NEĆE MOĆI: Samardžić do Hirošime

NAŠI neposredni dometi ne idu dalje od susedstva - navodi u prvoj rečenici svog teksta za "Danas" Nikola Samardžić, čovek koji je profesor na fakultetu.

Foto: Privatna arhiva

Normalan čovek bi pomislio da ovaj učenjak žali što naša zemlja ili narod u svetu nemaju izraženiji kulturni, ekonomski ili diplomatski uticaj. Iako ga, na primer, demantuje činjenica da smo imali dovoljno kulturnog, ekonomskog ili diplomatskog uticaja na nama najudaljenije svetske države koje smo, na ovaj ili onaj način, uspeli da navedemo da povuku priznavanje jednostrane secesije Kosova i Metohije i time gurnu prst u oko neuporedivo većim silama od nas kakve su Vašington i Brisel. Međutim, ne. Ovaj kvaziliberalni intelektualac nam već u sledećoj rečenici jasno stavlja do znanja na šta misli: "Nakon ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu već smo pet godina u nenasilnom sukobu s Crnom Gorom i Makedonijom." Ne čudi ovde toliko što ovaj autošovinista veruje da Srbija i srpski narod imaju isključivu odgovornost za sve nedaće u regionu. Na to smo se, koliko god besmisleno bilo, od njega i njemu sličnih već odavno navikli. On ovde, a ispravite me ako grešim, Srbiji zamera što nema kapacitet, odnosno "domet" da sukobe širi dalje od susedstva. "Nismo ni regionalna sila. Gotovo da smo ništa", dve su naredne rečenice njegovog teksta koje me utvrđuju u uverenju da ga ispravno shvatam.

VERUJEM da zbog tako nečega ne žali ni najveći "velikosrbin" koji sneva o granici na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, iako su mnogi od nas u vreme dok su nas zapadne liberalne demokratije trebile, sigurno makar jednom poželeli da imamo domet do Bele kuće, Pentagona ili Monsa. Do sada, međutim, nisam verovao da može biti da je neko ko nas stalno optužuje da smo genocidni ratni zločinci krvavih ruku i zakrvavljenih očiju u stvari ogorčen zbog toga što nam je domet da činimo zlo toliko ograničen. Ali krivica je moja što nisam na vreme uočio da se neko takvog mentalnog sklopa Americi može bezrezervno diviti samo zbog toga što ima neograničen domet, što zlo može činiti gde god joj padne na pamet - čas u Vijetnamu, čas u Nikaragvi, pa malo po Balkanu, onda u Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji... Onda je jasno i zbog čega neko poput Samardžića može mrzeti Donalda Trampa, a diviti se Baraku Obami. Po njima, Donald Tramp Americi želi da oduzme ono što je u njihovim očima njena najveća vrednost - volja da se bombarduje gde se stigne, a bombardovanje je istinski jedina stvar u kojoj je laureat Nobelove nagrade za mir nadmašio svog prethodnika, neokonzervativnog jastreba Džordža Buša.

PODJEDNAKO besmislene, ako ne i besmislenije od prethodnih, jesu peta i šesta rečenica njegovog teksta. "I nije propala EU, kako su trovali javnost Vučićevi i Đilasovi 'korisni idioti'. Tek sad je najbolje mesto na svetu", piše on, svrstavajući među Vučićeve i Đilasove "korisne idiote" i ljude poput predsednika Francuske Emanuela Makrona, koji je mnogo pre pandemije i pre zvaničnog izlaska Velike Britanije iz EU jasno i glasno rekao da je NATO u stanju "moždane smrti", a Evropska unija na "ivici provalije". Nije li besmisleno istovremeno tvrditi da je Srbija "ništa" i demonstrirati da je predsednik jedne od dve najjače članice Evropske unije "korisni idiot" predsednika i opozicionog lidera u Srbiji? Pre svih, jedan istoričar bi trebalo da zna da je Srbija bila, a i jeste regionalna sila, te da je u svakom slučaju nešto više od ništavila ili fatamorgane.

KOLIKO je tek besmisleno posle čitavog horora koji je u vreme pandemije i na zdravstvenom, i na političkom planu zadesio Evropsku uniju reći da je ona "tek sada najbolje mesto na svetu"? Pa de li gospodin uopšte prati vesti? Je li on svestan da su protekli meseci dokazali da su, dok Srbija nikada nije bila "ništavilo" i fatamorgana, prazne priče i opsena bili evropsko jedinstvo i solidarnost? O Samardžiću omiljenom NATO dovoljno je reći da je Crnoj Gori ponudio samo avionski prevoz pomoći iz Kine, dok su SAD avionom odvozile za borbu protiv bolesti neophodna sredstva iz razvaljene Italije. Upravo je obrnuto od onoga što Samardžić tvrdi - iako je nekada možda bila najbolje mesto na svetu, Evropska unija sada to definitivno više nije, a najverovatnije će to sve manje i biti.

NEMA potrebe da analiziramo sedmu, osmu i ostale Samardžićeve rečenice da bismo mogli da zaključimo kako, da parafraziramo Ajnštajna, možda svemir nije beskonačan, ali je takva Samardžićeva besmislenost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije