NEMAČKO bombardovanje Beograda u aprilu 1941. godine predstavlja najtragičniji događaj u njegovoj novijoj istoriji - uz velike ljudske žrtve i ogromno razaranje grada, čije su posledice još uvek vidljive, u vazdušnim napadima je nepovratno uništena dragocena nacionalna, naučna i kulturna baština, prikupljana i čuvana u Narodnoj biblioteci od njenog osnivanja 1832. godine. U požaru koji je zahvatio Biblioteku posle bombardovanja, prema izveštaju Komisije za procenu vrednosti njenih uništenih zbirki, izgorelo je više od 1.300 srednjovekovnih rukopisa i dokumenata na pergamentu i hartiji, 300.000 štampanih knjiga, među kojima i knjige iz prvih srpskih štamparija, novine i časopisi iz 18, 19. i 20. veka, kao i oko 2.000 pisama književnika i drugih znamenitih ljudi srpskog roda, ali i drugih južnoslovenskih naroda..."

Ovim rečima istoričar Čedomir Janić počinje jednu od najuvaženijih studija o požaru koji je zahvatio Narodnu biblioteku na Kosančićevom vencu tokom Aprilskog rata 1941.

"Beogradske priče" kreću prema sećanjima na taj događaj, ali, i nekim njegovim nedopričanim pripovestima...

Nacistička posla

BIBLIOTEKA je izgorela. Zvanična verzija je da je jedna od zapaljivih bombi, koje su tada bačene na grad dospela do krova građevine, i ona se tako zapalila.

- Svestan odgovornosti za ovaj vandalski čin i kulturni genocid, nemački okupator je pokušao, samo nekoliko meseci po ulasku u razoreni grad, da za uništenje Biblioteke optuži jugoslovenske vlasti i upravnika Dragoslava Ilića, jer nisu preduzeli sve što je bilo nužno da bi ova ustanova bila spasena - beleži dalje Janić. - To se događalo u okviru šire kampanje, čiji je cilj bio da oficirsku i "zavereničku kliku" i srpski narod proglase krivcima za gubitak države i stradanje Beograda.

Zaista, dva puta tokom okupacije formirane su komisije, i Janić podseća da su, čak i u tim uslovima, članovi utvrdili kako "Ilić nije kriv". Druga komisija, prilično vešto, iako zna da će izveštaj čitati Nemci, opravdava zaposlene koji nisu pomogli prilikom požara koji je izbio. Komisija opravdava postupke zaposlenih u sticaju brojnih nepovoljnih okolnosti, među kojima je navela "opštu paniku koja je u Beogradu vladala prva dva dana bombardovanja, prekid telefonskih veza, nestanak vode, nedostatak peska i, najzad, odsutnost vatrogasaca i drugih organa vlasti koji bi mogli pomoći da požar, makar i delimično, bude savladan".

KNjIGA O PLAMENU NAŠ sagovornik Vanja Bulić napisao je i knjigu inspirisanu ovim događajima, nazvavši je "Teslina pošiljka". Značajan deo ovog romana baziran je na piščevim pretpostavkama i slutnjama, ali podaci koje je dao "Beogradskim pričama" su istorijske činjenice, koje smo pomenuli.

Blago Narodne biblioteke trebalo je da bude izmešteno u manastir Blagoveštenje, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, međutim, u opštem rasulu ondašnje jugoslovenske vojske nisu obezbeđeni kamioni za prevoz. Upravnik Ilić nije mogao da uradi drugačije, osim da svu dragocenu građu spakuje u sanduke, i da ih spusti na najniži nivo građevine. Tako su knjige i spisi dočekali rat.

I to mišljenje ostalo je uvreženo do danas.

Arheolog dr Gordana Tomašević, po programu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda 1976. godine, rukovodila je iskopavanjem ruševina Narodne biblioteke i utvrdila je da su "sanduci radi transporta bili izneti iz podruma i složeni u holu Biblioteke prema Srebreničkoj ulici".

To uredno beleži Čedomir Janić, u tekstu objavljenom u "Godišnjaku grada Beograda", u broju 51, iz 2004. godine.

"To je zaključila iz pronađenih, vidljivih pravougaonih tragova koje su ostavili sanduci, ali njihovih ostataka nije bilo. Iz toga je izvukla logičan zaključak da je neko kasnije prekopavao mesto na kojem su se nalazili neoštećeni ili delimično oštećeni sanduci i, moguće, nešto odneo, a potom sve prekrio šutom".


Šta naše oni imaju?

Na pitanje šta se dogodilo sa blagom Narodne biblioteke, već godinama pokušava da odgovori novinar i pisac Vanja Bulić, čovek koji je tragao za podacima vezanim za sudbinu ove građevine i njenog sadržaja.

- Nemci onog doba ne bi srušili ništa što bi moglo da im koristi, pa bi, sa njihove tačke gledišta, rušenje Bibiloteke bilo potpuno besmisleno - kaže Bulić. - To dokazuje i postojanje posebnih komisija koje je trebalo da utvrde krivce za požar u ovom zdanju.

A u Narodnoj biblioteci bila je, pored ostalog, celokupna zvanična prepiska Srbije sa Turskom, Rusijom, Austrougarskom... Uništeni su dokumenti u kojima je naša država komunicirala sa Habzburškom monarhijom 1914, uoči Prvog svetskog rata.

- Mi sada nemamo tu prepisku, ali oni imaju. A to je prostor za velike manipulacije - kaže Bulić. - Nabrojaću samo nekoliko činjenica koje navode na različite zaključke, osim na onaj da je sve, jednostavno, izgorelo. Dva čoveka bila su zaposlena u ovoj nacionalnoj instituciji, Stevan Feninger i Mihailo Podoljski, oba su imala nemački koren i bili su folksdojčeri. Čim su Nemci ušli u grad obojica su se pojavila u esesovskim uniformama. Podsetiću vas da su Nemci imali posebnu jedinicu koja je imala zadatak da traga za blagom i nacionalnim dragocenostima na okupiranim područjima, pa je tako i kroz Srbiju špartao eskadron čiji komandant je bio doktor Robert Švanke. On je pre početka rata često dolazio u Beograd i obilazio je biblioteke i muzeje i beležio sve što Nemce interesuje, pa je imao pristup i u arhiv SANU.

Bulić navodi i da je zagrebački istoričar dr Bogdan Krizman posle rata upoznao dr Švankea kao bibliotekara u jednom institutu u Beču, koji je tamo sređivao dokumenta koja je lično doneo iz Beograda, a da kasnije zvanične jugoslovenske vlasti nisu mogle da dođu do informacija o tom čoveku, jer su Austrijanci vešto odgovorili kako je "to privatni podatak". Pored Švankea, u Beču je, u istoj ustanovi radio i Mihailo Podoljski.

Posebnu pažnju izaziva i deo Bulićevih istraživanja, u kojima pominje da je dr Robert Švanke bio i albanolog. Naš novinar dolazi i do podatka kako mu je njegov "visoki izvor iz organa Državne bezbednosti rekao da je Švanke radio za Albance, ali da je kasnije vrbovan da radi za službu tadašnje Jugoslavije".

Kada je potpisan Trojni pakt, bilo je izvesno da će biti rata i ondašnje Ministarstvo kulture je dogovorilo izmeštanje najvažnijih knjiga i dokumenata u manastir. Pošto vojska nije stigla da ih prebaci, nadležni odlučuju da sve spakuju u sanduke i spuste u podrum Biblioteke.

- Interesantno je da su Nemci nekoliko puta tokom rata dolazili u manastir - dodaje Bulić. - Posebno je bila uporna jedinica na kojoj je bio upravo dr Robert Švanke. Ta, specijalna jedinica Vermahta bila je poznata kao "A. Rozenberg", zadužena za prikupljanje - preciznije pljačkanje - umetničkog, kulturnog i istorijskog blaga u okupiranim zemljama, a u Beogradu je na njenom čelu bio dr Švanke.

Citati iz ratnih novina koje pominje Bulić upravo govore i o tome da su "svi sanduci spakovani sa bibliotečkim retkim dragocenostima preneti na najsigurnije mesto u podrum, koji je bio plitak, od cigala, jedva jedan metar ispod nivoa ulice. To su uradili u prisustvu upravnika Ilića služitelji Stevan Feninger, Boško Unčević, Milorad Petrović i Milija Radojević."

Inače, prema Bulićevim podacima, Stevan Feringer je živeo u biblioteci, a SS uniformu je čuvao u ormaru, u svojoj sobi.

Esesovac kao ključ

EPILOG ove priče Bulić vidi u statusu i ulozi Feningera, koji je bio služitelj u biblioteci.

- On je imao ključ od gvozdenih vrata okrenutih ka Srebreničkoj ulici, ispod koje su u podrumima bili sanduci sa retkim dragocenostima. Pred Komisijom za utvrđivanje uzroka propasti Narodne biblioteke, 23. oktobra 1941. godine, Feninger je izjavio da je posle prvog bombardovanja otišao u Pančevo. Komisija je nedvosmisleno utvrdila da biblioteka nije zapaljena bombardovanjem, jer nijedna bomba nije pogodila zgradu, a zapaljiva bomba je pala u dvorište... A to znači da "postoje razlozi da se veruje kako je biblioteka zapaljena iznutra". Tako je ostalo zabeleženo u zapisniku napravljenom u okupiranom Beogradu prve ratne godine na zahtev Gestapoa.