Čovek je postao mašina

Branislav ĐORĐEVIĆ

13. 05. 2006. u 18:52

Pesnik Alek Vukadinović, dobitnik nagrade "Desanka Maksimović": Poezija i umetnost pomažu čoveku da opstane i ostane u blizini Boga. Moja poezija i jeste spoj arhaičnog i modernog. Imao sam tu sreću da budem nekoliko puta gost u domu Desanke Maksimović

ON predstavlja osobenu pojavu u savremenom srpskom pesništvu. U poslednjih četrdeset godina beskompromisna kritika složila se: poezija Aleka Vukadinovića važi za književni podvig, njegove pesme neprekidni su izazov za čitaoce i vrh jedne književne vertikale. Odbor Zadužbine Desanke Maksimović nije imao dilemu: za 2006. godinu pesnička nagrada za životno delo, koja nosi ime velike srpske pesnikinje, ide u ruke Aleka Vukadinovića.
Svečanost i uručivanje nagrade u utorak je u Brankovini. Vukadinovića zatičemo dok sastavlja prigodnu besedu, uoči priznanja relevantne domaće, književne javnosti, za sve što je stvorio.
- To je nagrada koja se dodeljuje za trajan doprinos srpskom pesništvu. Znači, nije nagrada za jednu knjigu, nego za celokupno stvaralaštvo. Sigurno je da se svaki pisac takvim priznanjem može samo ponositi, jer se za to i rodio, zbog toga i stvarao.
* Jeste li poznavali Desanku Maksimović?
- O, kako da ne. Sretali smo se često u Udruženju književnika Srbije. A imao sam tu sreću da budem nekoliko puta gost u njenom domu. Bila je prema meni neizmerno draga i nežna. Zvala me je: rođače, Aleko, kako me je zvao i moj otac, što je mene veoma dirnulo. Ako su me moj otac i Desanka tako zvali, onda i verujem da je to moje pravo ime. Ono treće, što je kod nas čest slučaj i kakva su: Njegoš, Koder, Zmaj, Sterija.
* Kako je tekla istorija čitanja Vaših pesama, počevši od prve zbirke "Prvi delirijum", koja je izašla davne 1965. godine?
- Od druge knjige "Kuća i gost", koja je dočekana kao događaj, naša književna kritika tretira moju poeziju kao književnu pojavu prvog reda, realizovanu u celoj liniji i potvrđenu svakom knjigom. O tome, pored književne kritike, govore i sva priznanja koja sam za poeziju dobio, kao i ovo tako značajno i izuzetno priznanje kao što je nagrada "Desanka Maksimović". Govore, takođe, i sve antologije našeg pesništva u zemlji i inostranstvu.
* Predsednik žirija akademik Ljubomir Simović rekao je da pripadate "onoj porodici pesnika čije su rodonačelnice neke davne travare, bajalice i vračare". Kako tumačite ovakvu ocenu?
- Simović prevashodno misli na prirodne predispozicije, na dar, bez kojeg nema stvaranja. Misli pre svega na zapis u genima, na nasleđe drevnog i arhajskog, na jezičke i imaginativne arhe, o kojima i ja govorim, bez kojih se poezija ove vrste ne može zamisliti. Moja poezija i jeste spoj arhaičnog i modernog. U drugom delu ona je spoj sa jednom vrstom modernog simbolizma, kao i nekim drugim modernim tendencijama. Svako pravo delo je spoj dara, tradicije i kulture, kako je to rekao Eliot. Ono je proizvod brojnih komponenata: dara, rada, selektivnog intelekta, duhovne snage, ali je, pri svemu tome, odlučujuća primordijalna energija, to jest, snaga dara.
* Rekao je Simović, takođe, da se Vaša poezija zasniva na shvatanju jezika kao sredstva kojim se ne komunicira s ljudima nego sa tamnim i nepoznatim silama. Šta to znači?
- Kao što je poznato, u prošlim vremenima postojalo je nerazumevanje prema ovoj vrsti pesništva. Prema Koderu, Nastasijeviću, Vinaveru, Blagojeviću, postojala je distanca kao prema apartnim i hermetičnim pesnicima. Upravo Simović je u tekstu "Jedna grana srpskog simbolizma", pokazao da to nije neki apartan i usamljen tok, nego jedna od najlegitimnijih i magistralnih linija srpskog pesništva, koja datira još iz arhajskih vremena, zahvata naše bajaličko i basmotvorno stvaralaštvo koje je iskonsko i izvorno naše, zatim doživljava veliki procvat u našoj modernoj poeziji 19. i 20. veka, sve do naših dana. Upravo ono što je u njoj zagonetno i "tamno" jeste njena srž i suština, i da upravo bez tih svojstava ona ne bi bila ono što jeste.
* Da li je istina da savremeni čovek nema vremena ni potrebe za ovakvom i poezijom uopšte?
- To bi značilo da nema vremena za ono što je najlepše u njemu samome. Tako se nešto ne da ni zamisliti.
* Koliko i kako po Vašem mišljenju doba kompjutera i interneta utiče na poeziju?
- Vreme interneta i kompjutera je vreme tehnokratskog bezduhovlja. To znači da je čovek postao mašina. Nešto najgore što mu se moglo dogoditi. A poezija i umetnost pomažu čoveku da opstane i ostane u blizini Boga. Poezija je božje seme na zemlji, "vrh prirode", kako je rekao Bašlar. Tako je bilo, i tako će i biti.

Zbirka godine
     * VAŠA najnovija knjiga "Pesnički atelje" zauzela je visoko, treće mesto, u konkurenciji za nagradu "Meša Selimović". Ubedljivo ispred svih pesničkih knjiga.
     - Žiri od blizu pedeset kritičara proglasio ju je, tako, pesničkom knjigom godine. Cela jedna elita naše kritike glasala je za nju. I "Pesnički atelje", na ovaj način, je potvrda celokupne moje poezije.

Obimno delo
     PESNIČKA nagrada Desanka Maksimović sastoji se iz plakete, statuete Desanke Maksimović (rad vajara Aleksandra Zarina) i novčanog dela. Dobitniku se štampa i knjiga izabranih i novih pesama. Vukadinović je do sada objavio i pesničke knjige: "Tragom plena i komentari", "Daleki ukućani", " Ponoćna čarovanja", "Ukršteni znaci", "Pesme Potonjeg vremena", "Ruža jezika", "Tamni tam i Bele basme", "Božji geometar", "Noćna trilogija".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije