ČUDNI su putevi Gospodnji... Tim rečima počinjemo razgovor sa obrazovanim i pobožnim čovekom, ocem Aleksandrom Ninkovićem, kojem smo uspeli da „ukrademo“ malo vremena dok je spremao doktorsku tezu koju uskoro treba da brani u Rimu.

Ninković je katolički sveštenik, ali odmah na početku nam skreće pažnju na to da je veliki srpski patriota, i ističe najvažnija nečela kojima se rukovodi.

- Nisam ja jedini Srbin u katoličkoj crkvi. Samo ovde u Beogradu imam trojicu kolega - počinje priču za „Novosti“ Ninković.

- Prvo što ističem jeste da smo prvenstveno ljudi, hrišćani i Srbi. To je valjan redosled, svaka druga kombinacija je loša.

Neobična životna priča ovog čoveka počinje tako što je završio Vojnotehničku akademiju u bivšoj Jugoslaviji, u Rajlovcu, u okolini Sarajeva. Zatim je radio kao oficir, koji je vodio računa o helikopterima u Mostaru. Pred rat devedesetih godina napustio je JNA.

- Ljudi sa ovog podneblja su ponekad zatvoreni u balkanske aršine i definicije - kaže otac Ninković. - Naučili su na podele na Istok i Zapad. Mnogi su odrasli kao ateisti, a onda doživeli susret sa Bogom tamo gde nas on nađe.

SRBI KATOLICI Prema mišljenju Ninkovića, u prvim vekovima kada je hrišćanstvo nastupalo na naše prostore, bili smo orijentisani i ka Istoku i ka Zapadu.
- Zaboravljamo da je Sveti Sava krunu doneo iz Rima, sa papinim blagoslovom. Posle podele Crkve zaboravili smo da je veliki deo Srba bio okrenut Rimu. Ninković pominje samo neka imena koja su vezana za Srbe koji su bili privrženi zapadnom obredu. Imenuje Ivu Andrića, Ruđera Boškovića, Josifa Pančića...
- U doba cara Dušana srpsko društvo krenulo je ka Istoku - podseća Ninković.
- On je hteo da dominira vizantijskim prostorom. Posle toga, objektivno, dok su Turci dominirali, Srpska pravoslavna crkva bila je jedini način da se narod očuva pod osvajačima. Tako su se utvrdili pod hrišćanstvom. Istovremeno, praktično smo odbacili deo srpskog korpusa u Dubrovniku i Bosni. Tada je krenula izreka: „Ko nije pravoslavac, nije ni Srbin“. Ja mislim da to nije tačno.

Otac Aleksandar Ninković priča kako je njegov brat bio kršten u pravoslavnoj crkvi, da bi kasnije poželeo da bude katolik. On ga je i upoznao u Zemunu sa ocem Markom Kuroltom.

- Taj predani sveštenik otvorio mi je samostansku biblioteku i ušao sam među knjige sa kojima sam se zbližio - nastavlja naš sagovornik. - Čak sam sa prijateljima devedesetih godina stvarao preteče prvih internet foruma i kroz razmenu elektronske pošte nailazili smo na vrlo toplu i iskrenu komunikaciju. U to vreme u pravoslavnoj crkvi to niko nije želeo da radi, a tadašnji zemunski župnik Antun Kolarević svake nedelje objavljivao je po četiri strane teksta.

Kako objašnjava otac Aleksandar Ninković, „tražeći odgovore za pitanja koja je imao, pokušavajući da ostvari saradnju sa pravoslavnom crkvom, ušao je u katoličku“.

- Ta vrsta duhovnosti više mi je odgovarala - nastavlja ovaj sveštenik. - Hteo sam i da upišem pravoslavni Bogoslovski fakultet, ali mi je to bilo previše skupo. U to vreme radio sam u „Loli“ kao sistem-inženjer, ali sa tim primanjima nisam mogao da ostvarim svoje želje. Tada sam saznao da u Novom Sadu postoji Katehetsko-teološki institut Subotičke biskupije i odlučio sam da odem tamo.

Po okončanom školovanju, Ninković odlučuje da nastavi studije u Segedinu, u Mađarskoj.

- To je bilo svima neobično, a delovalo je i nemoguće, budući da nisam znao ni reč mađarskog jezika - kroz osmeh se seća naš sagovornik.

- Nadbiskup Perko mi je dao blagoslov, prekrstio se tri puta, ali mi je kasnije priznao da se nije nadao da će ovaj put doneti rezultat. Rekao mi je: „Poslao sam vas, ali nisam mislio da ćete uspeti.“ Ali ja sam znao: Kad te Bog pozove, on ti da i snagu.

Uzgred, Ninković pominje i da mu je jedan brat franjevac dodatno podgrejao ambicije kroz pitanje „Zašto ne odeš u Segedin, tamo svi znaju srpski?“

MUZIČAR MUZIKA je bila strast Aleksandra Ninkovića pre nego što se posvetio svešteničkom pozivu. Skromno tumači to vreme, pozivajući se na Đorđa Balaševića i njegove reči kako „postoji razlika između muzičara i muzikanata u tome što se ovi drugi viđaju sa notama, lepo se pozdrave i nastave dalje, svako svojim putem“. - Imao sam svojevremeno bend sa prijateljem Goranom Miljkovićem - seća se Ninković. - Istini za volju, nismo bili mnogo uporni. Dobili smo čak i prostoriju od kućnog saveta na Novom Beogradu gde smo vežbali sa bendom. Krenuli bismo od bluza, a onda, posle tri takta, nastavili nešto po svome. Kasnije smo to zvali „vrti do smrti“.

- Niko ga nije znao - kroz osmeh govori otac Aleksandar.

Ovaj neobični čovek završio je studije koristeći tipičan srpski inat, jer je diplomirao godinu dana pre svojih mađarskih kolega, koji su učili na maternjem jeziku. Čak je objavio knjigu na tom jeziku „Sinopsisa evanđelja“.

Ninkovićevo ponašanje je blago iznenadilo i njegovog oca Branislava, koji je bio vrhunski inženjer u Vojnotehničkom institutu, i koji je radio na projektovanju naših tadašnjih elitnih aviona „galeb“ i „orao“.

- Čudili su se, jer sam kao dete bio prilično lenj, a onda sam se posvetio ovom pozivu i to ih je sve zapanjilo. Bio sam u stanju da dolazim na mise iz Sremčice do Zemuna, a kasnije da jurim na posao u pančevačkoj „Utvi“, pre nego što sam prešao u „Lolu“. Ali, bio sam čvrsto rešen da istrajem na putu kojim sam krenuo.

Kada priča o tome kako su Srbi katolici veoma retki, i kako su se mnoge stvari kroz istoriju menjale, naš sagovornik priča kako „okamenjeni mozgovi ne razumeju suštinu hrišćanstva“.

- Ko krene ovakvim putem mora da ima problema. Danas postoji mnogo fanatika koji ne prepoznaju ni sebe. Ko u sebi ne prepozna čoveka, neće ga prepoznati ni u drugima. Samo Bog prepoznaje svakog.

Ninković govori kako je svako „skrojen“ na svoj način, a da Bog kroz slobodu pušta naš sopstveni izbor.

- Kada odškrinete vrata, Bog nađe način da ih do kraja otvori. Kažu ljudi kako prošlost ne postoji. Suština je ovakva: današnjica određuje budućnost, koja posle postaje prošlost, onakva kakvu smo je sami isplanirali.