U FINIŠU za nagradu za roman godine među četiri odabrane knjige u najužem izboru našle su se dve, čiji su autori malo poznati široj javnosti, “Ph roman” Draška Miletića i “Feliks” Vladimira Kecmanovića, što je izazvalo veliko iznenađenje. Oni su se našli rame uz rame sa dvoje istaknutih autora, Gordanom Ćirjanić (“Poljubac”) i Draganom Velikićem (“Ruski prozor”) a iza njih je ostalo niz visoko cenjenih i višestruko nagrađivanih pisaca.
Rođen 1963, u Kotoru, Draško Miletić je diplomirao na Beogradskom univerzitetu, radio kao turistički vodič, novinar i urednik. Do sada je objavio roman “Autoportret” i zbirku pesama “Osmi padež”, a napisao je i “Muške priče” koje su, zasad, u rukopisu. Njegov roman pod neobičnim naslovom, “Ph”, po mišljenju književnog kritičara Ljiljane Šop nemoguće je sažeto prepričati već u njega jednostavno valja zaroniti kao u kaleidoskop.
“Izvesno je jedino da se bračni par Sponza, Gavril i Ksenija, pakuju za selidbu iz jednog u drugi kraj Beograda i da lična velika seoba jeste kohezioni faktor ove storije. Reč je o pripovedanju koje naoko hladnokrvno konstatuje postojeći užas, prošli, sadašnji i budući, ali ukazuje da život ne postoji samo da bismo ga prihvatili i otrpeli, već i da bismo mu dostojanstveno odoleli i otišli iz njega pokazujući da ipak znamo šta lepota i dobrota jesu”, ističe Ljiljana Šop.
Povodom ulaska njegove knjige među četiri najbolja od 108 romana, koliko ih je konkurisalo, Draško Miletić za “Novosti” kaže:
- NIN-ov žiri je poznat po iznenađenjima. To dokazuju i imena finalista. Čestitke svima, i nama i njima. Nerazgovetna crta koja postoji između kritike i pisaca trenutno je utišana. Razumevanje i uvažavanje novog kao da je na pomolu. I to je dobro. Pre svega za samu književnost. Trebalo bi da nadalje bude svima lakše. Što se nade, pak tiče, ona je oduvek bila smrtonosna. Ona znači mirenje sa životom, a život traži bolje.
I Vladimir Kecmanović je diplomirao u Beogradu, rođen je 1972. godine u Sarajevu, otac mu je istaknuti univerzitetski profesor Nenad Kecmanović. U svet literature ušao je sa punoletstvom, 1990, kada je dobio nagradu “Ivo Andrić” na tadašnjem jugoslovenskom konkursu za najbolju kratku priču. Do sada je objavio više pripovedaka i romane “Poslednja šansa” (1999) i “Sadržaj šupljine” (2001), a sačinio je izbor dela Dušana Radovića i Dušana Petričića (“Duškova kuća”). O očiglednom uspehu njegovog najnovijeg romana, Kecmanović za naš list kaže:
- Ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, pored toga što godi autorovoj sujeti, na delo skreće pažnju stručnih krugova što je svakako korisna stvar. Mislim da, za razliku od same nagrade, nažalost nema preteran uticaj na čitalačku publiku. Ipak, čini mi se da je ove godine došlo do izvesnog napretka i u tom smislu, pošto je čitavoj stvari dat nešto veći publicitet nego što je proteklih godina bio običaj. U svakom slučaju, činjenica da smo se našli u najužem izboru svakako mnogo više znači Drašku Miletiću i meni, na koje je svetlost usmerena prvi put, nego Gordani Ćirjanić i Draganu Velikiću, starijim i brojnim priznanjima ovenčanim kolegama. A što se mene lično tiče, pored radosti, ulazak u uži izbor doneo je jedno otkriće. Naime, saznao sam da postoje mišljenja da sam napisao humoristički roman, čega nisam bio svestan a što, ako su mišljenja opravdana, moje delo obogaćuje, za samog autora, novom dimenzijom.
Kome će se žiri prikloniti, jednom od dvojice “autsajdera” ili jednom od dvoje uveliko afirmisanih pisaca - znaće se 17. januara. U beogradskoj književnoj čaršiji već se “tipuje” na Dragana Velikića, između ostalog i zbog toga što je već nekoliko puta bio u najužem izboru i ostajao kratkih rukava. Ne bi, međutim, bilo prvi put da članovi žirija prirede i iznenađenje...