HOĆU DA ZNAM KUDA VODI OVAJ PUT: Potresni dnevnik iz „Oluje“ novinarke RTS-a

Novosti online

utorak, 04. 08. 2020. u 09:13

ХОЋУ ДА ЗНАМ КУДА ВОДИ ОВАЈ ПУТ: Потресни дневник из „Олује“ новинарке РТС-а

Vesna Damjanić

NOVINARKA RTS Vesna Damjanić, objavila je deo iz svog dnevnika koji je napisala sa 17 godina u izbegličkoj koloni, bežeći sa roditeljima iz Kistanja, tokom oružane akcije „Oluja“.

Deo iz dnevnika i svedočenje o tim i predstojećim danima i godinama objavljen je na sajtu RTS.

- Posle 25 godina, prvi put imam snage da pročitam svoj dnevnik pisan u avgustu 1995. i prepoznajem sedamnaestogodišnju devojku koja ga je pisala - navela je Dajmanić na početku svoje priče.

- Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj, čiji je početak i čiji je kraj..., i tako, u sebi u izbegličkoj koloni koja ide ka Srbiji ponavljam stihove Partibrejkersa, čiju smo kasetu samo četiri dana ranije u Kninu, na legendarnom zidiću, non-stop puštali.

I pišem.

Imam sedamnaest godina. I ovako vidim svoj svet tog avgusta 1995, doslovce, bez naknadnih doterivanja i korekcija, ni gramatičkih ni političkih.

- Čak 240.000 pripadnika srpskog naroda putuje u nepoznato. Tom broju pripadam i ja sa svojom porodicom, znanim i neznanim prijateljima.

Danas je dan četvrti – 7. 8. 1995. i nalazim se negdje iza Banje Luke na putu za Srbiju ili nešto već tako slično jer se cilj još ne zna, ali ovaj narod puno to i ne brine; uglavnom, Republike Srpske Krajine više nema, ona ne postoji, pale su pod ustašku vlast sve njezine opštine u roku od 24 sata, sem Istočne Slavonije, za čiju se sudbinu još ne zna.

Hrvati su zauzeli i Knin i Kistanje (6. 8. 1995. u 8 AM) i ostale gradove. Kolone civila u autima, traktorima, na motorima, biciklima i pješke sa nešto malo svojih stvari kreće se sporo, ali i bezbjedno bar za sada (konvoj ne diraju hrvatski vojnici i artiljerija).

To se zove veliki egzodus Srba tj. ja to shvatam kao veliku tragediju i žalost. Sve su to užasni prizori i scene, narod bježi i ostavlja sve svoje. Ni ja sama ne znam odakle da počnem i šta da zapišem...

Kako sam ja sve ovo do sada podnijela, ni sama ne znam opisati, valjda je dobro. Umorna sam, iscrpljena, u nekom iščekivanju, strahu...

Ne znam kako su ljudi u svijetu reagovali na sve ovo. Krajina je očito 'pala bez metka' nakon pet godina borbe, ljudi smatraju da je njihova tj. naša zemlja prodana od 'naše' Srbije i Miloševića, ali to ništa ne mijenja situaciju.

I o tome ne mogu puno pisati jer ni sama ne znam šta je tačno, a šta ne. Moje pisanje moram privesti kraju jer se krećemo dalje. Želim samo da put dobro prođe."

I prošao je, ali ne lako. Nakon tri dana, nakon granatiranja kod Brčkog, teškog prelaska Drine kod Rače, stigli smo do Srbije.

I nakon 25 godina, taj put još traje.

Moja najuža porodica – roditelji i dva brata – nije se okupila na jednom mestu od 1997. godine.

Tog 4. avgusta kada je krenula „Oluja“ imala sam, rekoh, sedamnaest godina. Već četiri godine sam bila izbjeglica, jer je moje selo, Velika Glava pored Šibenika, bilo prva linija fronta, a moja kuća je ostala na hrvatskoj strani.

Živela sam u Kistanjama, a kao gimnazijalka, redovno sam pisala dnevnik.

Da postanem novinarka odlučila sam kasnije. Što nije slučajno, naravno.

U koloni sam čak dala i naslov svom putu – „Velika seoba Srba RS Krajine“. Tek sada vidim koliko sam precizno koristila znakove interpunkcije. I koliko sam bila tupa od šoka, skoro bez emocija.

A njih je uvek mnogo u ovo vreme – kada se sećamo „Oluje“.

„Oluju" smo oprostili, šta nam se dogodilo – nismo zaboravili.

Kuću smo obnovili, nove domove sagradili. Učimo našu decu da je najvažnije biti Čovek, a da snagu treba crpeti iz tragedija poput „Oluje".

Uznemire nas politički pokliči svake godine u ovo doba jer, kao i svako čudo, oni traju tri dana, a moji roditelji i hiljade Srba koji su se vratili na svoja ognjišta 365 dana grade suživot sa komšijama Hrvatima.

I dobri su u tome. I jedni i drugi.

Incidenata ima i oni samo pokazuju koliko je važno da se istinski razumemo i da zajedno gradimo budućnost, poštujući žrtve prošlosti na obe strane.

I konačno, iskreno mi je teško da razumem zašto se „Oluja“ slavi. Tog dana je iz svojih domova zvanično proterano 220 hiljada Srba, a 1872 je ubijeno i nestalo.

Među njima i moj prijatelj Milenko. Imao je 18 godina.

Za mene je 4. avgust dan kada zastanem kako bih se setila svih žrtava i odala im počast.

Danas, četvrt veka kasnije, verujem da je više nego ikada vreme da se složimo da su najvažniji suživot i tolerancija. I da na tome radimo svaki dan, svojim ličnim primerom.

Zato, svaki put kada posetim roditelje, mojoj ćerki Iskri kažem da su se njezini baba i did vratili tu, u svoju kuću u Dalmaciji, jer tu i pripadaju.

Jer je to ono naše čemu ću se i ja uvek vraćati i deliti život sa komšijama, rođacima i prijateljima. Bez obzira na nacionalnost.

Na kraju , ali i na početku, važno je biti i ostati Čovjek. To me je naučio moj ćaća.

A Partibrejkersi u pesmi kažu „Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“.

Sloboda je u nama. Mi smo sloboda.

(RTS)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (11)

Riki

04.08.2020. 11:39

hrvati su ušetali u kistanje , obrovac , benkovac , ervenik , knin...to nije bila veličanstvena akcija već predaja odnosno bežanija vojske srpske krajine zajedno s narodom. nedostajala je volja da se brane sela i gradovi jer sankcije , defetizam , sukobi unutar vodstva i nečista savjest učinili su da se bježi...vukovar je primjer kako se brani svoje a oluja je sramota srpske politike

Larigan

04.08.2020. 11:52

Djete, jako si drago celjade i zao mi je zbog svega sto si prosla. Samo djete drago,suzivot s njima nije moguc. Dok je jednog Srbina tamo, oni se nece smiriti.

netko tamo

04.08.2020. 22:35

@Larigan - A reci ti to meni Riki kako se to Vukovar odbranio?Moja malenkost je bila u Vukovaru kada su u prisustvu Pitera Galbrajta potpisana dokumenta o mirnoj reintegraciji Istočne Slavonije u sustav RH.Zato nemoj da lupaš u šerpe i pričaš nebuloze.

mostarac

04.08.2020. 16:13

A sad pitaj kako je bilo mladoj majci od 20 ljeta sa kcerkom od godinu i po dana ciji je zivot visio u pet minuta pomoci, a otac mlade majke joj umro od bolesti na rukama par dana prije Oluje, sahrana, pucanje, zbijeg, bez icega.... Ni danas ona nece da zakuka koliko je jaka.... E to je Golubicanka i pravi knindza...

Superboy

04.08.2020. 17:16

Jedini nacin da dodje do pomirenja je da nove generacije to zele. Ucesnicima svih tih dogadjaja treba zabraniti da se oglasavaju i pojavljuju u javnosti.

Saša

04.08.2020. 20:31

Ništa tebe ćaća nije naučio a ni ti nisi naučila da je bitna ta nacionalnost a tih prijatelja i komšija nema. Čemu zavaravanje poslije svega?Zbog tih "dobronamjernih " komšija uvijek prođemo istu katastrofu!

Neko tamo

04.08.2020. 21:42

Teška vremena za povjerovati... I ja sam te 1995. imao 17 godina, izgubio oca godinu (preminuo od srčanog udara u 46-oj) dana ranije i bio (sad kad sam mnogo zreliji, sam toga svjestan) mnogo “osjetljiv”. I da mi pomogne, moj ujak, me zaposli da radim na benzinskoj pumpi (na tome mu beskrajno hvala i do dan danas) da sipam gorivo i pomazem njemu i kolegama na pumpi, “sezonac”. A pogano vrijeme, švercuje se gorivo, zbog sankcija i ko zna čega sve ne, a litra goriva na pumpi 2.5 DM (Njemačka Marka) da uporedim ko danas 5 EUR ma i više rekao bi i 10 EUR baš teško vreme. Posla ima pomalo, skupo je, ali narod sipa po 10 DM/4 litre, baš ko retko uspe više, a skoro niko ne sipa “do čepa”. Ja tih dana ne pratim politiku, malo nešto čujem, ali vidim ujaka i njegove kolge kad pričaju “pala Krajina” da poblijede, ljudi od 40-50 godina. I zašto vam sve ovo pričam, jedno popodne, mislim da je bio 5 ili 6 avgust 1995 (sada rekondtruišem) parkira se stojadin da sipa gorivo, ja i ne obtrćam pažnju, kad vidim tablica iz Knina, auto na tregerima svega i svačega, unutra isto natrpano, pozadi sjedi dvoje nejači, napred žena snuždena, čovjek izlazi i pita pošto benzin i ja kažem, vidim da mu je neprijatno, da se presabira i kaže mi, sipaj za 10 maraka. U tom trenutku mi prilazi kolega od ujaka, nas trojica smo bili u smjenu i kaže “Neka, ja ću” i usu čovjeku 20 litara i nije mu naplatio. Ovaj mu se zahvaljuje i kaže da će se vratiti da plati kad bude mogao. Malo su se popričali i odoše, poslije priča ujakov kolega da su pobjegli pred Olujom i da idu a ne znaju dokle će, imaju neku rodbinu u Budvi, pa će vidjeti šta i kako dalje... Svake godine se sjetim tog trenutka, bude mi drago da su se njih dvojica solidarisali i pomogli i sjetim se beznadja tih ljudi, i bude mi (kao i milionima Seba) iskreno žao za strahote koje su počinjene...

Petar

04.08.2020. 23:09

Да ли из тебе излази разум или политика. Тако су твоји казивали и после Другог светског рата, после клања и убијања. Ти сад то казујеш својој деци и целој јавности. Побогу, хоћете ли икада извући поуку. Та политика злочина има континуитет неколико векова. Оканимо се наивности, срцепарајућих и популистичких фраза. Погледајмо се, напокон, у очи. Извуцимо поуке и не понајвљајмо грешке, како би нас барем нешто претекло у наредни век.

Nisamsrbin

05.08.2020. 12:16

Ne vodim se kao Srbin ni Hrvat i ne mogu da shvatim odakle tolika mrznja izmedju Srba i Hrvata. Dzaba i hriscanstvo - pravoslavlje i katolicanstvo. Takvo zlo, da covek coveku je najveca, zver nigde u svetu mema Dzaba crkve i katedrale, daleko je sve to od Srba i Hrvata.