Feljton

FELJTON - DOPISNIK IZ MITROVICE BRŽI OD UDBE: Na Kosovu se sve pripisivalo Rankoviću i državnoj bezbednosti

Mirko Stamenković

17. 10. 2021. u 18:00

KADA bi me neko sa ove vremenske distance pitao u kom delu ondašnje Jugoslavije smo imali najviše problema između partijskih rukovodstava i dopisnika, teško bih se opredelio.

ФЕЉТОН - ДОПИСНИК ИЗ МИТРОВИЦЕ БРЖИ ОД УДБЕ: На Косову се све приписивало Ранковићу и државној безбедности

BANKAR I novinar Ljubomir Ljuba Mihajlović, Foto arhiva "Novosti"

Naročito zato što sam, dok sam još radio u "Borbi", imao prilike da lokalne rukovodioce upoznajem sa najvišim rukovodiocima iz samog vrha CK Jugoslavije. I uverio se da je lakše utvrditi istinu i sa najvišima nego sa "lokalnim kmetom punim sebe"!

Milija Pajdić je bio proteran iz Smedereva. Pisao je zatim o Smederevu iz Kragujevca. Dušanu Joliću, dopisniku iz tadašnjeg Titograda, bila je oduzeta akreditacija za Skupštinu Crne Gore. Vladan Dinić je dva dana u Ćupriji strepeo od presude Opštinskog komiteta SK o proterivanju!

U svakom slučaju, prvi nesporazumi, ali i sukobi, počeli su sa rukovodstvima iz Prištine. Čistom slučajnošću sam kontakte sa republičkim ili pokrajinskim rukovodstvima ostvario prateći nekog iz samog vrha CK Partije. Tako se dogodilo i sa šefovima Partije sa Kosova i Metohije, i to preko Svetozara Vukmanovića Tempa. S njim sam putovao u Prištinu neposredno pošto je objavljen njegov intervju u "Borbi", koji sam ja pravio.

TADA još nije postojao otvoreniji sukob između prištinskog i srpskog rukovodstva. Ali, osećao se nekakav čudan politički pritisak, koji nisam znao do kraja da definišem. Možda i zato što su u tom periodu čelnici u Prištini bili Crnogorci ili Srbi, a ne Albanci. U ovom slučaju Dušan Mugoša.

Pre svega, već pre puta u "Borbi" mi je rečeno - tvoje je da slušaš, da zapamtiš i preneseš nam ono što se bude govorilo na zatvorenim sastancima, jer ideš sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom, koji te ljude i te krajeve odlično poznaje, a za nas može da bude dragoceno kako da pišemo o nekim stvarima na Kosmetu. Svetozar Vukmanović Tempo, koji je tada bio predsednik Sindikata Jugoslavije, ali su njegovi tragovi iz rata bili sveži i svi su se prema njemu odnosili sa punim poštovanjem, bio je veoma uticajan. Rečeno mi je kada treba da budem na Topčiderskoj stanici i da se javim šefu obezbeđenja.

DILEMA KAKO OBJAVITI ISTINU

LIČNO sam Ljubu Mihajlovića upoznao znatno kasnije. Dilema je bila - kako od njegovog feljtona napraviti bilo šta i javnosti reći istinu, a nas zaštititi od usuda koji je zadesio dvojicu uglednih ljudi i funkcionera u CK SK Srbije. Jer, tih dana je Dobrica Ćosić svoju priču o proterivanju Srba sa Kosova i Metohije platio funkcijom, zato što je diskutovao na zasedanju CK. Dakle, mudrost je bila obznaniti progon u "Trepči" a da to ne izazove novu buru i ostavke i u "Novostima".

NA PERONU je stajao samo jedan vagon. Pravilo je bilo ne raspituj se previše. Pristizali su i drugi koji su pratili Tempa u Prištinu. Ušli smo u vagon i shvatili da je "samohodan". Pred polazak je stigao i Tempo. Znali smo se, jer sam nedelju dana ranije tekst intervjua sa njim nosio na autorizaciju u vilu na početku Užičke.

Sala u kojoj je održan sastanak u Prištini bila je skromno nameštena, puna meni malo poznatih ljudi koji su tiho govorili. Sedeo sam po strani, i u dva maha je ulazio čovek koji me je podozrivo gledao. Tempo je to očigledno primetio i rekao mi je: "Premesti se ovamo ili će te obezbeđenje isterati!"

Za stolom, čak i za obaveštenog novinara, sijaset podataka neupotrebljivih za štampu.

Uglavnom gde se još nalaze "balisti", kako su naoružani, u koje delove je bez vojske opasno zalaziti i koliko je dosad oružja oduzeto, a koliko je balista razoružano. Bilo je to šezdesetih, a ne četrdesetih godina prošlog veka. Sve se, začudo, i dobro i loše, pripisivalo Rankoviću i Udbi.

KORISNO je bilo, ipak: da bi se "osetila" atmosfera u kojoj su radili dopisnici. I to ne samo sa Kosova i Metohije! Reč je o ljudima koji su retko dolazili u redakciju, kojima smo retko uspevali i da pomogne- mo, ne po onoj narodnoj  "daleko od očiju daleko i od srca" - već što smo često tek naknadno saznavali za njihova stradanja.

Dok mi sve ovo ponovo prolazi kroz sećanje, ne napušta me osećaj da smo toliko bili opčinjeni namerom da "Večernje novosti" budu list koji je drugačiji od drugih da smo svesno ulazili u rizik.

Ljubomir Ljuba Mihajlović u to vreme bio je početnik u bankarstvu, ali i u novinarstvu. Bliski prijatelji češće ga zovu Ljuba Šiptar. Upravo priča o njemu dobar je primer da mlađoj generaciji ostavimo u amanet.

KADA se sve to događalo, već sam bio glavni urednik u "Večernjim novostima". Pohađali smo ondašnju školu života i zanata sa veoma skupom školarinom. Niko ne tvrdi da je ikada postojala "sloboda pisanja" bez ikakvih ograničenja, ali su novine, pa i "Novosti", znale da obilaznim putem ukažu na neke pojave.

Znatno pre štrajka u Trepči, pre nego što je ondašnji visoki partijski funkcioner Stipe Šuvar silazio u jame trepčanskih rudnika pokušavajući radnike, uglavnom Albance, nagovori da iziđu iz jama, ali i neposredno pošto su Dobrica Ćosić i prof. dr Jovan Marjanović isključeni iz CK SK Srbije, jer su tražili da se zaustavi progon Srba sa Kosmeta, objavili smo feljton posle sednice CK SK Srbije o smenjivanju srpskih kadrova u Kombinatu "Trepča". Progon Srba koji su bili na direktorskim mestima već je bio počeo.

FELjTON je pisao honorarni dopisnik iz Kosovske Mitrovice Ljubomir Mihajlović, inače bankarski pripravnik u lokalnoj banci, a kasnije direktor Komercijalne banke u Beogradu.

Mihajlović nam je poslao feljton o progonu Srba u Kombinatu "Trepča" i u njemu je otvoreno ukazivao da je ceo rukovodeći srpski kadar zamenjen Albancima. Kada su mi dali taj rukopis, učinilo mi se da bi njegovo objavljivanje bilo samoubilački potez. Sumnjao sam čak i na provokaciju. Kada sam ga, međutim, ponovo pročitao, pomislio sam - hajde da objavimo, ali bez tvrdnji i otvorenih aluzija o progonu Srba u "Trepči". Zašto ne bismo ostavili čitaocima da sami izvuku taj zaključak?

I UMESTO da govori o "progonu", feljton je i naslovima, ali i tekstom sugerisao da se odigrao nagli "pad proizvodnje". Posle tih činjenica, nekako, kao "slučajno", navodili smo imena ranijih direktora (Srba), dotle uspešnih, i imena i kvalifikacije Albanaca koji su ih zamenili.

Tako smo ostavili čitaocima da sami shvate kako je do pada proizvodnje došlo jer je uklonjen kvalifikovani kadar i na ta mesta dovedeni su neiskusni i nekvalifikovani ljudi, samo zato što su Albanci.

Ljubomir Mihajlović mi je, nekoliko godina kasnije, "priču" dopunio podatkom da se spasao zatvora tako što je poluobrijan pobegao van Mitrovice, u neko selo u planinu.

Naime, dok je feljton objavljivan, a kod nas niko nije protestovao, u Prištini su shvatili u čemu je naša igra. I, jednog jutra, dok se Ljuba Mihajlović brijao i spremao da pođe na posao, pozvao ga je telefonom tadašnji sekretar Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Srbije Blažo Radonjić i rekao mu: "Sklanjaj se iz kuće, pošla je ekipa Udbe po tebe."

SUTRA: TITO izvodi tenkove u Prištini

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi
ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)
Reportaže

0 15

ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

OVO su grobovi mojih sinova. Stojadina, rođenog 1979, koji je poginuo na Košarama i Stevana, dve godine mlađeg, koji je 2002, vozeći traktor nagazio na protivtenkovsku minu koju su na putu u selu postavili Albanci. Ovde na groblju mi je druga kuća, a ona u kojoj živim sa suprugom Miladinkom Micom i sinom Darkom je nekoliko kilometara odavde. I, dok sam živ sa Kosova i Metohije seliti se neću, čuvaću svoj dom i grobove sinova.

18. 04. 2024. u 10:45

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal