HTEO bih da vas zamolim da navratimo kroz 200 ili 300 godina i ponovo progovorimo neku reč o Milanu Konjoviću. On će trajati do tog doba.

Samo dalekovidi pesnik i boem poput Miroslava Antića mogao je sročiti ovakvo proročanstvo o maestru kista i boja, slikaru Milanu Konjoviću (1898-1993).

Jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka živi i dalje kroz svoju galeriju u Somboru, kroz hiljade slika koje je odaslao na sve meridijane, i kroz monografije i knjige Dragoslava Đorđevića, Miroslava Josića Višnjića, Katarine Amrozić, Irme Lang...

Ovih dana, dve decenije od slikarevog preseljenja u legendu, stiže nova knjiga. Reč je o specifičnom svedočanstvu umetnikovog sugrađanina, dnevniku Milenka Popića "Konjović iz prikrajka".

SLIKAR I SELJAK

- DA nisam oduvek bio svestan da ću biti slikar po pozivu, ostao bih seljak. To je najlepši, najplemenitiji i najljudskiji poziv. To je veza čovek-zemlja - govorio je Konjović 1978. godine.

Popić, bibliotekar Biblioteke "Karlo Bijelicki" u Somboru, pesnik i pasionirani maratonac, 1974. godine, posle studija u Beogradu, prvi posao našao je upravo u Konjovićevoj galeriji kao blagajnik, čuvar i ključar. U opis poslova ulazila je i - prodaja ulaznica, kataloga, monografija i razglednica-reprodukcija Konjovićevih slika.

Nije taj preplet Konjovića i Popića, dve stare somborske familije, bio nimalo slučajan.

- Moj otac Boža radio je u advokatskoj kancelariji Konjovićevog oca Davida, a onda sam ja prvo uhlebljenje našao u Milanovoj galeriji - otkriva nam tajnu vezu autor dnevnika o Konjoviću.

Popić je posao ključara obavljao pet godina. Već prvog dana, 14. juna, pošto je seo za sto koji je i danas na istom mestu u galeriji, zapisao je slikareve reči o njegovim slikama-miljenicama.

Konjović je jedan od retkih slikara u svetskim okvirima koji su za života dobili galeriju sa svojim imenom. Godine 1966. zaveštao je svoja dela rodnom gradu, a Popiću je o tome, docnije ovako govorio:

- Veliki deo mojih slika rasejan je po zemlji i inostranstvu - jadao se, a istovremeno i hvalisao umetnik. - Napuštale su me kao deca kada odrastu i napuste roditeljski dom. Slike koje su ostale sa mnom, od kojih se nikada nisam hteo odvojiti, one pripadaju gradu u kome sam se rodio, gde mi se probudila svest, gde sam postao čovek i sazreo kao umetnik.

CEO ŽIVOT BORBA

- U KOSMOSU su večite promene i nema mira - razmišljao je glasno Konjović 5. novembra 1978. - Ceo život je borba. Teza da čoveka treba osloboditi od rada je glupa. Šta će biti kada pet ljudi oslobodimo da pritiskaju dugmad u fabrici? Pa, rad čini čoveka.

Nenametljivi Popić beležio je gotovo svaku Konjovićevu reč. Maestro, kako su ga zvali likovni znalci i direktorka galerije Irma Lang, svakodnevno je dolazio u svoju galeriju. I u poznim godinama, kada je Alchajmerova bolest postala njegov nerazdvojni saputnik, dan u galeriji počinjao je tek kada bi se on pojavio na vratima.

- Konjović je danas otišao biciklom na Kanal, na svoje stalno mesto iza Štranda, gde je uvek od aprila do kraja oktobra - zabeležio je Popić 19. juna 1974. - Voli samoću, lepotu prirode i izbegava kupanje. Tu voli da slika.

Da je Konjović imao u svom karakteru i simpatičnu dozu narcisoidnosti u odnosu na svoj slikarski opus, bilo je opštepoznato. On je to i sam priznavao u nastupima dobrog raspoloženja. Godine nije brojao niti priznavao, ženama se udvarao do sudnjeg dana.

Imao je i svoje male tajne za demonstraciju svoje večne mladosti. Da bi dokazao svima kako ga vid dobro služi, čitao je u novinama glasno i najsitnija slova, uvek bez naočara. Ni ručni sat nije voleo da nosi, podsećao ga je na neumitnu prolaznost.

Često je maestro pričao o svojoj vitalnosti. Tako je 30. juna 1974. godine, sav ushićen ušao u Galeriju i ispričao kako je maločas, naišao na grupu penzionera. Želeo je da ih zaobiđe, a kako je pešačka staza uska, zaputio se preko travnjaka. Ali zapeo je za granu i - pao.

- Zapeo sam i leteći se dočekao na ruke, kao u zgibu: bez dodirivanja zemlje telom - pričao je tada 76-godišnji Konjović. - Ustao sam bez ikakvih ožiljaka, a jedna lepotica u prolazu me upitala da li to izvodim gimnastiku.

Poslednji radni dan kod Konjovića, Popić pamti i danas. Bio je to 17. mart 1979.

- Obukao sam zimski kaput i prišao maestru rekavši da sam mu zahvalan što sam imao priliku da tu radim. Rekao sam mu da sam od njega mnogo naučio o životu - zabeleženo je dnevniku.

Maestro je pružio ruku svom ključaru i znajući da odlazi na novo radno mesto u Biblioteku, vedro mu preporučio da nastavi da piše.

- Bolje je da pišeš, nego da izdaješ knjige - šeretski je rekao Konjović.

Popić ga je poslušao - delimično. Nastavio je da piše, ali i da objavljuje - tri knjige pesama i niz teorijskih zapisa i književnih kritika.

Posle dve decenije kolebanja, objavio je ovih dana i dnevnik "Konjović iz prikrajka". Izdavač je Gradska bibliooteka "Karlo Bijelicki", suizdavač Galerija "Milan Konjović", a pokrovitelj Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Recenzenti Dr Draško Ređep, Miroslav Josić-Višnjić, Sava Stepanov i Irma Lang nisu štedeli reči hvale o nesvakidašnjem dnevniku-svedoku.

MOJA SLIKA, MOJA STVAR

O KONjOVIĆEVOJ naravi i umetničkoj sujeti svedoči i događaj od 21. septembra 1974. godine:

- Pozvao je Dragoslav Đorđević i javio da je žiri Oktobarskog salona u Beogradu odbio za izložbu jednu od Konjovićevih slika - zapisao je Popić. - Maestro je bio vrlo gnevan. Rekao je da ako njegova slika ne valja, to je onda samo njegova stvar, a ne stvar žirija. Vikao je: "Ne mogu oni o tome odlučivati, to je kao da su Lubardu odbili!"