Prva Poslednja knjiga

NEKO iz duboke senke vuče konce u knjižari “Papirus”. Iza njega ostaju žrtve koje medicinski uopšte ne bi trebalo da budu mrtve. Izgleda da je posredi savršen zločin o kome naš najprevođeniji savremeni pisac Zoran Živković piše u romanu “Poslednja knjiga”. Ovo delo se pojavilo na 10.000 kiosaka u izdanju “Novosti”, kao prvi naslov u ediciji “Promocija”. Roman će tačno u podne biti predstavljen u beogradskom restoranu “Ada”.
Dobitnik najveće svetske nagrade za fantastiku, čije knjige s nestrpljenjem očekuju ljubitelji njegove proze širom planete, otišao je iz tajanstvenog sveta fantastike u grublji, time i stvarniji svet trilera.
- Nije bilo nikakvog konkretnog podsticaja - kaže Živković. - Naprosto, red je došao da se ogledam u umetnosti trilera. Hotimice kažem umetnosti, zato što su najviši domašaji trilera neosporno umetnička dela. U takva ubrajam, recimo, Ekovo “Ime ruže”. Uz to, svetovi trilera nipošto nisu lišeni tajanstvenosti. Baš naprotiv. U samom srcu svakog ostvarenja ove vrste počiva tajna koju treba razrešiti. Ta tajna sasvim može da bude i fantastična.
Uspeli ste da spojite nespojivo ili samo meni izgleda da je nevidljiva veza između fantastike i "krimi" zapleta?
- Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, a da ne otkrijem previše. Hajde, da probam ovako da se izbavim iz neprilike. Smerno se nadam da “Poslednja knjiga” neće izneveriti ni one koji prvenstveno očekuju dobar triler, kao ni one koji očekuju moju osobenu fantastičku prozu. Da li je to spajanje nespojivog? Rekao bih da nije.
Knjige su u “Poslednjoj knjizi” bile kobne za vaše junake. Postoji li u tome neka simboličnost?
- Svakako da postoji, ali i ovde mi je manevarski prostor za odgovor sasvim sužen. Smem samo da kažem da ima nečeg nadasve neobičnog u knjižari "Papirus" u kojoj se zbiva glavnina radnje mog romana. Da nije tako, zar bi inače mušterije počele da umiru - naizgled bez ikakvog medicinskog razloga? Radoznalom čitaocu preostaje samo da se pridruži inspektoru Dejanu Lukiću koji na početku, kada prvi put stupi u "Papirus", i ne sluti da ga čeka najneverovatniji i najnemogućiji od svih slučajeva s kojima se ikada nosio...
Vaša dela prepoznatljiva su po mozaičkom spajanju priča, a s obzirom na to da je Gordijev čvor do poslednjeg poglavlja gotovo nemoguće "razvezati", jeste li se, dok ste pisali, i vi dosta pomučili?
- Nipošto. Uživao sam u svakom času pisanja. Osećao sam se kao negativac koji smišlja savršeni zločin. Zasada mi je taj pakleni naum, izgleda, uspeo. Niko od mojih tridesetak prijatelja kojima sam dao da u rukopisu pročitaju “Poslednju knjigu” nije uspeo da pre poslednjeg poglavlja odgonetne ko vuče konce. A svi su se svojski trudili kako bi me nadmudrili...
Liči li, možda, vaš inspektor Lukić na Šerloka Holmsa, Herkula Poaroa ili mis Marpl? Ili je on oličenje pravog srpskog inspektora?
- Ne poznajem nijednog pravog srpskog inspektora. Nadam se da je moj inspektor Lukić potpuno samosvojan. On se ne ponašao kao pomenuti slavni detektivi. Tim pre što sa svakom novom žrtvom njegova lična upletenost u tajanstvena zbivanja postaje sve dublja i zagonetnija...
Verujete li da bi neka od nerasvetljenih ubistava, o kojima čitamo u novinama, do sada bila razrešena, da je u policijskim redovima bio i inspektor Lukić?
- Oh, svakako. Glavnina stvarnih nerasvetljenih ubistava takva je ne zato što su se oni koji su ih počinili potrudili da zametnu tragove. Neretko ti tragovi naprosto bodu oči. Druge okolnosti tu utiču na nerasvetljenost...
Kada pogledamo liste bestselera u svetu, pa i kod nas, vidimo da je triler najzastupljeniji žanr. A mi, izuzimajući nekoliko mlađih pisaca, kao da tu do sada nismo imali pravog predstavnika.
- Među domaćim stvaraocima "visoke" proze postoje predrasude prema žanrovskoj književnosti. Tačno je, doduše, da je u njoj čak devedeset pet odsto trivijalno, ali preostalih pet odsto i te kako je vredno, kao i u bilo kojoj drugoj oblasti umetničkog stvaralaštva. Nadajmo se da će moja “Poslednja knjiga” nadahnuti još neke naše pisce da prihvate izazov umetničkog trilera...

NAJBOLjA PRILIKA
ZAŠTO ste odlučili da “Poslednju knjigu” ponudite "Večernjim novostima"?
- Zato što je to daleko najbolja prilika koja mi se ukazala. Jedno poređenje to će uverljivo ilustrovati. "Poslednja knjiga" objavljena je u početnom tiražu od dvadeset hiljada primeraka, a ukupni tiraž svih mojih prethodnih petnaest proznih knjiga u Srbiji ne dostiže tu brojku. Ako se tih dvadeset hiljada primeraka rasproda, napraviću svojevrstan kvantni skok. Iz beznadežno niskotiražnog autora pretvoriću se, gotovo preko noći, u pisca bestselera. Ko zna, možda se čak uhvatim u koštac i s Džoanom Rouling, bar u našoj zemlji...

MINER
“POSLEDNjA knjiga” tek danas izlazi, a već je postala hit ne samo kod nas nego i u svetu. Izdavači iz niza zemalja zatražili su opciju još dok ste pisali roman, a najbrži su bili Englezi koji su već potpisali ugovor.
- Veoma sam polaskan i počastvovan tom naklonošću. Ona se užasno teško stiče, a neverovatno lako gubi. Pisac je, zapravo, kao miner. Pogreši samo jednom - i više ga nema. Mene zasada i dalje ima, premda je svaka nova knjiga nadasve ozbiljan ispit. Preostaje mi samo da se smerno nadam da ću ga položiti i “Poslednjom knjigom” ...