Na otvoreno pismo Darka Bajića selektorima Filmskih susreta u Nišu, objavljeno u utorak u "Novostima" pod naslovom "Diletantizam u punom sjaju", reagovao je filmski kritičar Dimitrije Vojnov, autorskim tekstom na blogu dobanevinosti.blogspot.com. Član selekcione komisije festivala Dejan Dabić, međutim, nije želeo da komentariše navode iz Bajićevog pisma, uz obrazloženje da je Vojnov napisao sve što bi i sam mogao da potpiše. Dabić nam je rekao da će se oglasiti posle Filmskih susreta i to kritikom Bajićevog filma "Na lepom plavom Dunavu", na sajtu Fipresci Srbija.
- Očigledno je da posle potpunog fijaska svog filma "Na lepom plavom Dunavu" koji samo na opskurnom novosadskom festivalu može da dobije nagradu, ponovo prebacuje svoj rad na plodno političko tlo borbe za spas srpskog filma - piše Vojnov. - Međutim, čak i unutar ovog pisma jasni su obrisi potpuno pogrešnog doživljaja filma. Prvo, to da je srpski film oduvek bio u krizi nije ništa umišljeno nego je sasvim tačno ako imamo u vidu da je reč o jednoj subvencionisanoj kinematografiji čija je gledanost imala veliku amplitudu, a uspesi na festivalima su se dešavali u mahovima. To što je sada ta kriza izraženija nego ikad ne znači da je srpski film u bilo kom trenutku bio jedna uspešna i bezbrižna industrija.
Zatim podela na one koji snimaju i na one koji ne snimaju filmove je krajnje maliciozna, imajući u vidu da je i sam Bajić proveo čitavih sedam godina bez filma pa ga u tom periodu niko nije diskvalifikovao zbog toga što ne snima film nego je i dalje predavao režiju na FDU i predstavljao se kao filmski reditelj. Kada se pogleda srpski film, sigurno je da su značajan deo problema upravo oni koji snimaju filmove, a najbolji primer upravo može biti naslov "Na lepom plavom Dunavu". Besramna priča o filmskim radnicima koji se odriču svojih honorara, od nekoga ko je poznat po tome da se tih honorara odriče u njihovo ime i ne isplaćuje ih, i to na visokobdudžetnim filmovima, predstavlja poseban šamar svim onim ljudima koji su sa puno entuzijazma i istinskog odricanja radili niskobudžetne srpske filmove i pokušavali da snime nešto kako bi se izrazili a ne zato što im je neki ološ poklonio pare na Konkursu i proglasio ih umetnicima. U tom smislu, smatramo da je sjajan potez to što je Komisija rekla da kvalitet filmova nije na visokom nivou, i očigledno je to prvi korak da se ova užasna tragedija u kojoj svi mi statiramo protiv svoje volje privede svom poslednjem činu.
Odavno oligarsi ne snimaju filmove koji služe za gledanje. Uostalom, i ovo pismo najviše strahuje od mogućnosti da se "prekine sa snimanjem filmova" i podsmeva se ideji "remek-dela koje bi spasilo srpski film". Njima filmovi služe kako bi tokom snimanja proneverili neki novac i njihovo prikazivanje više nije ni važno. "Na lepom plavom Dunavu" je prvi film koji je osvestio taj koncept na koji mi upozoravamo još od davne 2002. godine. Umesto da bude srećan što neko uopšte hoće da vrti ovo njegovo smeće, Bajić napada nedužne ljude i dovodi ih nezasluženo u neprijatnosti.