Bila je fenomen

Nada BOJIĆ

20. 11. 2004. u 18:25

"Ljubavnik" Margerit Diras - između stvarnosti i fikcije. Tek pred kraj života spisateljka će poverovati da je ono što je napisala u "LJubavniku" istinitije od njenih uspomena. Bila je izdavački i društveni fenomen svog vremena.

ROMAN Margerit Diras "LJubavnik" objavljen je pre dvadeset godina, u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, "LJubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman. Dnevno se prodavalo više od deset hiljada primeraka, i Alen Rob-Grije, 1985, piše: "LJubavnik" je značajna knjiga mada je za kratko vreme doživela tiraž od dva miliona primeraka... Ne budimo sitničavi. Margerit je šašava, ali je veliki pisac... da, da..." Sa tiražom od pet miliona primeraka u Evropi i nezapamćenim uspehom jedne evropske knjige u Americi, ovaj neobičan ispovedni roman postao jedan od najvećih bestselera savremene svetske književnosti.
Šta je doprinelo tako velikom uspehu romana koji je Dirasova napisala za nepuna tri meseca? To što su čitaoci poverovali da je priča o maloj beloj prostitutki i njenom mnogo starijem kineskom ljubavniku autobiografska i potpuno istinita? Ili, pak, zato, kako je rekao - samo nekoliko dana po objavljivanju "LJubavnika" - Danilo Kiš, što će svaki čitalac sigurno pomisliti da bi i on mogao napisati isti takav roman o svom životu?
Margerit Diras nije volela kad su književni kritičari isticali da ona piše knjige da bi ispričala svoje životne priče. Odgovarala im je: "Priča o mom životu ne postoji. Ne pišem da bih pričala o sebi". Međutim, njena priča o kineskom ljubavniku, koja će je učiniti poznatom u celom svetu, biće čitana kao njena lična ispovest. Ponesena uspehom i znajući savršeno dobro da je argumenat "istinita priča" glavni razlog tako ogromnog uspeha njenog romana, najpre se stidljivo branila ponavljajući da je priča o četrnaestogodišnjoj devojčici koja se prostituiše da bi pomogla svojoj porodici fikcija, a ne autobiografsko delo.
Zatim je napustila da daje takve izjave i prihvatila je da su to, ipak, njene uspomene iz vremena kad je bila devojčica i živela u Sajgonu i kad je jednog dana upoznala starijeg Kineza u velikoj crnoj limuzini... Da je postala njegova ljubavnica, da je to trajalo godinu i po dana i da je njena majka dobila od njegovog oca, da se on ne bi oženio "belom prostitutkom", dovoljno novca da se cela porodica vrati u Francusku.
U "LJubavniku", uporno štiti uspomenu na majku, želi da sačuva njenu čast i tvrdi da ona nije znala da njena kćerka "spava" sa Kinezom. Kasnije, 1989, u intervjuu u "Liberasionu", priznaće da njena majka ne samo da je znala za "to", već je sve činila da ta veza što duže traje iz materijalnih razloga. Novcem koji je donosila kući četrnaestogodišnja Margerit je pokušavala da kupi majčinu i ljubav starijeg brata.
Međutim, tek će pred kraj života poverovati da je volela tog Kineza, da je ono što je napisala u "LJubavniku" istinitije od njenih uspomena i da joj je pisanje knjige izbrisalo stid što ju je majka prodavala da bi brat imao novac za opijum i da bi imali šta da jedu. U "Stvarnom životu", autobiografskim fragmentima, o kineskom ljubavniku zapisaće: "Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet - drvo glatko kao od svile, sveže - uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu."
Verna svom književnom prosedeu da čitaoca stavi u ulogu aktera, Dirasova nudi, otvara mnoge mogućnosti čitanja romana: čitalac u njemu postaje glavna ličnost i često ima osećaj da ga je lično napisao. To postaje njegova knjiga. Za nju je taj roman bio svojevrsni dijalog sa čitaocima i zato često ponavlja: "Da vam kažem još ovo", ne kao želju da nešto objasni već da nešto ispriča. U jednom intervjuu će reći: " LJubavnik" je roman koji deluje na čitaoca. Primila sam nekoliko kubnih metara pisama. Svi čitaoci govore da su ga pročitali nekoliko puta i svi govore o ličnoj vezi koju su imali s knjigom."
Dirasova više nije bila samo pisac, postala je izdavački fenomen: pojedini knjižari se još i danas sećaju kako su klijenti kupovali odjednom po nekoliko knjiga, kao da su bili u strahu da će nestati. Postala je i društveni fenomen: počelo se govoriti na dirasovski način, sa ispreturanim redom reči u rečenici, subjektom na njenom kraju; u Latinskom kvartu se oblačilo a la M. D. rol-kragna, prsluk, kratke čizmice. Samo se o njoj govori. U novinama, radiju, televiziji. Ali, ima i onih koji nisu mogli da prihvate toliku njenu slavu, a posebno novac koji je išao s njom, jer su oni voleli njene knjige poput "Moderato kantabile" ili "Hirošimo, ljubavi moja", a ne "LJubavnika" koji se prodao u milionskom tiražu... Verovatno su zaboravili da je tom tiražu mnogo doprinela Gonkurova nagrada. Jedan dugogodišnji prijatelj joj poručuje: "Ti ćeš uvek biti moja prijateljica i pored tvoje slave". Živeće posle objavljivanja "LJubavnika" još jedanaest godina i objaviće za to vreme četrnaest knjiga, među njima i "LJubavnika iz severne Kine".


Uslovi za ljubav

U "STVARNOM životu" Margerit Diras piše: "Voleti nekog iz ovog ili onog razloga ili komoditeta, to je ljubav. To je vrsta ljubavi koja se priznaje na samrti. Kad me je Bernar Pivo, u televizijskoj emisiji `Apostrof` upitao šta me je zadržalo pored kineskog ljubavnika, rekla sam mu: `Novac`. Mogla sam da dodam i zaprepašćujući komfor automobila, koji je bio kao pravi salon. Šofer. Seksualni miris svilenog tusora, njegove kože, ljubavnik. To su uslovi za ljubav, ako želite... Verujem da ljubav uvek ide ravnopravno s ljubavlju, ne možete voleti samo vi, ne verujem u to, ne verujem u očajničke ljubavi koje se žive usamljenički."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije