OBJAVLJENA prvi put pre četiri decenije, studija „Filozofija palanke“, Radomira Konstantinovića (1928), ne prestaje da izaziva kontroverze, osporavanja i odbrane, polemike. Nova varnica izbila je povodom nedavno objavljene dvotomne „Istorije srpske književnosti“, akademika Predraga Palavestre, u kojoj je Konstantinovićevo delo veoma negativno ocenjeno. Na to su, bez pardona, oštro reagovali pisac Filip David, filozof Nenad Daković, kritičar i novinar Milan Vlajčić i magistar književnosti Marjan Čakarević, o čemu je naš list pisao prošle nedelje.
Šta je sve Palavestra zamerio Konstantinoviću?
Palavestra je podsetio da je Konstatinović bio jedan od prvih urbanih pesnika posleratne srpske književnosti, začetnik i tvorac srpskog anti romana i hermetične beketovske avangarde, da je u početku eksperimentisao u romanu („Daj nam dana“, „Milošolovka“, „Čisti i prljavi“), ogledao se u kritici („Đura Jakšić“, „Dis“, „Davičo“) i u filozofiji („Pentagram“). Konačno se, piše Palavestra, ustalio „na liniji“ političke ispravnosti, dobro viđen i „podoban“ u prvim redovima književne i političke avangarde, upotrebljiv protiv onoga što je smetalo partijskoj nacionalnoj politici, preuzeto od Kominterne... Zaštićen partijskom naklonošću i autoritarnom državom, Kontantinović je zastupao kontrolisanu slobodu književne forme, nadrealistiku, drskost i eksportni antidogmatizam. Tražio je da se prema svetu drže otvoreni prozori, ali da se u književnom nasleđu, sa blagoslovom partijskih komiteta, stvari dovedu u red i očiste od nacionalizma, svetosavske patetike i subverzivne građanske nepokornosti.
- U raspravi „Filozofija palanke“, koja strogo uzev i nije književno kritički ogled, nego traktat iz kulturne antropologije, Radomir Konstantinović je jasno definisao svoja ideološka polazišta, svoja merila i svoju kritičku nameru. „Iskustvo nam je palanačko“ - objavio je on na samom početku svoje programske osude srpskog mentaliteta. Palanka je nepresušno leglo srpskog konzervatizma i rasizma. Srpska palanka je balkanski zatrovana i zaostala. Srpska palanka je izvor otrova i početak svake i sveopšte nesreće srpskog naroda.
Po Palavestrinom sudu, niko u Srbiji nije s toliko zle volje pisao o sopstvenom narodu da bi uzvisio ideološka stanovišta i da bi svoja gledišta pokazao što naprednijim i emancipovanijim, evropskijim i civilizovanijim. Pre Konstantinovića, nijedan srpski pisac se nije tako odricao sebe i približavao akulturaciji. Niko se nije više stideo duhovnih korena i sopstvene kulture. Niko u od narođavanju nije tako uporno istrajavao na evropskim-internacionalnim merilima apatrida i „građana sveta“. Pored njega, niko drugi u mračnim balkanskim zavadama nije bio zastava takvog ideološkog čistunstva, zaštitni znak i simbol razobličavanja srpskih obmana.
- Istražujući palanačke korene totalitarizma među Srbima, Konstantinović je, prema staroj doktrini „ko nije sa nama, taj je protiv nas“, razne pisce sa levice, komuniste i marksiste uglavnom ocenio kao napredne i demokratske - beleži Palavestra. - Na drugoj strani, desničarska shvatanja ljotićevskih „zboraša“ i razloge nedićevske kolaboracije pronašao je u samom biću srpske palanke. Srpsko pravoslavlje, crkvenu kulturu, vizantijski srednji vek i manastirsku tradiciju smatrao je pokondirenom i reakcionarnom, dok je partijske intelektualce i državne pisce video kao intelektualce. Pristrasan ideološki sudija, stajao je na gledištu da „srpski nacizam“ nije „import“ nemačkog nacional socijalizma, već da je autentičan „krajnji izraz duha palanke“, zloćudni i mistički znak povratka bahatom „duhu plemena“.
Palavestra primećuje da je Konstantinović na mnogo mesta dobro uočio nezdravi duh srpske palanke, njen konzervativizam, uskogrudost, surevnjivost i mržnju na drugom, ukazao na razne promašaje srpske inteligencije i mane u nacionalnom karakteru Srba, ali da „od tih spoznaja nije stvorio kulturni program moralnog pročišćenja“:
- Primenjujući ništiteljsku klasnu ideologiju titoističke politbirokratije, Konstantinovićeva kritika srpske kulture ispunjena je zlovoljom i mazohizmom, kakav druge kulture ne poznaju. Pogotovo ne na Balkanu, gde se narodi dugo održavaju u sopstvenom samoljublju i osporavanju drugog.

PESNICI “KRVNICI“
U „Filozofiji palanke“ svak pesnički zapis, svaki istrgnuti stih, svaka reč u pesmi, upotrebljeni su kao dokaz protiv pesnika! - ističe Palavestra. - Čak i kada su najbolji, brojni srpski pesnici su, svesno ili nesvesno, bili „krivci“ za jačanje palanačkog „unutrašnjeg glasa“, „rasnog“, „plemenskog nad-ja“, koja određuje čitavu modernu srpsku kulturu i srpsku poeziju. Prema Konstantinovićevom tvrđenju, „dekadentni pesimizam“ Sime Pandurovića je jednako palanački kao i Skerlićev „zdravi racionalizam“. Boemski prkos Radeta Drainca je provincijska „pobuna protiv sebe“. Nastasijevića je njegovo palanačko pleme „vodilo ka mistici koliko ga je i mistika vodila plemenu“. Vizija „mrtve drage“ kod srpskih pesnika je malograđanski „sukob sa seksom u duhu palanke“, izraz „palanačke pornografije“.