JOŠ jednom, u 80. godini srpski pisac svetskog kalibra Milorad Pavić, čije su knjige do sada prevedene na 40 jezika, omogućio je čitaocima da uživaju u sjajnoj maštovitoj priči. Novi kratki roman „Veštački mladež“ autor je sa mnogo razloga smestio u svoja prethodna dva takođe nelinearna romana o ljubavi, „Damaskin“ i „Stakleni puž“. Knjigu napisanu rukom vrhunskog majstora ovih dana objavio je Izdavački centar Matice srpske.
Glavne ličnosti su slikar Filip Rubor, koji je ušao u osamdesetu i njegova znatno mlađa supruga Fereta Su, takođe slikarka. On je veoma poznat i njegove slike su u svetu i dalje tražene, ali je u svojoj zemlji pomalo zanemaren. Ona počinje da se dopada ženskoj publici, koja sve više voli njene izložbe. Oboje su, međutim, u sve većem raskoraku sa svojom sredinom koja ne može da im oprosti uspeh. I tu počinje pripovest koju je, kao i sva Pavićeva dela nemoguće prepričati.
* „Veštački mladež“ je najpre roman o ljubavi kao moćnom i često sudbonosnom pokretaču ljudskih sudbina...
- Tema mojeg novog romana „Veštački mladež“ jeste priča o ljubavi, ali i roman o ljubavi i starosti, kao i tema o umetnosti koja može da se ispreči ispred ljubavi i da je ugrozi. To je povest o dva stvaraoca čije se kreacije okreću protiv njihove sreće.
* Ovo je priča i o ljudskoj zavisti prema uspešnom bračnom paru umetnika...
- Nedavno je Vladimir Pištalo u svom romanu o Tesli napisao da se u neuspešnim sredinama uspeh smatra izdajom.
* Iako na kraju romana stoji napomena da su sve ličnosti i zbivanja izmišljeni, neki će ipak pokušati da u glavnim junacima prepoznaju vas i vašu suprugu Jasminu Mihajlović?
- Neki će možda tu da vide i nesrećnu sudbinu moje preminule kćeri Jelene, čije reči nosi moto knjige. Stvar je u tome šta želite da u tekst učitate. Reč je o dve budućnosti koju jedna ista osoba može da stvori donoseći ovakvu ili onakvu odluku u odsudnom trenutku, pa se sopstvena sudbina okreće na jednu ili drugu stranu.
* Šta je bio razlog da u pogovoru knjige još jednom iznesete svoj pogled na odnos pisac - čitalac?
- Ja sam se u svim svojim knjigama bavio tim pitanjem: kako doći do novog načina čitanja. Smatram da od trenutka kada je knjiga objavljena, književnost više nije moja stvar, nego pripada čitaocu i zavisi potpuno od toga šta će ona ili on od toga napraviti. Ja čitateljku, odnosno čitaoca smatram reproduktivnim umetnikom i moja knjiga nije ništa drugo do vežba koja se nudi kao trening za novi način nelinearnog čitanja. Zato mislim da u moje kratke nelinearne romane svaki čitalac može da učita sopstvenu ljubavnu priču. Svak može u mom tekstu da nađe svoj osobeni put.
* Na jesen ćete napuniti 80 godina, doba kada se čovek ponekad osvrće unazad. Kako gledate na svoje književne početke?
- Moji počeci su bili u 18. veku, kada je jedan Pavić štampao svoju knjigu u desetercima, kako je to tada bila moda od Kačića do Getea.
* Kažu da su piscima njihove knjige kao deca, sve iste. Ipak da li vam neka dela iz vašeg moćnog opusa imaju posebno značenje?
- Svako dete se voli na drugi način, pa i knjige, ako ih shvatite kao svoju decu. Mogu da kažem da ima mnogo knjiga drugih pisaca koje su mi isto tako lepe i prirasle za srce kao neke moje. Skoro da nije važno ko ih je napisao, nego kako su napisane.Egipatski vajari i slikari fresaka retko su potpisivali svoja dela. Autorstvo je stvar koja se menja s vremenom i svaka epoha na to gleda drugim očima. Uostalom, mogu se knjige podeliti na one koje vi volite i one koje su volele i poznavale vas.
* Knjige vam se i danas objavljuju u svetu, a ubedljivo najviše u Rusiji. Kako objašnjavate da ste tamo gotovo domaći pisac, dok vas na zapadu poslednjih godina prećutkuju?
- Ne može jedan pisac, ma ko on bio, da se izuzme iz sudbine svog naroda. Što je poznatiji, to ga, ako mu je narod na tapetu, više i napadaju. Međutim, ništa ne traje večno i ja sa zadovoljstvom pratim kako se knjige srpskih spisateljica i pisaca sve više prodaju u svetu i kako srpski film uspeva, skoro kao srpski tenis. Ja lično ne mogu da se požalim, jer je samo u ovom 21. veku prevedeno preko stotinu mojih naslova, hoću reći knjiga, u raznim zemljama sveta. Što se anglosaksonskih sredina tiče (koje su me nekada najviše prevodile dok sam bio zabranjen u bivšem Sovjetskom Savezu), i one su počele da se otvaraju. Ove godine poglavlje iz romana „Veštački mladež“ objavljeno je u jednom zborniku u SAD, a nedavno je jedna američka filmska kuća tražila prava da snimi film i TV seriju od „Hazarskog rečnika“. Rusi su, da dodam, već sklopili ugovor da filmuju jedan moj drugi roman.
* Pre šest, sedam godina, u intervjuu za „Novosti“, najavili ste talas takozvanog ženskog pisma.
- Taj talas o kojem sam govorio već nas je zapljusnuo. Ne samo ovde, nego i u svetu. Međutim, teško se i sporo prihvata umesto muškog, epskog, ženski, lirski senzibilitet, umesto javnog, privatno, da to tako nazovem radi jednostavnosti.Vrlo sam srećan što je moja supruga Jasmina Mihajlović u tom novom talasu.
* Često govorite da je budućnost knjige u elektronskoj formi?
- Elektronska knjiga izgleda kao svaka druga knjiga, samo što u nju može da stane cela jedna mala biblioteka. To nikako nisu one prazne elektronske beležnice koje po galanterijskim radnjama kompjuterskih potreba nude kao „elektronsku knjigu“. Nedavno je u jednoj televizijskoj emisiji Opra Vinfri podelila svojim američkim televizijskim gledaocima nekoliko pravih elektronskih knjiga američke proizvodnje.
* Zašto je to svetu potrebno?
- Odgovor je jednostavan: uskoro neće biti više šuma koje se na planeti uništavaju takvom brzinom, da pored ostalog, ni hartija neće moći da se pravi od drveta kao dosad. Elektronska knjiga ima neke važne prednosti. Kao i knjiga od hartije, ona može da se ponese u krevet, ali vam za čitanja neće više biti potrebna lampa kraj uzglavlja, jer elektronska knjiga ima sopstveno osvetljenje. Neće vam biti potrebne ni naočari, jer se slova u njoj mogu po želji povećati pritiskom na dugme. Problemi su sledeći: čitač (na kojem su pri dnu tasteri za digitalno „prevrtanje listova“) veoma je još skup, više od 300 dolara. Mada se on kupuje samo jednom, kao polica za knjige, retko ko će pristati na tu cenu.
* Gde bi se te knjige kupovale?
- Potrebne su nove knjižare gde ćete moći da kupite nove knjige, kada ste pročitali sve iz prve kartice koja se umeće u čitač. Na primer, pročitali ste sabrana dela Tolstoja (u papirnom obliku ona zahvataju oko sto tomova, u elektronsku knjigu mogu skoro sva da stanu) pa hoćete sabrana dela Crnjanskog, ili Andrića, Svetoga Save ili Markesa. Te kartice moraju imati osim učitanog teksta ovih pisaca i zaštitu prava (copyright) a i plaćen honorar za pisce koji na to po međudržavnim zakonima imaju pravo. Dakle, predstoji nam u svetu jedna nova izdavačka industrija namenjena elektronskoj knjizi, koja je za sada samo izuzetak, ali i neminovnost sutrašnjice. Dok to ne bude ostvareno, Matica srpska je u Novom Sadu upakovala u moj novi roman „Veštački mladež“ i CD sa tekstom knjige i jednim lepim filmom od 40 minuta koji su snimili moji grčki izdavači praveći intervju sa mnom u Beogradu i Novom Sadu. Uzgred da dodam da su Grci oba ova grada videli lepše nego što ih vidimo mi.

ISPRED TEHNOLOGIJE
* KAKO će se vaša literatura snaći u tom novom okruženju, u elektronskoj knjizi?
- Ja sam od početka od „Hazarskog rečnika“ pa do „Veštačkog mladeža“, vodio računa o tome da se moja proza može čitati na klasičan način, kao sve druge knjige, ali ako čitalac zaželi, u njih je pri pisanju ugrađena i druga mogućnost, da čitalac sam izabere svoju stazu čitanja. U tom smislu su ta dela nelinearna. U elektronskoj knjizi gde možete digitalnim putem, tojest pritiskom na dugme da promenite put čitanja, to je jednostavnije. Laskam sebi i drugim „elektronskim piscima“ ili „ergodic autorima“, kako nas sada nazivaju da je literatura u našem slučaju išla ispred tehonologije, kao toliko puta u prošlosti.

KRIZA
* KOLIKO će ova ekonomska kriza uticati na sudbinu knjige na globalnom planu?
- Mnogo. Knjiga će tu krizu najpre osetiti i već je oseća na dva plana. Prvo je opšta besparica koja će svuda reducirati štampanu reč, što je možda i dobro, jer će izdavači paziti malo više šta objavljuju i da li će to moći da prodaju. Pri tome ponoviću da književnost u budućnost vode čitaoci, a ne pisci, hteli mi to ili ne, dopalo se to nekom ili ne.