Gde su beogradski Bosfor i Dardaneli?

Zoran Nikolić

27. 06. 2014. u 12:08

Kafana „Dardaneli”, gde je Voja Ilić napisao najpoznatiju odu Svetom Savi, bilo na današnjem Trgu Republike, a „Bosfor” je srušen prilikom izgradnje prvog drumskog mosta preko Save

NEKADA je jedino naš grad, osim Istanbula, imao i „Bosfor“ i „Dardanele“. To su bile ugledne kafane u kojima se okupljala elita ondašnje varoši, kao i boemi i ljubitelji kapljice i druženja svake vrste.

Ta i takva mesta opisivao je i besmrtni Branislav Nušić, čovek čije delo, kako vreme prolazi, samo narasta, a neke beleške koje je ostavio upotrebićemo i u ovoj priči.

Počećemo od „Dardanela“, kafane koja se nekada nalazila na Pozorišnom trgu, jer se tako zvao prostor ispred Narodnog pozorišta, koji danas poznajemo kao Trg Republike. Sasvim logično da u vreme postojanja „Dardanela“ niko nije ni slutio da će ovaj beogradski centralni trg poneti ovakvo ime, jer smo uveliko bili monarhija.

Od „Dardanela“...

Dardaneli“ su srušeni 1903. godine, ali evo, tačno 111 godina kasnije, svako ko se usudi da zapiše ponešto o beogradskoj boemiji, a ne pomene ovo mesto, samog sebe diskvalifikuje iz bilo kakvog razgovora u kojem će ga neko ozbiljno shvatiti.

Ta kafana bila je sve i svja u beogradskom duhovnom i umetničkom životu, u vreme kada elektronski mediji nisu postojali samo novinski novinari, glumci, pisci i elita sedeli su za stolovima ovog prestižnog mesta.

Da se razumemo: niko nije hvalio unutrašnjost kafane kao nekakvog prestižnog ili posebno dekorisanog mesta. Ona je, kako je to danas moderno da se kaže, bila prostor neobuzdane varoške energije. Tu su bile deponovane snage ondašnjih kreatora i ljudi od duha koji su stvarali gradsku tradiciju. Kako je govorio Nušić za boeme onog doba, „oni su uzleteli pa pušteni“, nevoljni da se vrate glomaznom mehanizmu obaveza koje su ih očekivale u svakodnevnom životu.

UPRAVA FONDOVA PROTIV ZELENAŠA Umesto „Dardanela“ na Pozorišnom trgu nikla je Uprava fondova, a zapisi o tome zašto ih je ondašnja država osnovala, teraju čitaoca da i danas malo „prisloni prst na čelo“. Kako ostaje zabeleženo, svrha osnivanja Uprave fondova bila je da seljaci budu oslobođeni dugovanja zelenašima. U to vreme su ovi ljudi, koji su davali novac uz kamatu na zajam, to činili uz procente od 12, 10 i osam odsto, a država je osnivanjem ovog fonda osmislila da dug bude svega šest odsto i da se rok otplate značajno produži, čak na 23,5 godine. Svaka ironija koju bi čitalac mogao da dovede u vezu sa današim bankama, keš kreditima i njihovim interesima, sasvim je slučajna.

U kafani „Dardaneli“ nastala je legendarna pesma o Svetom Savi, koju je napisao Vojislav Ilić 1889. godine, a koju o Danu Svetog Save i danas svi mališani uredno recituju. Stihove „Ko udara tako pozno...“, Ilić je napisao tako što je dečko iz štamparije čekao pored pesnika, jer je prekardašio sve rokove, pa je, uz Đuru Jakšića, koji je takođe pisao u poslednjem trenutku, i Ilić na ovaj, kafanski način ušao u legendu srpske literature.

Kafana „Dardaneli“ srušena je kako bi država podigla Upravu fondova, zdanje u kojem je danas smešten Narodni muzej. Ni ovo zdanje koje krasi današnji centar prestonice nije imalo lagodnu prošlost, baš kao ni sam Beograd. Posle Prvog svetskog rata ovaj fond pretvoren je u Državnu hipotekarnu banku Kraljevine SHS, da bi posle Drugog svetskog rata, 1952. godine ovde useljen Narodni muzej.

Dardaneli“ su, lagano, sa sećanjima na svoje goste, otplovili u besmrtnost beogradske boemije.

... do „Bosfora“

Pored Savskog pristaništa tradicionalno su u Beogradu odvajkada živeli Srbi. Ko god da je vladao gradom, Turci, Austrijanci ili ko god drugi, više je voleo Dorćol i dunavsku stranu, da bi desna obala Save, danas zakriljena Sabornom crkvom uvek bila bliža Srbima.

Tako su se na tom mestu nizale dragocene građevine varoši, a Karađorđeva ulica je u doba kneza Miloša bila nalik današnjem Dedinju, jer su svi ministri pokušavali da se nastane upravo u ovom delu grada. Izmučene fasade današnje Karađorđeve ulice, i sada svakodnevno udarane gromoglasnom bukom i rastresene prolaskom džinovskih teretnjaka, gotovo da su sakrile svu raskoš kojom su nekada zračile opčinjavajući tadašnje Beograđane.

Bosfor“ je, kako beleži Nušić, bilo mesto gde su trgovci ugovarali poslove razmenjujući robu koja je stizala dereglijama na pristanište. I onda kada bi varoš zamirala prekrivena noćnom tminom, jedino je ostajalo živo pored pristaništa, na mestima u blizini Velikog i Malog stepeništa. Samo tu su birtije radile i onda kada nijedna druga u gradu ne radi, a kako je beležio Nušić, „do poslednjeg dana trajanja, ‘Bosfor’ je bio jedna obična, vesela noćna kafana“.

Ovo mesto odlazi u istoriju kada je grad rešio da „iskorači“ preko Save, na njenu levu obalu, pa je morao da bude stvoren prostor za temelje Mosta kralja Aleksandra, čija izgradnja je okončana 1934. godine. Nekoliko godina pre toga počinje regulacija i rušenje kuća koje su se našle na „putu napretka“. Tako je stradala kafana „Bosfor“. Ona se nalazila tamo gde su danas osnove Brankovog mosta, koji se naslonio na temelje Aleksandrovog mosta, koji je srušen početkom Drugog svetskog rata.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Тома

28.06.2014. 09:27

Лепо је видети на овим старим сликама Београда на све стране ћирилицу.