FELJTON - ODRASTAO U "KALENIĆU": Zorana Hristića, tokom života, kljucaju vranjski geni, koji su mu prirodno usađeni po majčinoj liniji

Radoslav Lale Vujadinović

11. 04. 2021. u 18:00

ZORAN Hristić je jedan od naših najvećih savremenih kompozitora, raskošne radne biografije i muzičkog opusa. Rođen je 30. jula 1938. u Beogradu, na Čuburi, u kući na uglu Kičevske i Hadži-Prodanove, gde je imao veliki porodični stan.

ФЕЉТОН - ОДРАСТАО У КАЛЕНИЋУ: Зорана Христића, током живота, кљуцају врањски гени, који су му природно усађени по мајчиној линији

Zoran Hristić sa orkestrom "Tamburica 5" / Foto iz knjige "Vračarci krstaši"

Poreklom je iz stare beogradske porodice, a bio je u srodstvu sa velikim kompozitorom Stevanom Hristićem, ali i sa jedinstvenim intelektualcem Jovanom Vavom Hristićem, pesnikom, dramskim piscem, profesorom Fakultega dramskih umetnosti.

Pripada generaciji kompozitora koja je u muzičko sazvežđe Srbije ušla početkom sedme decenije 20. veka. Muzičko školovanje je započeo u najranijem detinjstvu. Svirao je klavir, prve note napisao sa samo devet, a prvu kompoziciju, "Igra za klavir", sa 11 godina. Sa 15 godina napisao je "Tokatu za klavir" sa kojom je pobedio na studentskom konkursu, posle čega je upisao kompoziciju na Konzervatorijumu "Đuzepe Verdi" u Milanu, u klasi prof. Nikole Kastiljonija, da bi studije nastavio na Muzičkoj akademiji u Beogradu, u klasi prof. Stanojla Raičića, gde je diplomirao 1963. godine.

NAPISAO je nekoliko stotina kompozicija. NJegovo stvaralaštvo obuhvata mnoge muzičke žanrove, kamernu i simfonijsku muziku, balete, preko 100 muzičkih tema za pozorište, a svojom muzikom je obojio i talase radija i televizije i 35 igranih filmova. Autor je muzike za otvaranje Zimske olimpijade u Sarajevu, 1984. godine. Između brojnih nagrada, osvojio je tri "Zlatne arene" za filmsku muziku u Puli, Sterijinu nagradu i mnoge druge. Sam je posebno isticao muziku za tri velika balega, od kojih se posebno izdvaja "Limeni doboš", za čije je izvođenje dobijena dozvola od pisca Gingera Grasa, kao i muziku za "Darinkin dar", koju je jedan profesora sa Univerziteta u Kentakiju u svom doktorskom radu svrstao među pet najvećih dela 20. veka.

Samo za film "Derviš i smrt" napisao je tri muzičke teme. Evo šga je o tome rekao:

- Krene snimanje filma, ja napišem muziku i, pošto sam uvek dirigovao svojom filmskom muzikom, odem u studio. Orkestar svira, svi oduševljeni, a ja gledam scene i vidim da to ne ide. Sve zaustavim i napišem novu muziku, a onu prvu pokupim, odem kod Meše Selimovića u Strahinjića Bana i poklonim mu je. Bilo je dirljivo. Ne znam šta je kasnije bilo s tom partiturom, verovatno je u nekoj njegovoj zaostavštini. Sa Mešom sam zaista bio prijatelj, a sprijateljili smo se kada mi je u Puli uručio "Zlatnu arenu". Takva prijateljstva danas više ne postoje.

ČUBURA je najuži Zoranov zavičaj. Stanovao je u Kičevskoj ulici, pored 14. beogradske gimnazije, u kojoj je maturirao. Pripadao je onoj generaciji koja je, nakon spajanja muške i ženske gimnazije, iz Treće muške prešla u Sedmu žensku, koja je tada postala 14. beogradska gimnazija. Evo kako se sećao svog dečaštva i mladosti:

Moj kraj je bio miran i u njemu su uglavnom živeli starosedeoci. Čitava moja generacija sa Vračara, u šta računam i Čuburu i Neimar, išla je u istu školu, nekadašnju Treću mušku, a izašao sam iz Četrnaeste beogradske gimnazije. Ja sam se kao klinac s drugovima igrao na još svežim ruševinama iz Drugog svetskog rata. Na Vračaru su živeli mirni momci, a žestoki momci delili su pravdu na Crvenom krstu. Jedan od njih bio je kasnija glumačka veličina Bata Živojinović. U Niškoj ulici, sećam se, živela su braća Rodići, od kojih je Strahinja bio poznati režiser i najbolji Batin prijatelj, a moj veliki dobrotvor u vreme kad sam služio vojni rok u Banjaluci.

POČETAK MUZIČKOG PUTA

INAČE, moj otac je, kao bogat čovek koji brine o odgajanju i obrazovanju svoje dece, trideset i neke godine, pred Drugi svetski rat, kupio klavir. Međutim, moja braća i sestre nisu baš najbolje stajali sa sluhom, pa i nije bilo nekih vidljivih rezultata. Dakle, imali smo u kući klavir koji niko nije hteo. A ja, kao klinac od nekoliko godina, sve igrajući se, nehajno sam prebirao po klaviru. I imao sam sreće. Zašto? Jednom prilikom čuo me je jedan gospodin iz komšiluka, koji je bio iz Muzičke škole "Stanković", i rekao: "Ovo dete ima dara." Uzeo me za ruku i odveo u muzičku školu. On je, inače, svoje muzičko obrazovanje sticao u Parizu, a koliko je bio uspešan ne znam, tek - tako je počeo moj put u muziku.

BILI smo pozitivna deca ulice. Sada to tvrdim sa distance koja je važna da bismo stvari nazvali onakvim kakve su. Daleki gradovi naših snova bili su stvarno van naših mladalačkih domašaja. Čubura i Crveni krst predstavljali su centar sveta. "Miris lipe sa pitomog Vračara!". Ti istaknuti stihovi me podsećaju na opojni miris koji se širio Krunskom ulicom, kojom sam svakodnevno koračao ka svom trouglu obrazovanja: gimnaziji na Cvetnom trgu, Muzičkoj školi "Mokranjac", na petom spratu kod "Londona", i Muzičkoj akademiji u parku Manjež. Možda ne bih spominjao svoj diplomski rad da nije tako neobično povezan baš sa mnom. Sentimentalna podudarnost. Naime, dodeljena mi je nagrada za najbolji diplomski rad, gde doslovce piše: "Nagrada Stevan Hristić dodeljuje se Zoranu Hristiću." Te 1958, prilikom sahrane Stevana Hristića, novine pišu: "Jedan Hristić je otišao, drugi je došao." Ubi nas cincarsko poreklo!

Mene, tokom života, kljucaju vranjski geni, koji su mi prirodno usađeni jer mi je majka Vranjanka. Odatle, a na zgranuće porodice, usađen mi je i talenat za muziku. Barem sam ja tako uobrazio. Pomešani čubursko-vranjski geni! O Bože, da li se i to može!

AMBIJENT Čubure bitno je uticao na moje svekoliko odrastanje, kao i na odrastanje Dragana Gage Nikolića, Laleta Vujadinovića, Dušana Dude Ivkovića, Bate Živojinovića, Straje Rodića, Mileta Majmuna, Duleta Žvale, Hadžije... Dok su iznad Krsta leteli Dudini golubovi, ostatak ekipe je pekao kafanski zanat u kafani "Kalenić" i "Tabor", stičući najveću diplomu Beograda, školu beogradskog asfalta i beogradskih kafana.

Moja porodica generacijama unazad su rođeni Beograđani. Moj otac je imao posebno ovlašćenje Vardarske banovine za prodaju soli, a propao je, naravno, kad su došli komunisti. Ja sam pak kao mlad čovek voleo društvo i podosta vremena provodio u čuvenoj kafani "Kalenić". Kakvi su to bili dani!... Mene kada pitaju: "Gde si, Zorane, odrastao?", ja kao iz topa odgovaram: "U Kaleniću!" No, jednom prilikom, sedimo tako, zezamo se i kažu meni moji drugari, u stvari, prvo me onako gledaju, zagledaju, pa rekoše:

"Tebe je spasao Hitler!"

ZABLENEM se, naručim piće, iskolačim oči i pitam:

"Ko me je, bre, spasao?"

A oni kažu:

"Da si nasledio sve bogatstvo od oca, pa ti bi umro u Majami Biču od alkohola! Nego Hitler navalio da pravi sranje, i zahvaljujući njemu kod nas su stigli partizani, uzeli sve bogatstvo, i ti onda nisi mogao da ideš u Majami Bič, gde bi umro od alkohola."

Partizani nam nisu uzeli klavir, valjda im nije trebao, il' nisu znali o čemu se radi... Ko bi ga znao.

Mada Tito je svirao svoj beli klavir.

Joooj, kako su me drugovi zezali jednom prilikom zbog Tita i belog klavira! Bio ja direktor Bemusa i izađe program manifestacije, a na naslovnoj strani Tito za klavirom. Kad su krenuli - pa odakle Titu klavir, pa kad pijanista nastupa, pa zašto da ne nastupi kada mu je slika na naslovnoj strani, pa šta je na njegovom programu... Razbili su me! Posle se pričalo kako ga je prešao Pogorelić, jer je bolje svirao od njega, te se Titove svirke više niko nije sećao.

SUTRA: CVETNI TRG POPUT OKSFORDA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)