AH, ta slatka muzička tiranija. Začudiće se neko nad ovakvom prvom rečenicom, ali nema tu ničeg novog: ono što treba pozdraviti u društvu, nikako nije dobro za umetnost. Među ljudima tako valja negovati demokratiju, ali ne i u muzici. Da je to tako potvrdio je koncert „Italijanskih virtuoza“ i Miše Majskog koji je otvoren jednim visoko profesionalnim, reklo bi se demokratskim sviranjem "Serenade za gudače" Čajkovskog. Svega je tu bilo: lepih dijaloga u Sonatini, i uvažavanja glasova svih gudača u Elegiji, ali ono što je nedostajalo pokazao je Miša Majski posle prvog solističkog tona Bruhove kompozicije „Kol Nidrej“: muzika jednostavno voli soliste i ekstravagantne umetničke vladare koji neće biti prvi među jednakima, već izraziti lideri.
A maestro Majski to jeste. Polet i superiorna arhitektonika izvođačke kreacije, u čijoj osnovi stoji sugestivan ton, učinili su da već „Kol Nidrej“ zazvuči kao delo koje slavi muzički autoritet koji je jedini kadar da muziku oživi pred publikom. U istom maniru i s istom sugestivnošću solista je izveo i Hajdnov koncert za violončelo u Ce-duru. Ni u ovoj kreaciji nije bilo ni traga od sladunjave i obično neubedljive muzičke demokratije. Solista je vladao svim stavovima: kao filozof u prvom, kao liričar u drugom i kao virtuoz u trećem, ali onda je muzička demokratija „odlučila da uzvrati udarac“.
Posle Hajdnovog koncerta Majski je veličanstveno odsvirao dva stava iz Bahovih sonata za solo violončelo na bis, no to nije bio kraj koncerta. Kao da su rivali a ne saradnici soliste, „Italijanski virtuozi“ ostali su na sceni, izveli tanušne Pučinijeve „Hrizanteme“, filmski Končertino Nina Rote, a onda na bis i četiri stava iz Vivaldijevih „Godišnjih doba“. To je bio vrhunac scenske nelojalnosti. Bisevima na biseve! Prvi violinista „Italijanskih virtuoza“ uskočio je na solističko mesto i počeo da svira, skače i udara nogom o pod. Vivaldi se povijao, ubrzavao i pogibeljno zaustavljao, a publika je to odobravala jer voli sve prekomerno i za istu kartu mnogo nenajvaljene muzike.