PUBLIKA domaćih, ali i nekih značajnih festivala u svetu, ima priliku da glumicu Mirjanu Karanović vidi u dva nova filmska ostvarenja, već obeležena priznanjima - drama „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, koja je reditelju Miroslavu Momčiloviću donela nagradu za najbolji scenario na nedavno završenom festivalu Sinema Siti u Novom Sadu, otvorila je u četvrtak 38. filmski festival u Sopotu. Drugi „džoker“ iz nove produkcije je „Tamo i ovde“, debitantsko ostvarenje reditelja i scenariste Darka Lungulova (nagrada na prestižnom festivalu Trajbeka u Njujorku, nagrada za scenario na festivalu u Solunu, učešće na festivalu u Karlovim Varima, u selekciji koju rade kritičari časopisa „Verajeti“...). Za ulogu Olge u ovom filmu, Mirjana Karanović dobila je nagradu kao najbolja glumica festivala u Novom Sadu.
- Lepo je, naravno, kad nešto dobro radiš, pa zaslužiš priznanje. Nikada, međutim, ne razmišljam o tome, niti ću. Ali, bilo je dobro što sam shvatila da priča Darko Lungulov ima mnogo veze sa njegovim životom i njegovim iskustvima koja jesu na relaciji Beograd - Njujork, da ovaj film snima zato što ga tema lično zanima, i da o tome mnogo zna. Imala sam poverenje u njega kao reditelja, ni jednog momenta nisam imala sumnju da li će i mene dobro voditi, i želela sam da mu u tome maksimalno pomognem. Sve je na kraju ispalo dobro, i očigledno je da ta autentičnost i iskrenost, u kombinaciji sa talentom koji ima, ne mogu da prođu nezapaženo - kaže Mirjana Karanović.
* Vaš partner u filmu je Dejvid Tornton, glumac iz američke „A“ produkcije, a Olga koju igrate je majka glavnog junaka. Kako ste doživeli njen lik, i tu generacijsku bliskost?
- Olgu sam odigrala pre desetak meseci, tako da više nemam kontakt sa tom ulogom - jako je daleko od mene. Ali, nisam imala nikakvu dilemu oko toga kako je treba igrati, nije bila neka glumačka nepoznanica za mene. To je žena koja je vrlo slična meni i mojim godinama, i koja u vedrini traži životni oslonac.
* Oba filma bave se „malim, ljudskim sudbinama“ i mladim generacijama, kao „lajt motiv“ imaju ljubav i ličnu sreću, a zapravo, duboko oslikavaju naše frustracije i ono što danas živimo. Da li je to pesimistična poruka?
- Nije pesimistična. Stvari koje su teške nisu automatski i pesimistične, jer čovek u životu prolazi kroz razne faze, i dobre i loše. Loši događaji nisu sami po sebi loši, loši su ako iz njih ništa ne naučimo. Problem sa ovim prostorima, sa Balkanom, jeste u tome što iz naših grešaka ništa nismo naučili. Vidim da i danas jako teško učimo, da su naša očekivanja da se stvari preko noći mogu promeniti bila nerealna, i dokle god je tako, loše stvari će nam se događati. Jer, kao što se dobri ljudi bore za preživljavanje, tako se i ova ološ takođe bori da ostane živa, i stalno se regeneriše. To je borba koja, očigledno, nije završena, i koja će čitavog života biti aktuelna. Ali, to nije razlog da neki ljudi o svojim životima ne nauče nešto dobro, i da u svojim životima nešto popravljaju.
* Pored uloga u domaćoj produkciji, tu je i novi film Jasmile Žbanić, „Na putu“, u kome takođe igrate, a premijera se očekuje iduće godine. I to je priča o mladim ljudima, i problemu identiteta?
- Film se bavi nekim pojedinačnim sudbinama mladih ljudi danas u Bosni. Jasmila je, kao jedan od pripadnika te generacije, napravila priču o duhovnim i životnim raskršćima, sa kojih vode razni putevi, u raznim pravcima. A svaka generacija ima potrebu da se identifikuje, i nije problem u potrebi za pronalaženjem identiteta, nego su uzori sa kojima se danas identifikuje, malo problematični.
* Kao neko ko se dosta bavi mladima, i „školuje“ ih kao profesor, u čemu je suština „generacijskog jaza“ između vaše i generacije novih tinejdžera?
- Danas postoji veći izbor raznoraznih uzora i idola, što u mojoj generaciji nije bio slučaj. Ali, mislim da to sve negde, zapravo, ima veze sa porodicom i sa društvom, to je neki zatvoren krug u kome se promene dešavaju postepeno i gotovo su nevidljive. Danas su mnogi mladi ljudi gotovo neprimetno stigli do svog beznađa, ili nekakve svoje depresije. To su ona mala deca do koje su kroz porodicu stizale sve one neprijatne stvari koje su se dešavale u ovom društvu, i sada su ona izrasla u neke nesrećne tinejdžere, pune besa, nezadovoljstva, dezorjentisanosti. Ono što ne mogu da shvatim i da prihvatim su bezobzirnost ili ravnodušnost mlade generacije prema onome što je moja generacija smatrala vrednošću - od muzike, preko književnosti, do odnosa prema starijim osobama, i prema nečemu što smo mi zvali kvalitetom. Danas se sve to pobrkalo, da ne govorim o jednoj velikoj netoleranciji prema svemu „drugačijem“, ksenofobičnosti, strahu od sveta. Sve to mogu samo da posmatram, a to je ključni činilac generacijskog jaza, između moje generacije i današnjih tinejdžera.     

IZ POZADINE
* Da li postoje, i ko su autoriteti ovog novog vremena?
- Nemamo hijerarhiju, i više nemamo autoritete. Sve se radi na tome da se autoriteti potpuno ponište, i tu stihije izazivaju oni koji „kontrolišu stvari“ iz neke pozadine. To je tema, mnogo moćnija i od mene, i od svih. Jer, ako je sve tržište, onda se i kultura, i duhovnost, i javnost prepuštaju tržištu. Tako postaje legitimno, da imate masovne medije koji su u službi tog tržišta, i sasvim normalnu pojavu da se foto-reporteri zavlače poznatim osobama ispod sukanja, da se objavljuju raznorazne skandalozne ispovesti, i da u toj utakmici više nemate ozbiljne medije.

RASKORAK SA VREMENOM
* Ipak, mnogo je onih koji su u „raskoraku“ sa ovim vremenom, koji se ne snalaze, i koji stalno „odlažu“ život u iščekivanju nekih mnogo boljih okolnosti koje ne dolaze?
- Ti problemi nisu samo na nivou Srbije, nego čitavog sveta. Kriza morala, identiteta, perspektiva. Šta je to zašta se današnji svet zalaže, koji su danas civilizacijski ciljevi čovečanstva - da li je to isključivo novac, interes, tržište, da li su to religija, vera, neki strogi, dogmatski propisi. Veliki deo čovečanstva smatra da se u obnovi tradicionalnih, vrlo strogih pravila, krije i obnova morala, i stabilnosti društva. Religije su postale vrlo moćne, i stalno se širi njihov uticaj. Ljudi u tom raskoraku sa vremenom smatraju da je spas u tome da se vratiš u okrilje bilo kakve religije, i da te autoritet religije odbrani i zaštiti od životnih turbulencija. Danas je jako teško živeti, jer ne postoje čvrsti oslonci.