ISTORIJSKI DODATAK - SPAJANJE NESPOJIVOG PRED RAT: Postigli saglasnost oko dve stvari - antifašizma i potrebe za demokratskim poretkom

Rade Dragović

10. 04. 2021. u 17:14

TIK uz ulaz predratne zgrade na poznatoj beogradskoj raskrsnici kao "kod Londona" tridesetih godina stajala je tabla advokatske kancelarije. Na firmi su bila odštampana imena Dragiše Vasića, Mladena Žujovića, Vladimira Černiševskog i Momira Nikolića.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СПАЈАЊЕ НЕСПОЈИВОГ ПРЕД РАТ: Постигли сагласност око две ствари - антифашизма и потребе за демократским поретком

Živan i Radoje Knežević sa kraljem Petrom II Karađorđevićem

U prostranoj kancelariji u broju jedan Ulice Miloša Velikog, na prvom spratu, stranke je primala grupa advokata, koja je u predvečerje Drugog svetskog rata snažno uticala ne samo na sudnice i ishod postupaka, već i na spoljnu i unutrašnju politiku i društveni život prestonice jugoslovenske kraljevine. Upravo u ovom prostoru, sva je prilika, iscrtan je malo poznati dogovor o saradnji ilegalne Komunističke partije Jugoslavije i Srpskog kulturnog kluba - jedinstvene patriotske i nacionalne organizacije čija će načela svoj odjek naći na beogradskim ulicama 27. marta 1941, ali i čiji će članovi u predstojećem ratu osmisliti ideologiju Ravnogorskog pokreta.

Advokati iz Ulice Miloša Velikog imali su zanimljivu reputaciju. Dragiša Vasić, solunac i rezervni oficir, bio je pravnik i vrsan književnik poznat po republikanskom političkom opredeljenju i simpatijama prema ideji levice i komunistima. Ništa manje bogatu biografiju imao je i njegov kolega Mladen Žujović. Izdanak jedne od najuticajnijih srpskih porodica, odlikovani heroj Velikog rata i pariski doktor prava imao je nebrojeno poznanstava i veza u najvišim slojevima Kraljevine Jugoslavije. Pravničko društvo iz biroa kod Londona činili su još i Černiševski - potomak belih emigranata i Nikolić, koji se u ovom pravničko-političkom kružoku najviše držao advokatskog posla.

Grupa sa prvog sprata kancelarije kod Londona 1937. godine okupiće se oko Slobodana Jovanovića u Srpskom kulturnom klubu, ali se njihov politički angažman tu neće iscrpeti. Iste ličnosti godinu dana kasnije naći će se i unutar tajnog udruženja "Konspiracija", čiji je glavni cilj bilo obaranje namesničkog režima i promena unutrašnje i spoljne pozicije srpskog naroda i Jugoslavije.

POLITIČKO i naročito ekonomsko približavanje monarhije Srba, Hrvata i Slovenaca opterećene nebrojenim unutrašnjim problemima, najpre fašističkoj Italiji, a potom i nacističkoj Nemačkoj, izazvalo je i ozbiljno pregrupisavanje društvenih i političkih snaga u zemlji. U novim uslovima i nezamislivo je postalo moguće, pa tako i približavanje krajnjih ideoloških tačaka tadašnje političke stvarnosti na kojima su stajali Srpski kulturni klub i komunisti.

Period od 1938. do 1941. u Kraljevini Jugoslaviji vreme je mobilizacije društvenih i političkih faktora, kao i rađanja i obnove različitih javnih i tajnih organizacija, od kojih su mnoge delovale pod direktnim ili posrednim stranim uticajem. Sve ove centralističke, federalističke, nacionalističke, republikanske, levičarske, profašističke - pa i špijunske - organizacije svoj krajnji ishod i konačno rešeto doživeće u događajima od 27. marta, aprilskom slomu i građanskom ratu.

U samo predvečerje najvećeg svetskog sukoba koji je sve glasnije kucao i na jugoslovenska vrata, jula 1938. godine, u kući advokata Mladena Žujovića, poznatoj vili "Stana", sastali su se profesor Slobodan Jovanović, Dragoslav Stranjaković, Dragiša Vasić, Veselin Čajkanović, Dragoslav Jovanović, kao i već ostareli Živojin Balugdžić i još nekolicina najuglednijih članova Srpskog kulturnog kluba, osnovanog samo 18 meseci ranije, 16. januara 1937.

Dragiša Cvetković i Živan Knežević

Među njima su bila i dvojica starih, iskusnih ratnika i zaverenika, visokih funkcionera nekadašnje "Crne ruke" - Antonije Antić i Velimir Vemić. Sve ove ličnosti okupilo je isto osećanje - da nesložni srpski političari nisu u stanju da zaštite srpske nacionalne interese u Jugoslaviji. Pao je dogovor da oforme tajno udruženje koje su nazvali "Konspiracija". Osnovne ciljeve ove organizacije obrazložio je Slobodan Jovanović - obaranje namesničkog režima kneza Pavla i Milana Stojadinovića, nakon čega bi se uspostavio demokratski i antifašistički poredak.

PRISUSTVO dvojice veterana i osnivača "Crne ruke" nije bilo nimalo slučajno niti simbolično. NJihov zadatak je bio da postave kostur novog, tajnog udruženja. Antonije Antić i Velimir Vemić nisu hteli nimalo da eksperimentišu. "Konspiraciju" su organizovali po ugledu na "Crnu ruku". Pristupilo se mobilisanju članova na način kako su to oni nekad činili - stvaranjem tajnih i međusobno nepoznatih grupa od po pet članova. Civile je u petorke okupljao Slobodan Jovanović, a oficire Antić, Vemić, kao i zet Dragiše Vasića, major Srba Popov.

Uverljivo svedočanstvo o nastanku udruženja "Konspiracija" ostavio je u svojim memoarima dr Staniša N. Kostić, rezervni oficir Jugoslovenske vojske, docnije profesor Beogradskog univerziteta, koji je i sam prisustvovao osnovanju ove tajne organizacije. On piše da je neposredno posle toga u vojnim jedinicama u Beogradu bilo organizovano više tajnih petorki.

Na njihovom čelu su se nalazili major Živan Knežević, potpukovnik Miloš B. Banković, majori Svetislav Vohoska, Danilo Zobenica i Vlastimir Rožđalovski, kapetan Veljko Gostiljac i potporučnik Nikola Stanisavljević. Među njima je bio i spomenuti major Srba Popov, zet Dragiše Vasića.

Članovi "Konspiracije" bili su i bivši premijeri Nikola Uzunović i Bogoljub Jevtić. Ovaj drugi je bio čovek od poverenja kralja Aleksandra i njegov tajni emisar u mnogim poslovima političke i finansijske prirode u Francuskoj.

Neprikosnovena i nezaobilazna ličnost u Srpskom kulturnom klubu, ali i u "Konspiraciji" bio je akademik Slobodan Jovanović. On je, međutim, bio višeslojna ličnost, sa nebrojenim kontaktima i poznanstvima, koje je obilato koristio u svom javnom delovanju. Uticaj i rezultate njegovog rada, iako za to ne postoje direktni materijalni dokazi, mnogi tumači prošlosti i te kako vide i u prevratu od 27. marta.

JEDNA od veza Slobodana Jovanovića, kako potvrđuje istoričar Ivo Banac, vodila je i u sami vrh ilegalne i revolucionarne KPJ, a njegov "kontakt" bio je ni manje ni više nego generalni sekretar Partije Milan Gorkić. Prvi čovek jugoslovenskih komunista, prema mnogim svedočenjima, uprkos ideološkim i programskim razlikama, održavao je redovan kontakt sa predstavnicima srpske kulturne i političke elite.

Milan Gorkić, prvi čovek jugoslovenskih komunista, iako nesumnjivo pravoverni sledbenik Lenjina i Staljina, po savemu sudeći, uočio je šansu novog vetra koji je zaduvao iz Moskve posle Sedmog kongresa Kominterne. Ironijom sudbine, međutim, upravo on će biti taj koji će u sumanutim moskovskim čistkama glavom platiti ceh svog promišljanja.

Gorkićevom senzibilitetu očigledno je odgovaralo zeleno svetlo prestonice svetskog komunizma za izgradnju šireg društvenog i narodnog fronta, u koji bi se uključili i ostali uticajni pokreti i stranke. A tu je Srpski kulturni klub bio gotovo nezaobilazan. Stav iz sporazuma sa CK KPJ iz jula 1937. godine o "zajedničkom radu na stvaranju pokreta za afirmaciju svega demokratskog, naprednog i oslobodilačkog u srpskom narodu", čini se, kao najmanji mogući sadržalac delovanja dva po svemu različita pokreta. Milan Gorkić i Slobodan Jovanović, ma koliko suprotstavljenih političkih gledišta, mogli su da postignu saglasnost oko dve stvari - antifašizma i potrebe za demokratskim poretkom.

Čitav je i niz domaćih ličnosti koje su u različitoj meri krojili tadašnju političku i društvenu klimu, a u ostvarivanju svojih ciljeva i nauma ponekad spajali i nespojivo. Pored i u ovoj oblasti neprikosnovenog Slobodana Jovanovića, advokata Dragiše Vasića i Mladena Žujovića, čitav je niz ličnosti tadašnje građanske klase koje mogu da se dovedu u vezu sa projektom saradnje KPJ i Srpskog kulturnog kluba, a posredno i sa širim javnim i tajnim opozicionim delovanjem. Iako nisu direktno učestvovali u dogovaranju saradnje i sklapanju pisanog sporazuma svojim angažmanom svakako su doprineli stvaranju atmosfere grupisanja antirežimskih političkih faktora.

POZNATO je da je pod firmom dnevnog lista "Politika", čiji je bio vlasnik i direktor, Vladislav Ribnikar ispleo gustu mrežu članova KPJ i njihovih simpatizera. Zajedno sa prvakom potonjem Srpskog kulturnog kluba i člana "Konspiracije" Dragišom Vasićem on je krajem dvadesetih godina boravio u Moskvi, od kada datiraju i njihovi uzajamni odnosi.

Važna karika između uticajnih građanskih krugova u predratnom Beogradu, kome su pripadali i osnivači "Konspiracije" i KPJ bila je i Krista Đorđević, poznata Ćosićeva "Gospođa". Duboko involvirana u uticajne krugove, koji su dosezali do samog dvora, ona je još od 1936. godine bila pokrovitelj levičarskih studenata u Beogradu, a potom i saradnik KPJ. Izuzetne veze negovala je sa porodicom Ribar, a bila je i svojevrsni "proteže" mladom vođi skojevaca Loli Ribaru. Preko njega je, najverovatnije, upoznala i sami vrh ilegalne KPJ - Josipa Broza, Sretena Žujovića, Rodoljuba Čolakovića... Nije nepoznato i da je gospođa Krista u predvečerje rata bila i Titov specijalni izaslanik u kontaktu sa Kominternom, preko pariske filijale, ali i pouzdani čuvar zlata KPJ.

Poseban začin ovoj "neprincipijelnoj koaliciji" daje senka Dragutina Dimitrijevića Apisa i "Crne ruke" oličena u Božinu Simiću - čoveku koje je svoje prste umešao u sve događaje od Majskog prevrata do 27. marta. Bivši crnorukac, pukovnik Crvene armije i politički emigrant, mason i saradnik više stranih obaveštajnih službi, posle atentata u Marselju vraća se u Jugoslaviju, gde ubrzo bivaju poništene sve poternice i sudske odluke protiv njega - uključujući i presudu sa Solunskog procesa na kome je osuđen na 18 godina robije.

SIMIĆ se po povratku u Beograd odmah uključuje u društveni život i približava Slobodanu Jovanoviću. U brojnim kontaktima zastupao je tvrd antinemački i antifašistički stav, držeći stranu Britancima i Francuzima, ne skrivajući simpatije za Sovjete. Čudnim spletom različitih okolnosti učestvovao je u uspostavljanju odnosa Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a aprila 1941. godine, a tokom puča od 27. marta oficire zaverenike ubeđivao je da Sovjeti neće Jugoslaviju prepustiti Hitlerovoj odmazdi.

Ko je u predvečerje rata više uticao na koga - Simić na akademika Jovanovića ili obrnuto, teško je reći. NJihove sudbine dramatično će se ukrstiti tokom martovskih događaja 1941. godine. Van kruga neposrednih aktera martovskog puča, nekako po strani, ostala je ličnost uglednog i neprikosnovenog Slobodana Jovanovića, ali svakako ne bez izvesnih sumnji da je i on bio u blizini bujanja ovog događaja. Ostala je mogućnost da je i on sam neposredno učestvovao u radu zaverenika. Uglavnom u žurnalistici i publicistici, Slobodan Jovanović je dovođen u vezu sa pučistima dok su oni, iako su i on i njegove pristalice, tu mogućnost odlučno negirali.

Sam Jovanović od početka odlučno je odbijao svaku svoju neposrednu, ali i posrednu povezanost sa izvođenjem državnog udara 27. marta, dok je glavne delatnike udara, Dušana Simovića i Borivoja Mirkovića, slikao ne baš u najpovoljnijem svetlu. Jedan od najodlučnijih zagovornika Jovanovićevog neučestvovanja u puču bio je i publicista i novinar, Desimir Tošić. On je, pozivajući se na dane provedene u razgovorima sa Jovanovićem, tvrdio da je "proizvoljna ideja" bilo kakva pripadnost Slobodana Jovanovića nekoj zavereničkoj organizaciji. Zatim je istakao da je Jovanović "bio posebno moralna ličnost", ali "kao mnogi intelektualci bio je daleko od fizičke hrabrosti".

Međutim, isto tako tvrdio je i da je Radoje Knežević, koji je bio "pravi zaverenik" stalno u kontaktu sa Jovanovićem. Reč je o rođenom bratu viđenog pučiste Živana Kneževića - čoveka koji je kao gardijski major lično uhapsio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića. Ovaj visokopozicionirani oficir bio je član Srpskog kulturnog kluba i redovan sagovornik ne samo Slobodana Jovanovića, nego i Dragiše Vasića i Mladena Žujovića.

Major Živan Knežević od 1937. godine, po metodu rada "Crne ruke" bio je vođa vojne petorke tajnog udruženja "Konspiracija". NJegovo vođstvo - Jovanović, Vasić, Žujović - po izbijanju rata, podelilo je sudbinu srpske političke emigracije i pripadnika pokreta Draže Mihailovića.

SLOBODAN JOVANOVIĆ

BIO je jedan od najvećih intelektualaca srpskog naroda. Po zanimanju pravnik, Jovanović je bio i istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 - 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 - 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897-1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U Ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937-1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu 1958. godine, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je u Srbiji zvanično rehabilitovan 2007. godine. NJegov lik je na novčanici od 5.000 dinara.

MLADEN ŽUJOVIĆ

PRAVNIK, advokat, profesor univerziteta, političar i potpukovnik Jugoslovenske vojske. Bio je potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Od 1943. bio je delegat četničke Vrhovne komande za Dalmaciju. Posle kapitulacije Italije pobegao je u Italiju odakle se prebacio na Srednji istok, a zatim u Francusku. Posle rata je ostao u emigraciji. Na Beogradskom procesu na kome je suđeno Draži Mihailoviću osuđen je na smrt. Živeo je u Francuskoj i SAD do smrti 1969. godine.

BOŽIN SIMIĆ

SRPSKI oficir, učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903. godine, a kasnije je pristupio organizaciji "Ujedinjenje ili smrt". Bio je zadužen za prebacivanje četnika Voje Tankosića na tursku teritoriju. Tokom Prvog svetskog rata prikupljao je dobrovoljce u Rusiji, gde ga je zatekla i Oktobarska revolucija. Pristupio je boljševicima, koji su mu dali čin potpukovnika Crvene armije. Na Solunskom procesu osuđen je na 18 godina zatvora. Posle višegodišnjeg egzila, 1935. dolazi u Jugoslaviju i zastupa interese SSSR. Učestvuje u uspostavljanju odnosa sa Moskvom, a posle 1941. priključuje se izbegličkoj vladi u Londonu. Posle oslobođenja Tito ga šalje na mesto ambasadora u Francuskoj, zatim i u Sofiji. U sukobu Tito - Staljin bespogovorno staje na Titovu stranu. Život je okončao u Beogradu 1966. godine u dubokoj starosti.

MILAN GORKIĆ

RODIO se 19. februara 1904. godine, pod imenom Josip Čižinski, u Slavonskom Brodu, u porodici čeških ekonomskih migranata, koji su se naselili u Sarajevu 1899. godine. Kao vrlo mlad je pristupio revolucionarnom pokretu i ubrzo potom postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, kada je poneo ime Milan Gorkić. U svom radu je koristio dvadesetak pseudonima, a 1924. emigrirao je u Sovjetski Savez. U Moskvi je uspostavio vrlo bliske, prijateljske odnose sa jednim od boljševičkih vođa, Nikolajom Buharinom, kao i sa Dmitrijem Manuilskim, šefom političkog Sekretarijata Kominterne. Gorkić je, zahvaljujući izvanrednim sposobnostima, brzo sticao ugled, biran je u rukovodeće organe Kominterne, da bi 1930. postao stalni predstavnik ove organizacije u Komunističkoj partiji Velike Britanije. Generalni sekretar CK KPJ postao je 1932. i obavljao tu dužnost do hapšenja 1937. godine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Čiča Gorio

10.04.2021. 18:58

To su lićnosti koje su pristupile Komunistima. A josip Boz je pripreman da on Stavi omčoko na vrata Srbima u Miru. Kominterna ga je postavila da vodi Partizane i on je vodio paralelno Patizane i ustaše. Pošto su srpski Ćetnici čuvali svoju deci i žene. josip je okaljao Srbe sve kao neke Četnike. Koji su navodno klali narod. Ali se nezna koji i čiji Narod su klali