NARODNO pozorište u Beogradu ima veliku i malu scenu i - Pavla Minčića. Kada ne glumi u tuđim velikim predstavama, Paja pravi svoje mini-predstave.

Ovako se nekad govorilo za Minčića, odavno velikog „klinčića“ našeg glumišta. „Ekser, konac, klinčić, prezivam se Minčić“. TV junak našeg detinjstva koji je prirastao za srca mnogih generacija. Baš kao i tri baj-pasa za njegovo srce. Uostalom, bolje bajpas nego „baj-baj“, kaže u svom stilu sagovornik „Novosti“. Glumac koji je za gotovo pola veka u Narodnom pozorištu ostvario oko 125 uloga. A nagrade nije dobijao samo na manifestacijama na kojima nije učestvovao.

- I dan-danas me susreće neki narod koji me prepoznaje i pita: „Pa gde ste vi, zašto vas nema na televiziji?“. Stvarno, zašto me nema? - pita se Minčić. - To isto me je pitao i direktor Javnog servisa, na proslavi 50-godišnjice RTS: „Pa gde ste vi, niste vi još za bacanje“. „Nisam za bacanje“, rekoh, „ali nisam ni za razbacivanje!“

KRITIKA U STIHOVIMA Popularni Paja naterao je čak i kritičare da njegov opus opevaju u stihovima. Tako je jedan napisao:
„Glumac, pisac, igrač, pevač, realista koji sneva. Kada peva ko da glumi, a kad glumi, misliš peva. Obožava sitnu decu, mnogo više majke njine, svaku reč mu ljudi pamte - sa ekrana ili bine“.

Dok pitaju ovog 80-godišnjaka gde je, još je i dobro, ali neki pitaju: „Zar ste vi još živi?“. Takvima obično odgovori: „Bogami, i vi lepo izgledate, da li ste povraćali?“ Onima koji ga pitaju: „Pa kako ste?“, obično odgovori - „Fantastično, skoro bez veze“.

Pre neki dan reče mu jedan čiča - „Pratim vas od vaših prvih uloga“. I poče čovek da nabraja: „Vaša prva velika uloga bila je u francuskoj komediji ’Kad naiđu deca’“. I jeste. Onda sa Oliverom Marković u komadu „Autobuska stanica“. Potom predstava iz koje kažu da se Paja ispilio - „Jaje“. U Ateljeu 212 režirao Bojan Stupica. „Bogojavljenska noć“, isto Stupica. Igrali Mira Stupica, Ljuba Tadić, Pavle Minčić. Tu je otpevao svoj prvi song na sceni. Onda jedan od prvih Joneskovih u Beogradu - „Nosorog“, pa Glembajevi... Sledi jedna od prvih monodrama, Gogoljev komad „Dnevnik jednog ludaka“:

- Vraćao sam se trolom kući sa tim tekstom pod miškom. Tada sam primetio da se ljudi lagano udaljavaju od mene. Pogledao sam korice i bilo mi je jasno. Sigurno su zbog naslova mislili da sam pobegao iz duševne bolnice sa istorijom bolesti! Dobro pamtim i Mihizov komad „Komandant Sajler“. Ja igram Švabu - kelerabu. Tog dana sam sahranio oca. Odjednom dolazi tekst koji sam zaboravio da postoji: „A moj otac“, kažem ja i - stanem. Pera Banićević me mune u rebra i ja produžim da igram. Na dan premijere predstave „Ožalošćena porodica“ sahranio sam majku. Isto sam mislio: život ide dalje, a prva rečenica je bila: „Šta ti je čovek, bože moj, kao da ga nije ni bilo“. I tu je bila duga pauza, ali kolege su mi pomogle da nastavim.

BEZ TERETA DA li ste nosilac nacionalne penzije?
- Ne, bio bi to pretežak teret za mene, kako je ocenila komisija. Ta stvar je sada iza mene.

Poslednja predstava u stalnom angažmanu bila mu je „Tužna je nedelja“:

- Posle sam prestao da igram, jer sam imao, ono što rekosmo, bajpas. Od tada imam svoje solo programe.

Zna naš sagovornik da ga najšira publika, a naročito deca, pamte sa televizije sa kačketićem na glavi i za klavirom. Nekada se prebiralo po klavirskim dirkama, a sada po tastaturi kompjutera. I za to Paja ima odgovor:

- Svaki kompjuter je računar. Dakle, danas su računari sve više u upotrebi, jer je sve manje ljudi na koje možeš da računaš.

Jednog dana je, prezasićen redovnim repertoarom, poželeo da ostane sam na sceni, bez partnera, bez režije, a ponekad, kako reče, i bez publike. I došao je njegov čuveni kabare. Antiratni iz 1999.

- Kada sam počinjao program obično sam govorio: „Biću kratak“, a jednom mi je iz publike dobačeno - „Pametno!“ Od tada sam izbacio tu rečenicu. A najviše volim stih mog prijatelja, pesnika Duška Petrovića, koji glasi: „Svratio sam u život i otrčao dalje“.

I ode glumčina Pavle Minčić trolom kući. Ovog puta bez „Dnevnika jednog ludaka“ pod miškom. Vreme u kome živimo znamo kakvo je, suludo je da se to ističe i na koricama knjiga.