PISAC bez nagrade je kao selo bez crkve. Selo bez crkve je kao žena bez oblina. Žena bez oblina je kao ptica bez krila. Ptica bez krila je kao pisac bez nagrade. A naših pisaca puno nebo, "lete laki, krilati i svešteni" baš kao i Aristofanove ptice.
Ovako je Predrag Čudić završio svoje "savete mladom piscu", namenjenih nadolazećim perima, a povodom inflacije književnih nagrada u nas.
Čudić je jedan od retkih, verovatno i jedini pisac koji se pozabavio, na ironičan način (a kako bi drugačije?!) ovim kulturološkim fenomenom koji dobija sve veće dimenzije i kao da mu nema kraja. O tome Čudić, inače veliki prijatelj Danila Kiša, za "Novosti" kaže:
- Gotovo je dve decenije prošlo otkako smo u jednom društvu raspravljali o tome da li bi bilo pametno ustanoviti nagradu "Danilo Kiš". Smatrajući da nam preti najezda nagrada, to se već tada moglo primetiti golim okom, kao Pekićevih skakavaca koji će pojesti zauvek ono najvrednije, samu suštinu literature, bio sam protiv te ideje kao dopisivanja još jedne nule u inflaciji populističkih ideja. Nagrade su bila prateća pojava sveopšte inflacije: rodoljublja, herojstva, šovinizma, divljeg kapitalizma, kalašnjikov muzike, slobode nasilja svake vrste, inflacije lažnih vrednosti u svim domenima. Kao krunski simbol i najava svega što nas čeka pojavile su se početkom devedesetih novčanice sa likovima naših najvećih romantičara, Vuka, Njegoša, Đure i Zmaja, prva je imala pet, a poslednja 11 nula.
O tome je 1994, Čudić napisao tekst "Srpski romantizam" želeći da skrene pažnju na, kako ističe, neprirodan brak i neizbežnu tragediju srpskog romantizma po drugi put među Srbima.
- Pisac i novac, kada je to bila dobitna kombinacija?! Uprkos zdravom razumu romantizam je bujao, a s njim i nagrade, kao korov, kao ambrozija, za besmrtnike hrana, a za smrtnike bolest. U knjižici "Praktikum", velika berba lovorika 2001, popisao sam abecednim redom 387 nagrada. Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg "romantizma", vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.
Kada se od pomenute cifre oduzme 65 nagrada od kojih su se neke ugasile, a veći deo ostale drugim sredinama, a doda petnaestak novih koje su u poslednjih nekoliko godina osnovane, dolazimo do pouzdanog podatka - da u zemlji Srbiji danas postoji 337 književnih odličja! Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu "na ti", na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž. To se pokazalo i ove godine, u slučaju Dragana Velikića, čiji je roman "Ruski prozor", na krilima dve naše najprestižnije nagrade, NIN-ove i "Mešine", za nekoliko meseci doživeo čak 12 izdanja.
Ipak, neprestano uvođenje novih "povelja" i "kolajni" može (ako to već i nije) da se izvrgne u svoju suprotnost i da se u suštini plemenita namera pretvori u banalno zadovoljavanje književnih sujeta ili oduživanje međusobnih dugova, s obzirom na to da se u žirijima često nalaze ista imena. Pri tom, imajući u vidu da se nagrade dodeljuju svake godine, izvesno je da svaki iole ozbiljniji pisac može da računa bar sa po jednim priznanjem, iako je u dva postojeća udruženja književnika zvanično upisano oko 1.700 pisaca!
Da se nagrađivanje širi poput korova pokazuje i najava novoustanovljene nagrade "Gospođin vir", obelodanjene kao oglas ovih dana u jednim novinama.
- Pomislih, dobro, pošto je prema mišljenju pobornica nekih ženskog pera srazmerno mala nagrađivanost ženskog pisma, neka bude jedna tako izazovnog imena "Gospođin vir" - kaže Predrag Čudić. - Kad pročitah propozicije nagrade, shvatih da se bez nje zaista nije moglo, te da bi svi spiskovi naših lovorika bili plitki i kusi bez "Gospođinog vira". A ta nagrada je: "antibirokratska, godišnja, za najbolju knjigu poezije, roman, esej/ogled. Nagrada se dodeljuje prvenstveno pojedincima koji se u svojim delima suočavaju sa umnim i duhovnim naporima, mističnim iskustvom i pesničkim lavirintom. Nagrada se dodeljuje autorima koji umeju da ožive naše dubine, da siđu u mistične virove, i da po cenu napora daju delo koje ima svu draž novine, pa i ono smešno trzanje zbilja sapetih spregova". Nagrada se dodeljuje u okviru književnih susreta "Bezdan umetnosti".
Nisu li taj "Gospođin vir" i taj "Bezdan umetnosti" dovoljan povod za ponovno podsećanje na naše žalosno siromaštvo, blago nama, pita se Čudić i citira stihove Duška Radovića: "Bilo je kasno leto, zemlja se smanjila bitno, na leto i na sve to, nagrade sipile sitno".

ZAJEDNIČKO DOBRO
MEĐU Čudićevim "Savetima mladom piscu" je i ovaj:
- Budi kao kavez koji traži pticu, lovi i ulovićeš je. Ako je, recimo, ugledni pisac zaboravio da je primio neku datumsku nagradu, pa se još time i hvali, ne smej mu se i ti ćeš biti takav kad postaneš institucija. Sakupljaj najbolje govore nagrađenih pisaca, moraš imati svoju antologiju njihovih beseda, to je blago. Trudi se da budeš među prvima koji čestitaju slavodobitniku, da ne kažu da si zavidan. Ne izbegavaj svečane dodele i ručkove, uvek je dobro da te tu ima. Šta ima lepše u ovakvoj apokaliptičnoj sredini nego nagrađivati i biti nagrađen. Budi ozaren srećom drugih to je i tvoja sreća, literatura je zajedničko dobro."