BOG JE OPOMINjAO RUŠITELjE: Nećemo rušiti kapelu, rekli su, kao jedan, radnici

Slobodan Kljakić i Ratko Peković

utorak, 14. 07. 2020. u 18:36 >> 18:36

БОГ ЈЕ ОПОМИЊАО РУШИТЕЉЕ: Нећемо рушити капелу, рекли су, као један, радници

Početak rušenja kapele Foto - dokumentacija "Novosti"

U NASTAVKU feljtona "Razaranje lovćenskih svetinja", koji je objavljen 2012. u podgoričkom dnevnom listu Dan, Jovan B. Markuš piše:

"Poslije skoro šest godina od početka sudskog procesa, četiri godine od razaranja Crkve Svetog Petra Cetinjskog i Njegoševog groba na Lovćenu, dve godine od svečanog otvaranja Meštrovićevog mauzoleja i godinu dana od podnošenja žalbe Vrhovnom sudu SR Crne Gore, dana 30. decembra 1976. godine donio je presudu bez prava žalbe, koja je knjazu Mihailu dostavljena 24. januara 1977. godine u kojoj piše samo sljedeće:

Odbija se žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Okružnog suda u Titogradu P br. 465/71 od 29. oktobra 1973. godine.

Presuda je donijeta u vijeću sastavljenom od sudija Marković Marka, kao predsjednika vijeća, Mila Bojovića i Radovana Đukanovića, kao članova vijeća."

U VREME kada je princ Mihailo Petrović podneo tužbu Okružnom sudu u Titogradu - 28. oktobra 1971. godine - Ustavni sud Crne Gore već je privodio kraju formalno odlučivanje u postupku povodom tužbe Mitropolije crnogorsko-primorske. Na sednici održanoj ranije, 11. novembra 1970. godine, sud je "našao da nema osnova za pokretanje postupka za ocjenu ustavnosti i zakonitosti Odluke Vlade Narodne Republike Crne Gore i Odluke Skupštine opštine Cetinje o podizanju Njegoševog mauzoleja na Lovćenu po projektu i izradi Ivana Meštrovića".

U najkraćem: rešeno je da Mitropolija crnogorsko-primorska nije ovlašćeni predlagač i da Njegoševa kapela na Lovćenu nije hram nego nadgrobni spomenik, a istovremeno spomenik kulture. Vrhunac "pravne" argumentacije iznete u ovom rešenju sadržan je u (nemušto formulisanoj) konstataciji da čuvena odluka iz 1952. godine "nije objavljena niti je dostavljena Sudu na uvid procesne pretpostavke za ocjenu njene ustavnosti i ocjenu, pa je Sud stao na stanovište da ne postoje procesne pretpostavke za ocjenu njene ustavnosti i zakonitosti". Istovremeno, sve ono što je rađeno od 1952. godine do donošenja ovog rešenja zasnivalo se baš na toj nepostojećoj odluci. Na osnovu nje je i Skupština opštine Cetinje 9. septembra 1968. godine donela odluku o podizanju Njegoševog mauzoleja na Jezerskom vrhu, zbog čega je 7. jula 1969. godine formiran i odbor koji će o tome brinuti.

NAVEDENO je i da je kapela "stavljena rješenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture NRCG broj 01-770/3 od 7. jula 1961. godine pod zaštitu zakona kao spomenik kulture i uvedena u registar spomenika kulture", te da je isti Zavod "rješenjem broj 02-197/2 od 28. februara 1969. godine dao odobrenje Opštini Cetinje da se Njegoševa kapela premjesti sa Jezerskog vrha na drugo mjesto za koje se saglasi Zavod uz puno očuvanje autentičnosti građevine i da se premještanje dozvoljava radi podizanja Mauzoleja Petru II Petroviću Njegošu".

Ocenjujući doneto rešenje, četvorica advokata, pravnih zastupnika Mitropolije crnogorsko-

-primorske, konstatuju da je takav stav Ustavnog suda očigledno bez presedana, utoliko pre što protiv takve odluke suda nije moguće ništa činiti, pošto se Ustavni sud stavio na stranu protivne stranke, pristrasno i neobjektivno - umesto da sudi, on opravdava pravno nasilje.

JUGOSLOVENSKI Odbora za izgradnju Njegoševog mauzoleja je osnovan odlukom Skupštine opštine Cetinje 7. jula 1969. godine, okupivši 56 uglednih ličnosti Jugoslavije iz sveta umetnosti, kulture, nauke i politike, uz primetno učešće nekih generala JNA, ne samo iz Crne Gore.

Podstaknuti činjenicom da je osnovan Odbor, ugledni akademici, profesori univerziteta, arhitekte, slikari, istoričari umetnosti i likovni kritičari (31 ličnost), kao "ljudi kojima je likovna umetnost poziv i opredeljenje", potpisali su izjavu koja je objavljena 20. jula 1969. godine u Politici, pošto su smatrali "svojom obavezom da upoznaju našu javnost sa razlozima zbog kojih su protiv izvođenja mauzoleja na Lovćenu prema projektu Ivana Meštrovića".

ODBOR za podizanje Njegoševog mauzoleja je, na sednici održanoj 20. avgusta 1969, na kojoj je za predsednika izabran Veljko Milatović, "doneo odluku da preporuči nadležnim ustanovama da se sadašnja kapela u celosti prenese na odgovarajuće mesto".

Posle devet meseci, 11. aprila 1970, isto telo je prihvatilo "predlog da radovi na realizaciji Meštrovićevog dela počnu između 1. i 15. maja ove godine", a radovi bi bili završeni "do kraja iduće godine".

Protivljenja nisu prestajala, ali su se obijala o neprobojni zid, iza koga je ispisivana konačna presuda Njegoševoj kapeli na Lovćenu.

Skupština opštine Cetinje je na sednici održanoj 3. septembra 1971. donela kratku odluku o dislokaciji kapelice sa lovćenskog Jezerskog vrha i o tome obavestila mitroplita Danila 3. novembra.

KAKO su ti radovi tekli, svedočio je mnogo godina kasnije Vaso Čavor:

"Bio je jun ili jul 1972. godine, ne sjećam se tačno. Radi rušenja Kapele, trebalo je iz ćivota da budu izvađene mošti vladike Rada i položene u jednu malu, specijalno građenu prostoriju ispod svetog groba, u kojoj su, inače, ostale godinu i po."

Peti put u 150 godina, Njegoševe kosti su još jednom pomerene "privremeno", sada na godinu i po.

U daljem svedočenju Vaso Čavor navodi:

"Šta se, u stvari, dogodilo: dio materijala na vrh Lovćena podizan je, sa druge krivine puta ka vrhu, ogromnom dizalicom čiji je kran bio dug 49 metara. Moćna dizalica imala je sajlu koja je bila duga više od 400 metara, a njena korpa mogla je da podigne ili spusti pet tona tereta.

"Baš kada je otvoren ćivot vladike Rada, sajla dizalice duža od 400 metara i specijalno naručena u Švedskoj, pukla je kao da je od stakla, i korpa puna kamenja sunovratila se sa velike visine na zemlju. Radnici su, samo nekim čudom, uspjeli da se sklone i niko nije nastradao. Bog je opominjao rušitelje", zaključuje Čavor.

"UPRAVNIK radilišta Mirko Živković - nastavlja on svedočenje - "okupio je radnike pred Planinarskim domom na Ivanovim koritima.

- Sjutra - veli - skidamo kapelu. Jesu li - pita - spremni klinovi, ćuskije, krampovi i ostali alat?

- Jesu - odgovara magacioner Momo Sekulić.

Među radnicima - tajac. Šta im je, pitam se. Odjednom istupi Iso Mahmutbegović, mislim da je bio iz Bistrice kod Bijelog Polja. Dobro sam ga znao: bio je po svemu - čovjek. S brcima s ramena na rame, obratio se upravniku.

ZATVORENICI STIŽU U POMOĆ

POSLE nekoliko dana radnici za rušenje kapele su nađeni, a Jovan B. Markuš tvrdi da su to bili zatvorenici iz Spuža. Rušenje je trajalo nekih pet dana, a kamenje kapele je kamionima odvezeno na Ivanova korita, gde se nalazi i danas.

- Ja neću da rušim kapelu.

- Zašto?

- To je vlaški hram, a ja ne želim i ne mogu da rušim bilo čiju svetinju.

- To nije svetinja - pokušava da mu objasni upravnik - to je spomenik. A mi podižemo mnogo veći i ljepši spomenik od ovoga.

- Ja sam rekao: Iso neće rušiti vlašku svetinju.

- A ako je to naređenje? - pokušava upravnik.

- Takvo naređenje za mene ne važi.

- Zbog ovoga možeš da dobiješ i otkaz.

- Ne morate mi ga davati. Otići ću sam.

- Da nije ovo kakva organizovana akcija? - pita upravnik.

- Ne - odgovara Iso. - Svako neka postupi kako hoće, a ja sam odlučio.

- Šta kažete vi ostali? - pita Živković.

Neće rušiti kapelu, odgovaraju mu radnici, kao jedan.

Kada su sjutradan ujutro stigla dva milicionara sa mašinkama i dva civila, jedan od njih je upitao Isa Mahmutbegovića "da ono juče nije nešto organizovano". Nije, odgovorio je Iso, i poručio: "Da ste došli u moje mjesto da rušite džamiju, ja bih poginuo, ali ne bih dozvolio da se to uradi."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)