U po­tra­zi za Bo­gom i Me­fi­stom

Dra­ga­na Ma­to­vić

14. 05. 2006. u 19:16

Od­lu­čiv­ši se da pred kraj ži­vo­ta pi­še pr­vi ro­man, Zoran Glu­šče­vić je že­leo da po­tra­ži od­go­vor na pi­ta­nje mo­že li čo­vek da se oslo­ni na Bo­ga da bi sa­vla­dao smr­to­no­snu bolj­ku, iako svo­ju bolj­ku ta­da ni­je ose­ćao

PO­SLE krat­ke i te­ške bo­le­sti u osam­de­se­toj go­di­ni pre­mi­nuo je naš is­tak­nu­ti knji­žev­nik, kri­ti­čar, ese­ji­sta Zo­ran Glu­šče­vić. Kao ured­nik knji­žev­nih li­sto­va i ča­so­pi­sa, vr­lo br­zo je, ne du­go po­što je di­plo­mi­rao na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du na od­se­ku za ger­ma­ni­sti­ku, na­šao svo­je me­sto na na­šoj knji­žev­noj sce­ni,
Ovaj plod­ni autor iza se­be je osta­vio broj­ne knji­ge, me­đu ko­ji­ma i "Pu­te­ve hu­ma­ni­te­ta", "Pe­rom u ra­boš", "Al­fa i ome­ga", "Knji­žev­nost i ri­tu­a­li", "Okult­na moć", "Sa­va Ra­ko­če­vić"... Je­dan od na­ših naj­bo­ljih ger­ma­ni­sta pri­re­dio je i pr­vi ob­ja­vio sa­bra­na de­la Her­ma­na He­sea. Va­žio je za naj­bo­ljeg po­zna­va­o­ca de­la ovog pi­sca, kao i stva­ra­la­štvo Fran­ca Kaf­ke.
Nje­go­va po­sled­nja knji­ga ujed­no je i nje­gov pr­vi ro­man: "Me­fi­sto i on". U nje­mu je po­tra­žio od­go­vor na pi­ta­nje da li čo­vek ko­ji je iz­gu­bio ve­ru u Bo­ga, pri­la­go­đa­va­ju­ći se zah­te­vi­ma dru­štva i lič­nim am­bi­ci­ja­ma, mo­že da se otrg­ne od ver­ske rav­no­du­šno­sti u tre­nut­ku ka­da se su­o­ča­va s bes­po­moć­no­šću me­di­ci­ne i ka­da mu sa­mo oslo­nac na Bo­ga mo­že da­ti sna­gu da sa­vla­da smr­to­no­snu bolj­ku.
DVOJ­NO BI­ĆE
RAZ­GO­VA­RA­LI smo sa Glu­šče­vi­ćem u be­o­grad­skom re­sto­ra­nu "Ma­že­stik" ne­ko­li­ko da­na pre ne­go što se raz­bo­leo. Bio je pun sna­ge i u tre­nu­ci­ma ni­je bi­lo ni­ka­kvog na­go­va­šta­ja da će se nit nje­go­vog ži­vo­ta ubr­zo pre­ki­nu­ti. Na­ža­lost to se do­go­di­lo. Ne­ka ovaj raz­go­vor bu­de omaž dra­gom pri­ja­te­lju na­še re­dak­ci­je.
Pu­no je na­de po­la­gao u svoj pr­vi ro­man, u ko­ji je, ka­ko je re­kao, ugra­dio deo se­be i svog is­ku­stva:
- Za­gle­dao sam se ma­lo da­lje u pro­šlost, ta­ko da je "Me­fi­sto i on" ne­ka vr­sta auto­bi­o­graf­skog po­gle­da na ono što sam pre­ži­veo. Raz­mi­šljao sam o pi­ta­nji­ma ko­ja se pro­vla­če kroz ceo moj ži­vot, na pr­vom me­stu u od­no­su pre­ma Bo­gu. Po­ne­ki put je do­bro uda­lji­ti se od eg­zi­sten­ci­je bo­ži­je, da bi se on­da, na­o­ru­žan ne­kim dru­gim is­ku­stvi­ma, po­zi­tiv­nim i ne­ga­tiv­nim, po­no­vo su­o­čio sa pi­ta­njem bož­je eg­zi­sten­ci­je.
Iako je pre­ma nje­mu imao od­boj­nost, Me­fi­sto je za Glu­šče­vi­ća bio čo­ve­ko­vo dru­go ja.
- Čo­vek je dvoj­no bi­će ko­je u se­bi no­si niz sve­to­va ko­ji se jed­nom li­ni­jom mo­gu po­de­li­ti na po­zi­tiv­ne i ne­ga­tiv­ne. Ne tre­ba to shva­ti­ti mo­ra­li­stič­ki, ne­go u afir­ma­tiv­nom smi­slu, u smi­slu po­tvr­đi­va­nja sop­stve­nih sta­vo­va i pot­ko­pa­va­nja ono­ga što je čo­vek usvo­jio kao svoj stav i sa čim mi­sli da mo­že pro­ći kroz ži­vot. Sim­bol te dvoj­no­sti je Me­fi­sto. Mo­žda gre­šim. U pre­da­nji­ma nje­gov lik je ve­ro­vat­no dru­ga­či­ji. Ni­sam imao u vi­du ni­je­dan od mo­de­la Me­fi­sta, ne­go sam ga jed­no­stav­no ve­zao za onu ras­po­lu­će­nost ko­ju čo­vek u se­bi no­si. Ne dvoj­nu, ne­go vi­še­stru­ku, onu ko­ja se raz­gra­nja­va.
Ro­man "Me­fi­sto i on" Glu­šče­vić je pi­sao tri go­di­ne, uglav­nom u po­noć­nim, ka­ko je go­vo­rio, naj­pro­duk­tiv­ni­jim tre­nu­ci­ma.
- Ni­je čo­vek uvek ras­po­lo­žen da se ba­vi onim što ga pe­če, pro­ga­nja, a mo­žda i ti­šti. U tim tre­nu­ci­ma po­se­že za svo­jom mla­do­šću, de­tinj­stvom, le­gen­da­ma ko­je se uvek pre­pli­ću oko mla­dog čo­ve­ka. Ne­kad je po­treb­no ogrom­no ži­vot­no is­ku­stvo da se ne­što na­pi­še, a ne­kad ne. Bal­zak ni­je imao to­li­ko is­ku­stva a na­pi­sao je ve­li­ki broj ve­li­kih ro­ma­na. Ako uđe­te u Bal­za­kov svet shva­ta­te da vas nje­go­vi li­ko­vi pra­te kroz ceo ži­vot. Ne­mo­gu­će je da je on sam sve to is­ku­sio. Is­ku­stvo mo­že da se na­dok­na­di ne­kom ge­ni­jal­nom per­cep­ci­jom ko­ja je da­ta sa­mo vr­hun­skim stva­ra­o­ci­ma. Mi osta­li mo­že­mo da is­ko­ri­sti­mo is­ku­stvo, ali ima­mo i ogra­ni­če­nu per­cep­ci­ju. Zna­te do­kle mo­že­te da pro­dre­te. Za­to se čo­vek mu­či dok pi­še. Ose­ća po­tre­bu da to do­ži­vi iz­nu­tra, ali kad poč­ne da pi­še vi­di da mu po­ne­što ne­do­sta­je. Ne­do­sta­je mu po­et­ska ili ro­man­si­jer­ska moć.
ENIG­MA KO­SMET
Svoj ro­man je sma­trao ima­gi­nar­nom bi­o­gra­fi­jom. Go­vo­rio je da je sve isti­ni­to, a ima­gi­nar­no je da li se sve to de­si­lo nje­mu ili je on i tu­đe do­ga­đa­je pro­pu­stio kroz svo­ju pri­zmu.
- Pi­sao sam o svo­jim sta­vo­vi­ma, o ne­če­mu što me mu­či, a da li sam u me­đu­vre­me­nu po­ku­šao da to obo­ga­tim, stvar je o ko­joj ne mo­že da se su­di.
Da bi is­ko­ri­stio svoj pu­ni rad­ni ka­pa­ci­tet, is­ti­cao je, pi­sac mo­ra s vre­me­na na vre­me da me­nja te­mu. Za­to je zbog Me­fi­sta od­lo­žio dru­ge po­slo­ve, pa je iza se­be osta­vio ne­do­vr­še­ne knji­ge o Bo­ri Stan­ko­vi­ću i stu­di­ju o Ta­na­si­ju Mla­de­no­vi­ću, na ko­ji­ma je po­sled­njih me­se­ci ra­dio. Ipak, naj­vi­še je bio za­o­ku­pljen knji­gom o Ko­sme­tu:
- Ta knji­ga tre­ba da bu­de, ako uspem, jed­na objek­tiv­na pro­ce­na o po­na­ša­nju ve­li­kih si­la i ve­li­kih po­li­tič­kih si­ste­ma kao što je Evrop­ska uni­ja i SAD pre­ma na­ma. Za­ni­ma me da li je Ju­go­sla­vi­ja kao ide­ja bi­la pre­u­ra­nje­na, da li je bi­la ne­po­treb­na, da li je bi­la gre­ška u ko­ju je upao srp­ski na­rod, pa on­da pla­ća? Za­što svet fa­vo­ri­zu­je Šip­ta­re? Mo­žda za­to što su za­klju­či­li da je nji­hov men­ta­li­tet ne­i­ži­vljen, da je agre­si­van, spre­man da ura­di sve da ostva­ri svo­je ci­lje­ve, a da ti ci­lje­vi ni­su ni u kom slu­ča­ju pro­tiv­reč­ni sa in­te­re­si­ma Za­pa­da. Oni su je­di­no pro­tiv­reč­ni u su­ko­bu sa naj­bli­žom oko­li­nom, sa Ma­ke­do­ni­jom, Grč­kom, su­tra sa Dal­ma­ci­jom i sa SCG. Za­pa­du je va­žno da za se­be ve­žu taj ele­me­nat za ko­ji su ube­đe­ni da bi eks­plo­ziv­no re­a­go­vao ako bi im se ne­ko su­prot­sta­vio. Nas su pro­ce­ni­li, a i sa­mi smo do­sta to­me do­pri­ne­li, da se po­na­ša­mo kao jed­na na­ci­ja ko­ja je od­i­gra­la ne­ku isto­rij­sku ulo­gu ko­ja ne­ma ni­ka­kve zah­te­ve ni pre­ten­zi­je, ko­ja je iz­vu­kla kraj­nje ne­ga­tiv­ne kon­se­kven­ce iz po­sled­njih zbi­va­nja. Iako je hte­la sa­mo jed­nu stvar: da za­šti­ti svoj ži­valj, a ne da pra­vi ne­ke im­pe­ri­je. Ni­šta ne zna­či što ne­će­mo pot­pi­sa­ti ka­pi­tu­la­ci­ju, jer smo sprem­ni na nju.
Glu­šče­vić ni­je bio spre­man na ka­pi­tu­la­ci­ju, že­leo je još mno­go da ka­že, ali smrt ne pi­ta... I ne če­ka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije