UBIJANjE UNIVERZITETA: Ko Srbe ostavlja bez visokog obrazovanja?

Slobodan Reljić / Pečat

utorak, 16. 06. 2020. u 16:43

УБИЈАЊЕ УНИВЕРЗИТЕТА: Ко Србе оставља без високог образовања?

Foto: N. Fifić

Dirljivo je pismo javnosti profesorke Arhitektonskog fakulteta Dragane Vasiljević Tomić, objavljeno prošle nedelje

Ona radi na fakultetu 25 godina, vanredni je profesor, i prijavila se pre godinu dana na javni konkurs za izbor u zvanje redovnog profesora. To, propisano je, traje šest meseci. Međutim, pošto bi Komisija za izbor i nadležna tela fakulteta izabrali njenu konkurentkinju – protivno činjenicama koje se na Univerzitetu boduju i pretvaraju u brojeve – izbor traje. Krše se pravilnici, statuti, zakoni, ali dekan prof. dr Vladan Đokić ne odustaje. Sila pravo ne moli!

Zato je dirljiva obzirnost profesorke Vasiljević. Ona piše kao da veruje da ovi ljudi to rade u neznanju. Njen skor je bez sumnje veći od protivkandidatkinje, čak i kad se ovoj kao monografija za naučno vrednovanje uračuna i obična zbirka zakona iz oblasti građevinarstva. Preuzeto iz Službenih glasnika raznih godišta. „Pokušaj izbora kandidata, koji ne ispunjava uslove, vraćan je na ponovno glasanje sa Veća naučnih oblasti građevinsko-urbanističkih nauka Univerziteta u Beogradu i dva puta sa Senata Univerziteta.“ Kome? Istoj komisiji. Ista komisija ostaje pri istom kandidatu. Dok Univerzitet ne digne ruke.

PRINCIP – ŠTO GORI, TO BOLjE A Univerzitet je već toliko puta pokazivao da ga pravne obaveze ne obavezuju. Lično dekan Đokić, kao predsednik ili član izbornih komisija, učestvovao je u izboru osam kandidata za profesore koji – nisu ispunjavali uslove. Pre dve godine Miloš R. Perović, profesor Arhitektonskog fakulteta u penziji, podsetio je da je „postupak izbora i reizbora nastavnika svuda u svetu zamišljen kao periodična provera akademskog razvoja nastavnika i njihovog doprinosa“, ali da je to što se dešava „na mnogim fakultetima u Beogradu u proteklih nekoliko godina… ozbiljno zabrinulo kulturnu i naučnu javnost“. On je potvrdio da je na njegovom Arhitektonskom fakultetu postupak izbora „paravan grupice profesora okupljenih u ad hok interesne koalicije“ a da se „uklanja najuspešniji i najvitalniji deo nastavnog kolegijuma“.

Pojednostavljeno, propisane procedure se krše da bi se stvarala „glasačka mašina“ ili „nema prisutna većina“. Biraju se slabiji. Računa se na „zahvalnost“ onih koji se drže na fakultetu a ne ispunjavaju uslove. Ko digne glavu, može računati da je nepoželjan. I da se neće birati sredstva da se uvede u (ne)red!

Kad se profesorka Vasiljević usprotivila, odmah su joj oduzeli i predmet koji predaje, a za koji ima ugovor na još tri godine. Fakultetu neće biti problem da joj plaća platu, samo da osveta bude potpuna. Zašto? „Ne znam“, rekao joj je dekan. „Žali se.“ Kome, pitala je. „Treba negde, nekom da se preda prigovor i neko će sve istražiti.“ To je odgovor „službenog lica“ najviše naučnoobrazovne ustanove u Srbiji („O arhitekturi i profesorskoj karijeri“, „Danas“, 3. jun 2020).

ZLOUPOTREBA AUTONOMIJE Deluje toliko nestvarno da neko tako govori o pravnim obavezama prema zaposlenom, da pomišljate – nemoguće da se to dešava na Beogradskom univerzitetu! Ali ne samo da je moguće nego je to uobičajeno. Višegodišnja, decenijska praksa. „Važni ljudi“ na Univerzitetu znaju da zakoni ne postoje za njih. Oni žive iza zida koji se zove „autonomija univerziteta“ i ponašaju se kao da država treba samo da redovno šalje deo para koje prikupi u budžet od poreskih obveznika, i da univerzitet ostavi da s njima čini što hoće. Ne budimo deca. Uradiće se kad treba i šta treba za „nekog gore“, a što prava struka ne bi. Simbioza nemoralne struke i onih koji privatizuju delove države.

Upravo o tome je Savet i Senat Univerziteta u Beogradu još 2011. obavestio poznati pravnik prof. dr Branko Rakić, koji je tada bio univerzitetski ombudsman. On obaveštava „da se autonomija univerziteta shvata preširoko, te da se prenebregava činjenica da su načelo zakonitosti i načelo autonomije univerziteta dva međusobno povezana i komplementarna koncepta“. I sasvim direktno: „Autonomija univerziteta ni u čemu ne može predstavljati osnov za izuzimanje od poštovanja zakona i drugih propisa.“ (Doslovno iste rečenice, ali sad ono najvažnije podvučeno crnim, poslaće on i 2017.)

I po zakonu, kad neki univerzitetski siledžija obezbedi da za neko zvanje bude izabran kandidat koji ne ispunjava uslove – to može „poprimiti i karakter nekog od krivičnih dela protiv službene dužnosti iz Krivičnog zakonika“. Može, ali državni kontrolori zažmure i to se još nije desilo. Zato se bezakonje čini bez straha. Na ovo dodajemo i zaključak bivšeg ombudsmana: „Nastavljanje nezakonite prakse moglo bi da dovede i do ozbiljnog narušavanja ugleda Univerziteta u Beogradu, građenog tokom dva veka njegovog postojanja.“

Slučaj Dragane Vasiljević Tomić samo je jedan od mnogih i neprebrojanih, a koji pokazuju da Univerzitet baš briga za ugled. I smešan im je Makijaveli koji je govorio da je „varljiv ugled koji nasleđujemo od roditelja i dedova, (i da) on brzo nestaje ako ga ne prati vlastita vrlina“. Nepotizam, koji uredno prati i naš univerzitet, najgori je način da se „čuva“ ugled. Ali jedino što naši akademci previđaju je da sila propadanja, ipak, deluje kao sila zemljine teže.

NEGATIVNA SELEKCIJA Raspadanje našeg univerziteta je očigledno ubrzano. Na Šangajskoj listi prošle godine Univerzitet u Beogradu se survao sa 302. mesta na mutnih „između 401. i 500. mesta“. Optimisti bi rekli da je to pad za sto mesta. Ali „nikako ne možemo govoriti o neuspehu, jer smo i dalje među 500 najboljih univerziteta u svetu“, lakonski je rekla na to rektorka Ivanka Popović. Kao da se kapetan „Titanika“ u vreme tonjenja tešio: dobro je, zasad smo samo dopola u hladnoj vodi. Onda se s rektorske visine danima pripovedalo tabloidnoj javnosti kako je to samo „sticaj okolnosti“ i da je „zbog nekoliko poena došlo do velike promene“. Okliznuo se šampion na stazi, a već sutra će opet biti spreman da trči za svetski rekord.

Jeste pesnik pevao „i pad je let“, ali bežanje od realnosti, naravno, neće promeniti ništa. Odnosno, leteće se nadole još ubrzanije. Bezakonje ima za posledicu negativnu selekciju. Što gori, to bolje! Na tom principu padaju sve institucije u društvu. Ali univerzitet postavljen na te osnove gubi smisao postojanja.

Jer tu nema „vraćanja na staro“, dok udariš dlanom o dlan. Nema lake popravke. I u današnjoj zapadnocentričnoj istoriji, gde se uzima da je utemeljenje universitas magistrorum et scholarium započelo na Bolonjskom univerzitetu (1088. godina), a i ako se preko Vizantije vratimo do stare Grčke – uvek je tu reč o „visokom obrazovanju“. Elitnom, dakle. Tamo se podižu prvi ljudi društva. A to bi trebalo, kao u Platonovoj akademiji, da okuplja najbolje učitelje. I kad Filip Makedonski traži učitelja za svog naslednika Aleksandra, on zamoli prijatelja lekara iz Stagire da utiče na svog sina Aristotela, najboljeg đaka najslavnijeg učitelja Platona, da se prihvati tog posla. Kad je društvo zdravo, sledi takve primere.

A naši današnji vlastodršci kupuju diplomu i za sebe i za decu. O tome se više i ne priča upola glasa. Uloga univerziteta, da kao „zajednica učitelja i učenika“ prenosi stara i stvara nova znanja, topi se spolja i razara iznutra.

BOLONjSKA DEKLARACIJA Iza čitavog ovog raspadanja stoje kulise Bolonjske deklaracije. Overeno u Evropi! A to, podsetimo, počinje kad 19. juna 1999. na slavnom mestu, u Bolonji, 29 ministara obrazovanja, uglavnom iz Evropske unije, stavlja potpis na dokument koji bi trebalo da usmeri univerzitet u novu budućnost. Pošto je to bivalo u vreme NATO agresije na Srbiju, srpski univerziteti ušli su u to pola decenije kasnije. Danas kad pogledate, možda je to jedino pozitivno što se može naći u onome što se uzvišeno zvalo „Bolonjski proces“. Mada, taj dokument izvanredni pominje i nas, doduše, kolonijalno pokroviteljski – kao „situaciju u jugoistočnoj Evropi“ (posle će nas unaprediti u Zapadni Balkan). A ta njihova pažnja „trebalo bi da bude dodatni argument u prilog ’važnosti obrazovanja i saradnje u obrazovanju’ za ’razvoj i jačanje stabilnih, miroljubivih i demokratskih društava’“. Tako će se naša tranzicija odvijati kao temeljno uništavanje univerziteta i jačanje sistema kolonijalne demokratije. Negativna selekcija u oba slučaja postaje vrhovni princip.

„U ime stvaranja jedinstvenog evropskog obrazovnog sistema“ Bolonjska deklaracija kao ciljeve postavlja efikasnost studiranja, mobilnost studenata i prevodivost diploma. Iza tih opštih namera pojavila se tragikomična praksa: da bi trebalo da 80 odsto upisanih studenata završi godinu, učili – ne učili, da pre polaganja ispita student može da sakupi i 70 od 100 potrebnih bodova… Pitanje je onda zašto se to više i zove ispit. Pri tome, studentu ne bi smelo da se daje više od 300 strana za jednosemestralni predmet. To bi značilo da od studenta književnosti ne može da se traži da čita Braću Karamazove, a da se i ne pominju Rat i mir ili Ilijada. Ili od Flobera može Gospođa Bovari ali nikako Sentimentalno vaspitanje. Od Platonove Države može da se traži pola… Iako, „primera radi obavezna literatura za jednosemestralni ispit iz političke filozofije na Kolumbiji [univerzitetu] obuhvata preko 2.000 stranica izvornih tekstova (samo izvorni tekstovi se i čitaju)“ (Željka Buturović, „Gluvi telefoni“, NSPM, 10. decembar, 2009).

Stalno se poziva na velike uzore, a ponaša s onom latinskom Quod licet Iovi, non licet bovi. Specijalizacija, samo specijalizacija. Što je direktno poništavanje suštine univerziteta, koji i nastaje da bi se učenik/student susretao sa univerzalnim znanjima. „Humanistička kultura se prenosila s pokolenja na pokolenje preko mehanizma čiju genetsku matricu predstavlja univerzitet“, pokazuje Sergej Kara-Murza, poznati ruski intelektualac čija biografija svedoči o potrebi za univerzalnim znanjem – krenuo je za svojim interesovanjem od hemije a stigao do vrhunskih znanja o manipulaciji svešću. Univerzitet je, kaže Kara-Murza, „pružao celovitu predstavu u univerzumu – Vaseljeni, nezavisno od toga u kom obimu i na kom stupnju su ta znanja davana (sovjetski bukvar je građen po tipu univerziteta – za mališana). Kostur takve kulture predstavljale su discipline (od latinske reči koja označava i učenje i šibe)“.

Naravno, na ozbiljnim univerzitetima se čuva i „predstava univerzuma“ i „disciplina“. „Jeste tačno da američke osnovne studije proizvode manje specijalizovane stručnjake.“ Uporedna analiza pokazuje da je diplomac u Srbiji položio bar 85 odsto predmeta iz oblasti na koju je usmeren, diplomac u Americi ima oko 25 odsto ispita iz te oblasti. „Svi studenti, ma šta studirali, obavezni su da polažu predmete iz književnosti, istorije, prirodnih i društvenih nauka i to predavane na tim odeljenjima (a ne na matičnim fakultetima studenata) jer se veruje da je intelektualna ’zaokruženost’ neophodan uslov pune građanske svesti“ (Ž. Buturović). Kod nas se ideja o uvođenju srpskog jezika i književnosti dočekuje s borbenim prezirom. Nacionalistička zaostalost, odgovaraju veliki ljubitelji reforme univerziteta po zapadnim uzorima. Amerika je Istok?

Da bi to išlo „kako treba“, uspostavljena je već razrađena mašinerija. Sve se izvodi i uz pomoć studenata koji „ocenjuju profesore“ a i programe. Tako su „pojedini programi bukvalno bili prepolovljeni“, a uglavnom „kroz instrumentalizovanje studentskih organizacija na čije čelo su postavljeni uglavnom najlošiji ili ’večiti studenti’, koji su onda iz jeftinih ličnih interesa, često i bez svesti o odgovornosti, a još češće korumpirani nekim sitnim privilegijama i obećanjima o brzom zapošljavanju, o stipendijicama po trećerazrednim evropskim univerzitetima, vršili bezočan pritisak“, svedočio je povodom 20. godišnjice Bolonje na naučnom skupu univerziteta iz Srbije, Srpske i Crne Gore profesor Goran Maksimović sa Filozofskog fakulteta u Nišu. I „verovatno nikad u visokoobrazovnim institucijama i na katedrama nije bilo više poluintelektualaca i ograničenih nastavnika i asistenata, koji nisu u stanju da održe pristojno predavanje“ a da „kroz prezentaciju ne čitaju već napisane tuđe misli ili fraze“.

Ali su zato tu šampioni za Verovali ili ne, kao što je „slučaj jednog revnosnog profesora koji je mentorisao za nekoliko godina ravno 110 odbranjenih doktorata“. Kao na traci. Šta čeka Ginis? A mi bi trebalo da stvaramo uslove da nađemo nekog ko će nadmašiti rekord.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)