Feljton

FELJTON - SUKOB U VLADAJUĆOJ KOALICIJI: Spor oko izručenja Miloševića gurnuo na sporedni kolosek druge stvari

Dr Nebojša Vladisavljević

01. 10. 2021. u 18:00

POD velikim međunarodnim, pre svega američkim pritiskom, cela vladajuća koalicija je prihvatila da je izručenje bivšeg predsednika Haškom sudu neizbežno; razlike su se ispoljile u tome kako sprovesti izručenje i ostvariti dugoročnu saradnju sa tim sudom.

ФЕЉТОН - СУКОБ У ВЛАДАЈУЋОЈ КОАЛИЦИЈИ: Спор око изручења Милошевића гурнуо на споредни колосек друге ствари

Zoran Đinđić / Foto Arhiva "Novosti"

Mada se dugo suprotstavljao izručenjima i imao ozbiljne načelne primedbe na rad Haškog suda, predsednik Koštunica je u junu izjavio da je saradnja neminovnost i zahtevao da se reguliše posebnim zakonom. Iako je prihvatao da je moguće neposredno primeniti statut Tribunala, smatrao je da bi "divlja" saradnja dovela u pitanje pravnu sigurnost građana i dostojanstvo države u trenutku kada je povratak u međunarodnu zajednicu obavezivao državu da odbaci bezakonje starog režima i stvori uslove za vladavinu prava. Ključna prepreka donošenju zakona bio je SNP, koji je odbijao izručenja Haškom sudu. Premijer Đinđić i veći deo DOS-a videli su izručenje Miloševića i kao način da se obezbedi priliv međunarodne ekonomske pomoći.

Republička vlada se nije protivila posebnom zakonu ali, pošto je izgledalo da će rok biti probijen, neposredno je primenila statut Haškog suda i odmah izručila Miloševića, na Vidovdan 2001, izazivajući tako duboki sukob unutar nove vladajuće koalicije. Žarko Korać je rekao našim istraživačima da je "izručenje Miloševića" nama stvorilo ogromne probleme, ali Đinđić je smatrao da je to cena koju Srbija mora da plati da bi mogla da ide dalje. Konačno, savezni zakon o saradnji sa Hagom je donet u aprilu 2002. Nekoliko sati posle usvajanja zakona, Vlajko Stojiljković, poslanik SPS-a i bivši ministar unutrašnjih poslova optužen za ratne zločine, pucao je sebi u glavu ispred Savezne skupštine.

REVOLUCIONARNE promene su otvorile prostor za suočavanje s prošlošću koji verovatno ne bi postojao u slučaju "tranzicionog pakta" između stare vlasti i demokratske opozicije. Tranziciona pravda se ticala odgovornosti za zločine u ratovima devedesetih, ali i za ubistva protivnika vlasti i druge zloupotrebe u zemlji, a sećanja na te događaje bila su još uvek sveža. Pored jasnog opredeljenja vladajuće koalicije, aktivnost dela civilnog sektora koji se tokom devedesetih bavio odgovornošću za ratne zločine i pomirenje u regionu, kao i međunarodni pritisak, doprineli su zvaničnom preispitivanju prošlosti.

Posredno, pokretanje procesa kažnjavanja nosilaca starog režima i domaći i međunarodni pritisak na one koji su ih podržavali oslabili su potencijalnu pretnju novoj demokratskoj vlasti. Jedan od razloga za izručenje Miloševića Haškom sudu, o kojem se nije mnogo govorilo u javnosti, bio je u neposrednoj vezi sa pokušajima otpora preostalih snaga starog režima preispitivanju prošlosti i demokratizaciji zemlje.

PREMA obrazloženju Dragana Veselinova, ministra u tadašnjoj republičkoj vladi, formiranog u razgovorima vođa DOS-a u zatvorenom krugu, koje je izneo u razgovoru sa našim istraživačima, "Milošević je morao biti isporučen zato što se njegovim odlaskom raščistila politička situacija u zemlji i smirio stepen očekivanja izgubljenih snaga, da dok god je on u zemlji mogu da se okupljaju oko svog bivšeg šefa i da pokušaju sa nekom verzijom kontrarevolucije. Njegovim odlaskom iz zemlje prestao je svaki otpor DOS-u sa te strane" pokušaj da se u zemlji njemu sudi, verujem da ne bi uspeo nego bi samo zaoštrio konflikte "Američki pritisak je tehničke prirode, ali nam je dobro došao". Mada je teško utvrditi u kojoj meri je izručenje Miloševića dodatno oslabilo snage starog režima, činjenica je da nisu imali značajniju političku ulogu u narednih godinu-dve.

Kada je reč o međunarodnom vidu tranzicione pravde, sukob oko hapšenja i izručenja Miloševića i oko suđenja u zemlji ili van nje, kao i samo izručenje bivšeg predsednika Hagu, gurnuli su na sporedni kolosek druge oblike suočavanja sa prošlošću, kao što su rasprava o uzrocima sukoba, svedočenja žrtava zločina i istraživanje vanpravnih oblika odgovornosti.

KOMISIJA za istinu i pomirenje, osnovana krajem marta 2001, za koju su se naročito založili predsednik Koštunica i ministar Svilanović, nije ostvarila postavljene ciljeve. Veći deo DOS-a nije se neposredno uključio u tu raspravu verovatno smatrajući da bi promovisanje komisije zateglo odnose sa zapadnim vladama koje su zahtevale izručenja optuženih funkcionera Haškom sudu. Dva člana komisije ubrzo su se povukli iz komisije čije je članove imenovao predsednik Koštunica, nezadovoljni preširokim područjem rada i uskim ovlašćenjima. Neke NVO su od početka bile protiv osnivanja takve komisije. Po njima "cela ideja je u stvari bila... da su ti ratovi devedesetih bili namirivanje računa za četrdeset prvu, prvi balkanski rat. To je čak u jednom momentu međunarodnoj zajednici izgledalo prihvatljivo".

Istovremeno je "izvoz" bivšeg predsednika u Hag usredsredio pažnju većeg dela domaće javnosti na nepripremljene i pristrasne pokušaje osvetljavanja šireg istorijskog i političkog konteksta rata u bivšoj Jugoslaviji od strane tužilaštva Haškog tribunala i tako otežao suočavanje s prošlošću u domaćoj javnosti. U neku ruku, značajni deo preispitivanja prošlosti, pre svega, u vezi sa ratnim zločinima, sa Miloševićem je takođe "izvezen" iz zemlje. Međunarodno uslovljavanje evropskih integracija izručenjem drugih bivših visokih državnih funkcionera i vojnih i policijskih generala Haškom sudu narednih godina, dodatno je instrumentalizovalo to pitanje i pojačalo otpor šire javnosti preispitivanju prošlosti.

IZRUČENjEM bivšeg predsednika Haškom sudu, međunarodni ugao tranzicione pravde ne samo da je odneo prevagu, već i gotovo potpuno skrajnuo domaći. Odsustvo ključne ličnosti starog režima neizbežno je umanjilo interesovanje javnosti za suđenja za ubistva, pokušaje ubistva i progone opozicionih političara, novinara i drugih protivnika vlasti, kao i za druge zloupotrebe. Izuzetak je brzo razmatranje ekstremne korupcije tokom devedesetih. Vlasti su se suočile sa izborom između istraga pojedinačnih slučajeva i oporezivanja bogatstva stečenog korupcijom i odlučile se za drugo rešenje. Naime, značajni deo dobiti bio je stečen legalno, privilegijama koje je odobrila država, a postavilo se i pitanje sposobnosti policije i pravosuđa da sprovedu pojedinačne istrage. Ipak, oporezivanjem "ekstraprofita" korupcijom stečena bogatstva su praktično legalizovana.

POSLE mlake početne rasprave, otvaranje dosijea i neutralisanje bivših funkcionera koji su kršili ljudska prava putem lustracije odloženi su za kasnije. Zakon o lustraciji, donet krajem maja 2003, nije primenjen.

Više puta su ponovljena suđenja za pokušaje ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi. Konačno je više funkcionera državne bezbednosti, uključujući načelnika Radomira Markovića, i više pripadnika službe pravnosnažno osuđeno na duge kazne zatvora... Suđenja nisu dobila pažnju javnosti kakvu su zasluživala i nisu imala gotovo nikakav uticaj na demokratizaciju. Protivnici tog oblika preispitivanja prošlosti su iskoristili urušene pravosudne ustanove i uticaj na neke medije da vode kampanju protiv "osvete" nove vlasti.

SUTRA: KOŠTUNICA IZLAZI IZ DOSA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
I MI KREĆEMO PUT GRČKE Prvo oglašavanje Nikoline žene: Deca znaju sve, moramo biti hrabri

"I MI KREĆEMO PUT GRČKE" Prvo oglašavanje Nikoline žene: "Deca znaju sve, moramo biti hrabri"