ITALIJAN Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka, on je bio uvaženi vajar onog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.

Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni, kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred Narodnog pozorišta.

Ne lezi vraže, kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo ni ovo...

Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.

Naime, konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.

A italijanski vajar se usudio da našeg kneza prikaže na takav način.

Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.

Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.

RIMLjANI

KADA je daleke 1882. godine postavljan pijedestal na kojem će stajati spomenik koji i danas krasi Trg republike, radovi su bili zaustavljeni jer je beogradska antika imala „još nešto da kaže“.

OKRENUT KA STAROJ SRBIJI

SKULPTURA kneza Mihaila okrenuta je licem ka Staroj Srbiji, odnosno Prizrenu. Mnogi su, još u doba kada je spomenik postavljan, tvrdili da je knez okrenut ka Bosni, što su povezivali sa njegovom spoljnom politikom, ali je izvesno da je okrenut ka južnoj srpskoj pokrajini.