FELJTON - SUMNJE U OBJEKTIVNOST HAŠKOG SUDA: Proces u Tribunalu bio je opravdanje za NATO agresiju

Dr Nebojša Vladisavljević

30. 09. 2021. u 18:00

POSLE Petog oktobra, dva vida preispitivanja prošlosti su se postavila u izoštrenom obliku: jedan se ticao optužbi na račun nosilaca stare vlasti za ratne zločine u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji, saradnje nove vlasti sa Haškim sudom i pomirenja u regionu; drugi se odnosio na optužbe za ubistva političkih protivnika i druge vidove kršenja ljudskih prava, ekstremnu korupciju i veze sa organizovanim kriminalom u zemlji.

ФЕЉТОН - СУМЊЕ У ОБЈЕКТИВНОСТ ХАШКОГ СУДА: Процес у Трибуналу био је оправдање за НАТО агресију

Bombardovana zgrada RTS-a / Foto Arhiva "Novosti"

Oba vida su podrazumevala utvrđivanje činjenica o kršenju ljudskih prava, suđenja odgovornima i/ili njihovo neutralisanje/lustraciju, priznanje patnji žrtava zločina i preispitivanje prošlosti u široj javnosti. Pitanje odgovornosti Miloševića i njegovih najbližih saradnika za ratne zločine tokom sukoba na području bivše zajedničke države, uključujući sukobe u Hrvatskoj, Bosni (1991-1995) i na Kosovu (1999), postavljeno je i pre pada starog režima. Taj vid tranzicione pravde, koji je izvirao iz posledica sukoba oko nacionalnog samoopredeljenja tokom raspada zajedničke države i stvaranja novih država, posebno je privukao pažnju međunarodnih činilaca, naročito SAD i EU. Savet bezbednosti UN je rezolucijom 827 (1993) osnovao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu (Haški sud ili tribunal) radi uspostavljanja i održanja mira i bezbednosti na tom prostoru, kao i zaustavljanja zločina i utvrđivanja odgovornosti za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

TRANZICIONA pravda posle Drugog svetskog rata je evoluirala od spontanog dela unutrašnje politike do ustanove tranzicione pravde, često sa snažnim međunarodnim obeležjima. Prvi talas je uključio suđenja odgovornima za ratne zločine i druge zloupotrebe posle rata u Nemačkoj, Japanu, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Holandiji i širom Istočne Evrope. Drugi je obuhvatio preispitivanje prošlosti posle pada nedemokratskih režima u Portugaliji i Grčkoj, kao i tokom demokratizacije u Latinskoj Americi i Istočnoj Evropi. Treći talas se odnosio na suđenja za ratne zločine posle oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi uz dominatni uticaj međunarodnih činilaca. Tokom bombardovanja SRJ od strane NATO-a, Milošević i bliski saradnici su optuženi za ratne zločine protiv civila na Kosovu početkom 1999. Bila je to prva optužba bivšeg predsednika države za kršenje međunarodnog humanitarnog prava od strane međunarodnog suda. Posle hapšenja Miloševića optužnica je proširena. Očekivale su se i optužnice protiv drugih funkcionera bivšeg režima i visokih oficira vojske i policije, od kojih su se mnogi i dalje nalazili na položajima, što je stvorilo veliku neizvesnost u višim ešalonima bezbednosnih snaga.

KADA je reč o unutrašnjem vidu tranzicione pravde, veći deo javnosti je smatrao Miloševića i njegove saradnike odgovornim za ubistva političkih protivnika i novinara, druga kršenja ljudskih prava i ekstremnu korupciju u zemlji. Poslednju, neopatrimonijalnu fazu u razvoju Miloševićevog režima obeležila je brutalnost vlasti prema političkim protivnicima. Posle dužeg praćenja i oštrih napada u režimskoj štampi, Slavka Ćuruviju, novinara i vlasnika opozicionog "Dnevnog telegrafa", ubili su pripadnici državne bezbednosti ispred zgrade u kojoj je živeo u centru Beograda u aprilu 1999, tokom bombardovanja NATO-a. Režim je organizovao i dva pokušaja ubistva Vuka Draškovića, predsednika SPO-a i najpoznatijeg opozicionog političara devedesetih. Državna bezbednost je inscenirala saobraćajnu nesreću na Ibarskoj magistrali kod Lazarevca početkom oktobra 1999. u kojoj je kamion pun peska udario u automobil u kojem su se nalazili funkcioneri SPO; četvorica su poginula, a Drašković je lakše povređen. U drugom pokušaju, 15. juna 2000, pripadnici iste službe su pucali na Draškovića, koji se krio u Budvi, i ranili ga. Konačno, Ivan Stambolić, najuticajniji političar sredinom osamdesetih, bivši predsednik Republike (1986-1987), nestao je krajem avgusta 2000. na Košutnjaku; tri godine kasnije je utvrđeno da su ga oteli i ubili pripadnici državne bezbednosti. Pored toga, sistematski su praćeni i maltretirani opozicioni političari i aktivisti, novinari i drugi kritičari režima. Otuda je izašao i zahtev da se otvore dosijei tajnih službi i neutrališu ("lustriraju") odgovorni za kršenje ljudskih prava.

PREPLITANJE međunarodnog i domaćeg vida tranzicione pravde izazvalo je sporove oko mesta suđenja Miloševiću i njegovim saradnicima, pred domaćim ili Haškim sudom, i oko političkih prioriteta nove vladajuće koalicije. Veći deo DOS-a, civilnog društva i šire javnosti predlagao je da se suđenje bivšem predsedniku, ili bar njegov prvi deo, održi u zemlji, eventualno uz pomoć i saradnju sa Haškim sudom; mnogi su ukazivali i na mane suđenja u Hagu. Premijer Đinđić je naglasio da "treba dati šansu demokratskim institucijama da pokažu da li su u stanju da na visokom nivou profesionalizma i nezavisnosti obave posao istraživanja kriminalnih i krivičnih dela i kažnjavanja počinilaca tih dela". Uticajni posmatrači smatrali su da bi u slučaju domaćeg suđenja bivši predsednik odgovarao za vođenje ratne politike, unutrašnje nasilje, a ne samo za ratne zločine. Predsednik Koštunica je zahtevao privremeno odlaganje rešavanja odgovornosti Miloševića zbog drugih prioriteta nove vlasti i da se ekonomska pomoć ne uslovljava tim pitanjem. Isticao je da postoje ozbiljne sumnje u nepristrasnost Haškog suda i da sve vidove saradnje treba pravno regulisati, uključujući izručenje optuženih za ratne zločine. Miljana Jovanović, iz vrha Otpora, rekla je našim istraživačima da izručenje Hagu nije bio njihov prioritet, nije bilo konsenzusa oko tog pitanja; "mi smo uvek želeli da on bude uhapšen i osuđen u Srbiji za stvari koje je uradio ovde".

MINISTAR Svilanović je tvrdio da činjenica da Haški sud privlači pažnju javnosti jeste jedan od načina, pored osnivanja posebne komisije za istinu, da otpočne suočavanje naše javnosti sa istinom o sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, "za sve nas bilo bi neuporedivo važnije da se usredsredimo na ono što smo biračima obećali pre izbora", tj. reformu državnih institucija, uključujući i reorganizaciju pravosuđa, policije i vojske, harmonizaciju zakonodavstva sa onim EU, restrukturiranje ekonomije i privatizaciju, kao i borbu protiv korupcije i kriminala. Pretnja reformama jesu teme "koje su nam nametnute, mimo naše volje, kao što su odnosi Srbije i Crne Gore, budućnost Kosova i Metohije, terorizam na jugu Srbije i Haški tribunal", a koje oduzimaju ogromno vreme i energiju. Pojedini posmatrači, inače oštri protivnici Miloševića i ratne politike devedesetih, ukazivali su na okrnjeni legitimitet Haškog suda. Odbačene su optužbe protiv te vojne organizacije zbog gađanja civilnih ciljeva, iako je npr. Amnesti internešenel smatrao bombardovanje zgrade RTS-a ratnim zločinom. U DOS-u su mnogi smatrali međunarodni pritisak za izručenje Miloševića i suđenje u Hagu pokušajem naknadnog opravdanja NATO intervencije mada nisu o tome javno govorili.

SUTRA: SUKOB U VLADAJUĆOJ KOALICIJI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)