar, ugledniji i poznatiji u Parizu nego kod nas. Ali, to je izgleda oravilo bey izuzetka...

koska dzemalj

23.01.2010. 08:24

sjajan slikar ,slike sumu fantasticne,kolorit ,tematika,i nacin slikanja me odusevljavaju.