Mo­ral na niz­br­di­ci

Na de­se­tak me­ta­ra od iz­lo­žbe (u Ga­le­ri­ji SA­NU) svog pro­fe­so­ra aka­de­mi­ka Mla­de­na Sr­bi­no­vi­ća kod kog je ma­gi­stri­rao - Mi­kan Ani­čić ima svo­ju re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu: u Ga­le­ri­ji "Pro­gres". Dva­de­set osam iz­lo­že­nih sli­ka re­zi­mi­ra dve de­ce­ni­je nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Pa­ri­zu gde ra­di i ži­vi če­tvrt ve­ka ima svo­je ga­le­ri­ste, ko­lek­ci­o­na­re i, ka­ko ka­že, ži­vi od svog ra­da. U Be­o­gra­du ni­je iz­la­gao 16 go­di­na, a ovaj do­la­zak je pre sve­ga sen­ti­men­tal­nog ka­rak­te­ra jer tro­ško­ve tran­spor­ta sli­ka, štam­pa­nja ka­ta­lo­ga, pa i za­me­ne si­ja­li­ca u Ga­le­ri­ji sam sno­si...
To, ka­ko ka­že Ani­čić, pred­sta­vlja kraj­nju neo­d­go­vor­nost dru­štva, neo­d­go­vor­nost "pre­ma sa­mi­ma se­bi", pre­ma sop­stve­noj kul­tu­ri i kul­tur­nim po­sle­ni­ci­ma. To je "škol­ski pri­mer ka­ko ne tre­ba ra­di­ti".
Va­žan vam je su­sret s ov­da­šnjom pu­bli­kom?
- Be­o­grad ose­ćam kao svoj grad i vo­lim da se tu vra­ćam. Pre­po­zna­jem pu­bli­ku ko­ju sam imao pre 20 go­di­na, ali vi­dim i no­ve ge­ne­ra­ci­je. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li ti mla­di lju­di ko­ji se opi­ru no­vim ten­den­ci­ja­ma na­met­nu­te este­ti­ke i že­le da sa­ču­va­ju ono što tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da nji­ho­vom bi­ću.
Tu pre­po­zna­je­te isto­mi­šlje­ni­ke?
- Naj­lep­še je kad vi­di­te da se pri­ro­da mla­dog čo­ve­ka opi­re onom što mu je stra­no i iz­ve­šta­če­no. Raz­go­va­ra­mo i vi­dim da oni u mo­jim sli­ka­ma na­la­ze le­po­tu i pri­rod­nost. Odu­še­vlje­ni su mo­jom teh­ni­kom, to jav­no is­po­lja­va­ju i za­hva­lju­ju mi se što ov­de iz­la­žem. To me­ne ohra­bru­je da na­sta­vim do­sa­da­šnjim pu­tem.
Ali pa­ra­lel­no sa tim ima­te i dru­ge na­či­ne li­kov­nog iz­ra­ža­va­nja. Je­ste li vi­de­li "De­ve­de­se­tu" u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti?
- Ni­sam još sti­gao. Ali, po onom što su mi ko­le­ge re­kle o toj iz­lo­žbi - iz­ve­sno je da ne pri­pa­dam tim ten­den­ci­ja­ma i ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Moj put vo­di eden­skom vr­tu. Uži­va­nju i pu­no­ći unu­tra­šnjeg bi­ća. I, nor­mal­no, po­vrat­noj ener­gi­ji ko­ju ema­ni­ram svo­jim de­lom. Ne že­lim da za­la­zim u te pu­sto­lom­ne pu­te­ve gde vla­da pot­pu­no osi­ro­ma­še­nje du­ha i užit­ka.
Ne či­ni li vam se da je pe­dan­tan na­čin isli­ka­va­nja ko­ji ko­ri­sti­te - ana­hron?
- Sve je ana­hro­no. Pro­gre­sa uop­šte i ne­ma. U umet­no­sti se sve vr­ti. No­va mo­der­na umet­nost je po­sta­la pot­pu­no auti­stič­ka i ona vi­še ni­šta ne no­si. Do­šla je do ap­so­lut­ne nu­le, gde vi­še ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke, ni­ka­kve ide­je, ni­ka­kvog smi­sla. Po­sta­la je an­ti­ljud­ska i an­ti­hri­šćan­ska. Ana­hro­ni­zam je u stva­ri - mo­der­na!
To sto­ji u su­prot­no­sti sa sta­vo­vi­ma da sa­vre­me­na umet­nost baš no­si mno­ge po­ru­ke...
- Ja se ne ba­vim ta­kvim pro­mi­šlja­nji­ma. Okre­nut sam pro­ble­ma­ti­ci mo­je umet­no­sti: is­tra­ži­va­nje for­me i sve­tlo­sti. Per­fek­ci­o­ni­sa­nje cr­te­ža i ko­lo­ri­ta.
De­lo ipak mo­ra da no­si po­ru­ku, mi­sao:..
- Sli­kar­sko de­lo pr­ven­stve­no mo­ra da bu­de pik­tu­ral­no, po­tom fi­lo­zof­sko. Ja­sno, ono u se­bi mo­ra da no­si po­e­ti­ku, sim­bo­li­ku i svo­je zna­če­nje. Mo­je sli­kar­stvo se ti­če i stvar­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta. To su vi­še so­ci­o­lo­ško-re­li­gi­o­zna raz­mi­šlja­nja. U se­bi no­se no­tu ana­li­ze mo­der­nog dru­štva.
Da li to zna­či da "go­vo­ri­te" o eti­ci?
- Da, ra­di se o ana­li­zi mo­ra­la, ak­tu­el­nih etič­kih i so­ci­jal­nih to­ko­va u dru­štvu. Eti­ka je pro­te­ra­na i je­di­no po­je­din­ci ko­ji se ba­ve umet­no­šću, so­ci­o­lo­gi­jom, fi­lo­zo­fi­jom... mo­gu po­no­vo da po­kre­nu tu ide­ju i afir­mi­šu po­tre­bu za vas­po­sta­vlja­njem mo­ra­la u dru­štvu.
Za­to sli­ka­te "Ot­mi­cu Evro­pe"?
- Sli­kam sve oti­ma­či­ne. Ali i po­sta­vljam pi­ta­nje ko će bi­ti taj ko­ji će tu pre­kra­snu, bo­ga­tu, pa­met­nu Evro­pu pri­svo­ji­ti. Ho­će li to bi­ti Ki­na, Ame­ri­ka, islam...
Ka­ko bi­ste upo­re­di­li pa­ri­sku i ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu?
- Imam uti­sak da se ov­de ka­sni. Evro­pa je već pre­ži­ve­la in­sta­la­ci­je i kon­cep­tu­al­ne po­stav­ke. To je deo li­kov­ne isto­ri­je. Na fran­cu­skoj li­kov­noj sce­ni se de­ša­va no­vi po­vra­tak upra­vo onoj umet­no­sti ko­ju ste na­zva­li ana­hro­nom. Ve­li­ki je broj mla­dih ko­ji sa­mo ta­ko sli­ka­ju, ko­ji se vra­ća­ju kla­sič­nom na­či­nu iz­ra­ža­va­nja, kla­sič­nom na­či­nu pro­mi­šlja­nja sli­ke i sim­bo­li­ke.