BIOGRAFIJE su kao školjke

PISMA su autentičnija od memoara, biografija i autobiografija, u kojima se ljudi i događaji ocenjuju s određene vremenske distance; prošlost se vrednuje s tačke gledišta vremena naracije, a ne vremena akcije.

Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"

Nobelovac Česlav Miloš u "Abecedaru" (Beograd, 2014) piše da su sve biografije lažne, ne isključujući onu koju je sam napisao, a po njemu, isto važi i za autobiografije. Lažne su jer su napisane po nekoj unapred predviđenoj koncepciji. "Biografije su kao školjke i malo se iz njih može saznati o mekušcu koji ih je nastanjivao", zaključuje Miloš.

Pismima pisaca vreme ne prolazi tako brzo kao žanrovima i stilovima. Pisma su neka vrsta vremenske kapsule. Ona ponajbolja  šalju se istovremeno u prošlo, sadašnje i buduće vreme. Bilo da su napisana perom, različitim azbukama i kaligrafijama, otkucana mašinom ili kompjuterom (nekad ispisana prutom na vlažnom pesku, a katkad isklesana u kamenu), ona pokazuju potpisniku da - čim ima kome da se poveri, svejedno da li je reč o lepim ili neveselim povodima - nije sasvim sam; ni prvi, ni poslednji, ni jedini na svetu. Pokazuje da ima još nekog na horizontu.

Kao što se i sam život živi, pisma se pišu unapred, ali se tumače i bolje razumeju unatrag, nezavisno od toga da li, kao kod V. Nabokova, u epistolarnom romanu, ulica počinje zgradom glavne pošte (a završava se crkvom). Mnoge epistole - čak i njihovi koncepti, kao kod Vuka - svedočanstvo su grčevitog čovekovog govora o ljudskoj nemoći.

Neka druga, malo ređa pisma, napisana su iz pozicije buduće upitanosti pred večnim temama i dilemama. U nekim pismima dalekovidih ljudi nalaze se i odgovori na pitanja koja će tek biti postavljena.

Događa se da i pisci koji tokom svog javnog života nisu iskazivali postojanu epistolarnu naklonost, iznenada, nekad i u predsmrtnom času, ostave u pismu dragocene podatke i viđenja za istoriju kulture ili poetsko-filozofski beleg o nemirnim, mutnim i tragičnim vremenima. U takve pisane tragove spada testamentarna epistola Dragana M. Jeremića, uglednog profesora Beogradskog univerziteta i književnog kritičara, za koga se veruje da je sagoreo u bespoštednoj polemici s Danilom Kišom oko autentičnosti pojedinih delova Kišove knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča". Nekoliko dana pred smrt u ljubljanskoj bolnici, gde je bio potražio lek od raka, Jeremić (krajem leta 1996) piše i ove reči:

"Želim da kažem ono što sam dugo i od sebe skrivao. Nisam imao smelosti da se oštro suprotstavim zlu. Mnoge su ljude u mojoj okolini bezrazložno kinjili. Mnoge ljude su osudili, a nisam bio siguran da su krivi. Mnoge su čak i ubili iako nisu činili veliki zločin. A ja sam uvek ostajao nem i nikada nisam protestovao. Sada se, naravno, ništa više ne može promeniti. Što je učinjeno, učinjeno je i nema više spasa. Ali nek' se zna, nek' se ipak zna da protestujem i da smatram sramnim mnoge progone ljudi bez krivice.

Neka se to bar sada, bar sada zna. To je ono što me muči i sada hoću da kažem."

Autentična epistolarna građa uvek je zanimljiv povesni, a ponekad i osobeni literarni fenomen - na primer, onda kad se ta građa direktno, takoreći sama sobom, transformiše u prozno pletivo. Na taj način nastao je poznati roman "Pred ogledalom", u kome je Venijamin Kaverin, opčinjen materijalom koji mu je došao u ruke, izvršio sažimanje i manje intervencije nad neobičnom "dvočlanom ljubavnom jednačinom" u korespondenciji koja je trajala četvrt veka i narasla je na skoro pet stotina pisama. Svedena na stilski najvrednija i najizvornija pisma ("očišćena od svega stečenog i naučenog"), Kaverinova knjiga objavljena je 1972. u Moskvi, i odmah je uvrštena u vrhove epistolarnog žanra.

Srpsko izdanje publikovao je 1979. "Nolit", u prevodu i s predgovorom Milice Nikolić.

(Ipak, ne postoje priručnici za čitanje pisama.) Od trenutka slanja (a datum je obavezni sastojak), pisma ne pripadaju samo potpisniku, čak ni u autorsko-pravnom smislu; podležu mnogim uslovnostima, pravilima i menama, pa i smeni čitalačkih pogleda i ukusa - u svakom od tri nepregledna vremenska prostora.

Povest korespondencije svedoči i o kulturno-političkoj hijerarhiji, nezavisno od tipa društva; u pismima se jasno vide statusne i imovinske razlike, društvene veze i rang korespondenata. Ni u prepisci nisu svi jednaki. Ne tako retko, pisma mogu da budu i mesto kulturnih i drugih konflikata. Poneka epistola napisana je s duplim dnom.

Više nego druga dela, pisma nisu određena samo namerama potpisnika nego i iskustvom primalaca, pa i otiscima posrednika u korespondenciji. Procesu prerastanja informativnog materijala u dokumentarni i umetnički, doprinosi i poštanski sistem, kome ovde nije dodeljena samo uloga dragocenog tehničkog posrednika. Velika poštanska institucija uvlači se u individualni stvaralački čin, čak i kad anonimni službenik na sve postalije stavlja običajene, nešifrovane naznake, poput poštarevih intervencija koje će dodati minimum humornog sadržaja, a možda i izvesnu dozu sarkastičnog cinizma našem "retoričkom i umišljenom mentalitetu". U takve intervencije spada, na primer, poštareva naznaka "Nepoznat/Inconnu" na pismu Vlada Strugara upućeno na novu adresu Dobrice Ćosića (novembra 2008), neposredno pošto se pisac s Topčiderskog brda preselio na Palilulu. Poštanskim sistemom vraćeno pismo, istoričar Strugar je sutradan lično uručio Ćosiću na susretu u zgradi Akademije nauka.

Poštanski žigovi, marke ili napomene posrednika na omotu, često su više od tehničkih podataka. Na nekim pismima koje je Vuk Karadžić u Beču dobijao iz Srbije stajao je žig TUR (Turska), što podseća na to da Srbija tada nije bila nezavisna. Neka druga pisma, u vreme dok je bio bez stalne adrese, Vuk je primao preko redakcije "Novina serbskih" ili kafane "Kod belog vuka".

Stavljanjem uobičajenih poštanskih nalepnica ili rukom pisanim intervencijama, na prvi pogled paradoksalno, ne smanjuje se, već se znatno uvećava vrednost pošiljke; dodatnim informacijama o mestu, vremenu, težini i okolnostima zbog kojih neka pošiljka nije uručena (pošta ima i nalepnice s tekstom: Ne prima, Otputovao, Ne postoji više, Nije tražio,Umro) spajaju se verbalno i ikoničko, dovodeći do privlačne komunikacijske napetosti i neočekivanih sazvučja.

Pisma pisaca - osim ako su ispisana na pesku ili uklesana u kamenu - lete u oba smera, ali nisu palindromi; sadrže i igre reči, ali se čitanjem obrnutim redom ne dolazi do istog značenja. I ne čitaju se iz istih razloga iz kojih se pišu, ni u istom raspoloženju, niti se čitaju kao svako drugo štivo. U srećnijim slučajevima, reč je o čitalačkoj privilegiji posebne vrste.

Preporučujemo

Feljton

0 1

SVET mašte i faktografije

13. 09. 2020. u 20:00

Feljton

2 3

PROGON NARODNOG POSLENIKA: Po oslobođenju Beograda profesor Grujić doživljava poniženje za poniženjem

12. 09. 2020. u 20:00

Feljton

0 0

Spasavanje srpskih svetitelja

11. 09. 2020. u 20:30

Feljton

0 5

SKRIVANjE istine o genocidu

10. 09. 2020. u 20:30

Feljton

0 3

SKULPTURA OD MERMERA I MONUMENTALNI HRAM: Žbunovi divljih ruža od tragača sa blagom krili su grob cara Dušana

09. 09. 2020. u 21:52 >> 21:52

Feljton

0 3

PROSVETNA MISIJA NA JUGU: Ovaj čovek je spasao srpske svetinje

08. 09. 2020. u 20:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije