PESNIK koji drži do tradicije, predsednik najstarijeg srpskog izdavača Srpske književne zadruge i doskoro predsednik Udruženja pisaca Srbije, na Preobraženje, u okviru Raških duhovnih svečanosti, poneće priznanje koje nosi ime prvog srpskog kralja "Stefan Prvovenčani". U mnogobrojnim zbirkama progovorio je krhkim lirskim doživljajem sveta o suštinskim duhovnim problemima i važnim pitanjima nacionalnog opstanka, kosovskom zaveštanju i nacionalnim nesrećama...
     - Oduvek sam bio vezan za srpski srednji vek i za doba dinastije Nemanjića. Stefan Prvovenčani bio je sjajan vladar, ratnik i pisac. Prvovenčani nije bio samo vešt vladar i hrabar ratnik nego i izvanredan pripovedač. Zato se uz brata, Svetoga Savu, smatra osnivačem ne samo srpske kraljevine i Srpske pravoslavne crkve nego i srpskog pesništva. Priznanje koje nosi njegovo ime čini mi veliku čast, kao i to što se dodeljuje u okviru Raških duhovnih svečanosti. Posebno sam počastvovan što ovo priznanje dolazi iz mog zavičaja. To što ga dodeljuje varošica koja od svog osnivanja nosi ime prve srpske države, pokazuje lep odnos prema našoj prošlosti i kulturnom i duhovnom nasleđu.

     NADA

     * CELOKUPNIM pesničkim delom, ali i ličnim intelektualnim angažmanom zastupali ste stav da, ne samo da ne treba ćutati, već se treba opirati i boriti da bi se sačuvao kulturni integritet.
     - Poezija ne sme nikome i ničemu da služi sem jeziku i samoj sebi. U tome je njena najviša odgovornost. Samo tako će na pravi način biti od značaja i drugima. Radio sam samo ono što sam smatrao da je prirodno da radim. Postoje vrednosti za koje se valja zalagati i boriti. Ja to shvatam kao nužnost. Postoje i ljudi koji čekaju da drugi urade sve. Za moto u jednoj pesmi uzeo sam iskaz Osipa Mandeljštama: „Ne mogu da ćutim”. Postoji i drugi iskaz: „U ćutanju je sigurnost.” Ja sam se opredelio za prvi. Ako je tako kako kažete, onda je dobro.
     * Danas se kao narod susrećemo sa nimalo prijatnim predrasudama o nama, ali i sa svešću o sopstvenim zabludama o sebi samima. Kako izaći bez ozbiljnijih posledica po sopstveno duhovno biće iz procepa u kome smo se našli?
     - Srbima je pripisano da o sebi misle da su najhrabriji, najlepši i najumniji, iznad drugih. Onda su krenuli u njihovu satanizaciju zbog toga, napadajući ono što su sami izmislili. Nekada i sasvim obične stvari izgledaju nedostižne, ne samo velike. Na početku dvadesetog veka, došavši u Pariz, Milan Rakić, kao Srbin i Evropljanin, verovao je u srećnu zvezdu srpskog naroda. Na početku dvadeset prvog veka još nam ostaje samo nada, duga više od jednog veka.
     * Nije, valjda, samo nada?
     - Banalna je istina da nikada nije tako loše da ne bi moglo da bude još gore. U beznađu, ipak, nahodi se, kako kažete, i izlaz. Parabola o pšeničnom zrnu, iz Jevanđelja po Jovanu, koju citira Dostojevski na početku "Braće Karamazova", veoma je poučna: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padne na zemlju i ne umre, onda jedno ostane; ako umre mnogo roda rodi.” Klica propasti lako se, ako je nadahnuta Božjom promisli, preobrazi u novi izdanak. Pesnikinja Darinka Jevrić, govoreći o tragičnoj situaciji na Kosovu i Metohiji, na kraju svoje pesničke zbirke "Hvostanska zemlja", navodi reči igumanije manastira Deviča, monahinje Paraskeve, kao odgovor na pitanje novinara ima li mogućnosti da se brane: „Pa, kako da kažem. Branimo se Bogom.” Te reči izgovorene su 14. aprila 1982. godine. Nikada nam, dakle, nije bilo lako u prošlosti. Kako onda tako i danas.

     NESPREMNI

     * IMAJU li srpski intelektualci danas odgovor na pitanje kako dalje. Jesu li u pravu oni koji kažu da su intelektualci izdali svoj narod?
     - Bilo bi više nego neuputno da ja govorim o jednom takvom pitanju. U svakom slučaju, naš narod je u celini, pa dakle i njegova intelektualna elita, bio nespreman, krajem devedesetih, i rekao bih zatečen rušenjem Berlinskog zida. U nekim srpskim glavama, taj zid, nažalost, još nije srušen. Srbi su, za razliku od drugih Južnih Slovena i drugih narodnosti u bivšoj Jugoslaviji, sve promene dočekali nespremno. Politička i intelektualna elita, ako smo ih uopšte imali, bile su, takođe, nespremne. Bolje reći, nisu bile na visini svog doba. Može se u tom smislu govoriti o greškama i zabludama srpskih intelektualaca, ali i o nezainteresovanosti i ravnodušnosti za patnju sopstvenog naroda. Da vas podsetim kako je Beograd reagovao na egzodus Srba iz Kninske Krajine i na srpski polom na Kosovu i Metohiji. Između mogućih odgovora da su svi krivi i da niko nije kriv, nema razlike. Svi su početkom raspada zajedničke države, poslednje decenije prošlog veka znali šta hoće, a šta neće. Samo to Srbi nisu znali. A srpsko pitanje je veoma složeno. Ono je nacionalno, državno, demokratsko, moralno, duhovno, kulturološko, lingvističko... Sve to i još više. Dakle, nijedno od tih krupnih pitanja nije rešeno i odgovornost za to svakako podjednako snose i politička i kulturna elita.

     RAVNODUŠNOST

     * DUGO ste bili na čelu UKS. Nekada je ova institucija uživala veliki ugled i u njoj su se dešavale mnoge važne stvari. Šta se to u međuvremenu promenilo?
- Promenile su se okolnosti, kulturni i društveni kontekst, a ne UKS. Koja nacionalna institucija uživa danas veliki ugled? Kao da se neko trudi da bude što gore, bar kad je u pitanju srpski nacionalni i kulturni interes. I danas se u Udruženju književnika dešavaju važne stvari, ali to nikoga ne interesuje, najmanje one koje to treba najviše da interesuje. Ravnodušnost je zahvatila sve. Ili malodušnost, svejedno. Tako, na primer, srpski manastiri na Kosovu i Metohiji postali su kosovski manastiri, sem časnih pojedinaca niko na to nije reagovao. UKS je neideološka asocijacija, esnafska, integrativna, jer okuplja sve pisce u matici i u svetu. A upravo to nekome smeta. Koliko ja vidim, danas su jači klanovi u kulturi i društvu nego ikada. Nadrealistički klan, na primer, čista je naiva prema današnjim klanovima. Unapred se već zna koja će knjiga biti prevedena u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, koje će se drame igrati, šta sve treba uraditi da tamo budete na ceni, koga treba naružiti da biste bili prevedeni i nagrađeni...
     * Kao pesnik koji je dobio sve važnije književne nagrade, mislite li da one danas imaju smisla?
     - Pesnik ne piše zbog nagrada. Pesniku pred belinom hartije niko ne može pomoći, ali mu svako može lako odmoći. Oduvek su postojale nagrade i ne vidim ništa loše u tome. Loše je to što su kod nas nagrade uglavnom simbolične. Kao u svemu u životu, i tu, naravno, ima ogrešenja. Ima dokonih i zlonamernih koji su čak izbrojali koliko kod nas ima književnih nagrada. Kao da je to jedini problem. Nisu svi nagrađeni i veliki pisci - neki su već sasvim zaboravljeni - kao što ni pisci koji nisu dobili neku veliku nagradu nisu loši pisci. Ne postoje apsolutno objektivna merila. Ali postoje manipulatori, njih ima, bilo ih je i uvek će ih biti, očigledno. Ali to je već nekakva politika i nema nikakve veze sa poezijom i umetnošću. 
     
NEZAMENLJIVA
* KAKO vidite budućnost SKZ?
- Velika društvena kriza u poslednjih deceniju i po nije mimoišla ni Srpsku književnu zadrugu. Ona ne može da se takmiči sa savremenim izdavačima, sa hit-knjigama i kiosk- izdanjima, ali će nastaviti sa objavljivanjem svojih tradicionalnih edicija, pre svega "Kola", a potom "Zabavnika", "Poučnika" i "Savremenika" i drugih biblioteka. Danas se Srpska književna zadruga nalazi na putu svog potpunog oporavka. Ona nije samo izdavačka kuća već kulturna institucija od posebnog kulturnog značaja. Knjigu ništa, ipak, ne može da zameni pa ni Zadrugu ne može da zameni neki drugi izdavač. Ona traje od 1892. i trajaće i ubuduće.