Mobilni > Vesti > Aktuelno

Poslednji intervju Popare za “Novosti”: Zbog Kalabića su me i slavili i kudili

Novosti Online / Milica Bobinac | 09. decembar 2019. 13:25

Glumac Zoran Rankić preminuo je danas, posle teške bolesti u 84. godini

Poslednji intervju Popare za “Novosti”: Zbog Kalabića su me i slavili i kudili

Glumac Zoran Rankić, poznat po ulozi Nikole Kalabića kao i Popare u seriji Srećni ljudi preminuo je danas, posle teške bolesti u 84. godini.

Pročitajte poslednji intervju koji je čuveni Popara dao za naš list.

IDEM ja tako do Trga republike i naiđem na grupu ljudi okupljenu oko visokog mladića. Priđem da vidim šta se dešava i saznam da svi gledaju u čoveka koji je tumačio Nikolu Kalabića. Proguram se do "glumca" i upitam ga: "Je l' bilo naporno snimanje?", a on kaže: "Prijatelju, ne mogu da ti opišem koliko je to bilo uzbudljivo". Čuvši to, počastio sam ga jednim: "Svaka ti čast!"

Pročitajte još: Umro Popara iz Srećnih ljudi: Zoran Rankić (84) preminuo posle teške bolesti

Ovako se, za "TV novosti", Zoran Rankić kroz osmeh priseća anegdote, koja je usledila nakon premijernog prikazivanja serije "Poslednji čin" (subotom na RTS 1 u 21.00), 1982. godine. Videvši ljude kako dotičnog gledaju sa obožavanjem, naš sagovornik je shvatio da je ta uloga poput magneta. Pomenutom momku donela je kratkotrajnu popularnost, a Rankiću, "pravom" Kalabiću, ogromnu slavu i probleme. Ipak, on ovo drugo pripisuje i svojoj buntovnoj prirodi, s obzirom na to da je oduvek negovao etiku i poetsko viđenje sveta van šablona vremena. Tome je dosledan i danas.

- Na jedvite jade sam prihvatio da tumačim Kalabića, ali nisam osećao strah od uloge takozvanog negativca, kakvim ga je vlast smatrala. Sada sam ponosan na nju i na sve ono što je donela u osvetljavanju tog izdajnika, kako su ga neki nazivali. Postala je deo mene - iskren je Rankić. - Bio je to ogroman rizik za vreme u kojem je serija nastala i kasnije sam saznao da je reditelj Sava Mrmak imao velikih problema zbog moje interpretacije. Kad mi je general Peko Dapčević u beogradskom hotelu "Mažestik" čestitao na maestralnoj ulozi, dodao je i: "Napravio si nam veliki politički problem". "Nisam ja, Kalabić je" - odgovorio sam.

* Kako ste uspeli od njega da stvorite čoveka za kojeg navija ceo narod?

- Očekivalo se da ga tumačim sa prezrenjem i prvi sam bio zaprepašćen simpatijama širom Jugoslavije i užasavanjem vlasti na takvu reakciju ljudi. Kada sam odgledao premijeru rekao sam da meni u Srbiji niko neće pružiti ruku, ali ono što je usledilo više nisam doživeo, sve dok se nije desio komični Popara. Osećao sam nelagodnost dok sam snimao, jer su Kalabić i moj otac bili školski drugovi. Rastali su se posle gimnazije i nisu se videli do 1941, kada je u spaljenom Gornjem Milanovcu došlo do dramatičnog susreta punog obrta. Posle ove uloge proglašen sam za četnika. To mi nije smetalo, ali mi je stvaralo mnogo problema. Skoro mi je rekao čovek da je bio član žirija na dodeli Oktobarske nagrade tih godina i da su me predložili, a da je tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić poručio: "Nismo ludi da četnike nagrađujemo." Ali nisu bili ni pošteni.

* Šta vam je otac govorio o Kalabiću? Koliko ste to poznanstvo iskoristili prilikom građenja lika?

- Poneo sam teško saznanje pre snimanja. Njih dvojica su se srela tog kobnog dana u Gornjem Milanovcu, 1941, i moj otac umalo nije nastradao. Zato sam uvek nosio u duši loše raspoloženje, jer je uvredio mog najrođenijeg. Ali na samom snimanju bio sam svim srcem na njegovoj strani, jer ni moj otac nikad nije upotrebio ružnu reč za njega. Ispričao mi je šta se dogodilo, a ja sam donosio zaključke sam. Dok smo snimali seriju, još sam nosio crninu za preminulim ocem i iz nje ulazio u Kalabićev kostim. Usledili su mnogobrojni komentari javnosti, a na sve to moja majka je rekla: "Ko je tu koga izdao?" Verujem da bi i otac bio izuzetno zadovoljan načinom na koji sam prikazao Kalabića.

* Mnogo puta tokom karijere sarađivali ste sa čuvenim rediteljem Savom Mrmkom.

- Bio je veoma strog, precizan i služben čovek. On je mene birao, a iz toga proizilazi da me je cenio i pre Kalabića. Posle ove uloge to su činili svi, ali mi dugo niko nije ponudio značajniju rolu. Mogao je ovaj kartakter da se odigra i drugačije, sa istim tekstom. Mene je srce vodilo da to učinim baš ovako.

* Ista rola pisana je za Batu Živojinovića, a zatim ponuđena i Dragomiru Gidri Bojaniću. Da li biste žalili da vam se nije dogodila?

- Sigurno! Samo zahvaljujući upornosti i intuiciji reditelja. Kad sam ga pitao na osnovu čega mi daje tu ulogu odgovorio je: "Zato što si glumac", a na moje: "Pa, i ostali su glumci" kazao mi je da mu ne stajem na muku. I on poljuljan prethodnim neuspehom, rekao mi je da moramo da pokušamo, pa ako se ni ja ne snađem pakujemo opremu, jer neće da troši državne pare uludo. Od prvog dana ovo je bila prava stvar. Moram da istaknem sjajnu režiju, tekst Siniše Pavića i celu glumačku ekipu, pogotovo Milana Puzića, koji je netaktizirano odigrao Dražu Mihailovića.

* Koji kontroverzni lik iz novije istorije biste voleli da tumačite ako bi vam se ukazala prilika?

- Radovana Karadžića, ličim na njega. Bilo je ponuda za to, ali kad sam video ko stoji iza snimanja shvatio sam da će se raditi po šablonu i odbio sam sradnju.

I Popara koji je "došao" 1993. sa "Srećnim ljudima" napravio je "bum". Postoji li neka treća uloga vama posebno draga?

- Vasa Pelagić je lepa rola koju sam odigrao za TV Sarajevo. Pala je u zasenak, a bila je dobra i pravo osveženje. Imao sam u pozorištu mnogo uloga istog kvaliteta kao što su Popara i Kalabić, ali se toga malo ko seća. Pavić mi je ponudio da budem deo "Srećnih ljudi". Popara je komediografski lik i navodno nije bila moj teren. Ali i od te uloge, drčnog direktora, varalice i lažova napravio sam čoveka koga svi vole.

* "Gospođice, gospođo" sami ste "skrojili", a šta je sa onim "mmmm, Bebo"?

- I mukanje je mojih ruku delo (smeh). Na snimanju, kad mi je to palo na pamet, udario sam obema rukama o dovratak i počeo da "ričem". Svi su počeli da se smeju i morali smo da prekinemo snimanje.

* Snažnog ste i autoritativnog izgleda. Šta se krije iza te fasade?

- Meko srce i pesnička duša, nežna, osetljiva, uvredljiva. Moja poezija me odslikava bolje od svih uloga. I bolje sam se uklopio sa kolegama aforističarima, nego sa glumcima. Bar pri kraju života.

* Da li ste danas ponosniji na svoje književne uspehe ili one ostvarene u glumi?

- E, to ne mogu da odvojim! Otkako sam počeo da pohađam glumačku školu u Sarajevu svaki dan do danas sam pisao. Na probama, u pauzama snimanja, u kafani, kod kuće, šetajući... To je bio moj pun život.

* Jedan od vaših aforizama glasi: "Može da se bude bolji od drugih, ali nikad od sebe". Da li je to poteklo iz ličnog iskustva?

- Nisam uspeo da nadmašim sebe. Čovek može da ode na Mesec, ali ne i da se domogne vasione. Jer, kad to uspe pred njim će se pojaviti nešto novo. Tome kraja nema, Bog je tako hteo.

PRIZNANjE IZ GORNjEG MILANOVCA

DOK su ga u glumi sve nagrade zaobišle, Rankić je za književni rad nagrađen najprestižnijim priznanjima. Takođe, osvojio je srebrnu medalju "Takovski ustanak" za 2018. godinu, povodom Dana Gornjeg Milanovca. - Ponosan sam što sam je dobio od grada u kojem je rođena moja majka i u kome sam proveo ratno detinjstvo kao izbeglica iz Bosne. Gornji Milanovac mi beskrajno mnogo znači. Tom gradu sam posvetio najnoviju knjigu poezije "Sa male pruge javljam", štampanu prošle godine.

UTOBIOGRAFIJA "NEOBJAVLjENO VREME"

REČENICOM: "Nije istina u rečenom, nego i u prećutanom", započeli ste najnoviju, 15. po redu, knjigu "Neobjavljeno vreme", koja će biti objavljena na proleće. - To je autobiografsko delo od 200 kratkih priča. Govori o periodu kada nije smelo da se izgovara ono što se misli, i obratno - kaže nam tvorac dramskih dela, zbirki pesama i aforizama.

Nazad na rubriku