POZORIŠTE MOŽE OSNAŽITI DRUŠTVO: Reditelj Ivica Buljan o večerašnjoj premijeri predstave "Tiho teče Misisipi" u Beogradskom dramskom

Vukica Strugar

06. 04. 2021. u 09:33

ПОЗОРИШТЕ МОЖЕ ОСНАЖИТИ ДРУШТВО: Редитељ Ивица Буљан о вечерашњој премијери  представе Тихо тече Мисисипи у Београдском драмском

Foto I. Marinković

U PIŠČEVOJ dramatizaciji pred publikom Beogradskog dramskog večeras će prvi put biti izvedena predstava "Tiho teče Misisipi" Vladimira Tabaševića, s potpisom hrvatskog redtelja i direktora Drame HNK Ivice Buljana.

Gost iz Zagreba jedan je od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca u regionu - laureat Sterijine nagrade u Srbiji, "Gaveline" u Hrvatskoj i "Borštnikovih susreta" u Sloveniji. Svestrani umetnik širokog obrazovanja, završio je francuski jezik i komparativnu književnost, pisao pozorišne kritike, bio jedan od osnivača Mini-teatra u LJubljani, režirao u Sloveniji, SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Mađarskoj, Portugaliji, Belgiji, Obali Slonovače... Dobitnik je brojnih priznanja i nosilac Odlikovanja viteza reda umetosti i književnosti Vlade Francuske republike. Ovog puta, odlučio se da na Crvenom krstu postavi delo mladog, višestruko nagrađivanog pisca.

Tabaševićevi romani ne prate linearno radnju, sastavljeni su od poetskih slika i igri reči. Kako ste sve to "pretočili" u pozorišnu predstavu?

- Vladimir Tabašević je pisac koji jako neguje stil. Mnogo važnije od lančane naracije kod njega je asocijativno građenje prizora. O režiji sam najviše naučio proučavajući arhitekturu drama Bernard-Mari Koltesa i Hajnera Milera, osobito onih ranijih. Koltes je tako prema romanima Gorkog, Dostojevskog i Selindžera napisao drame koje uključuju naše predznanje o, recimo, "Zločinu i kazni", "Detinjstvu" i "Lovcu u žitu". Pošao sam od pretpostavke da je "Misisipi" jedan od najčitanijih savremenih romana i da publika poseduje barem labavo znanje o priči. Zato sam predložio Tabaševiću da prati probe, i umesto adaptacije, napiše novi tekst u kojem će se poznata lica naći u novim situacijama. Kao kad su se Linčovi junaci iz "Tvin Piksa" našli u filmu "Vatro, hodaj sa mnom". Ili kad Miler u "Hamletmašini" ispremešta likove i situacije iz Šekspirovog "Hamleta"

Ovo je roman o odrastanju dečaka Denija, ali i umiranju jedne zemlje?

- Pisac delikatno oblikuje adolescentske žudnje, prikazuje ih u nelinearnom nizu, od nekog današnjeg vremena iz sveta romana, vraćajući se unatrag, pa opet u sadašnjost. Denija upoznajemo u trenutku kad je prešao prag zrelosti. Paralelno živi dve veze, jednu s dramaturškinjom, drugu s prijateljem Peđom, koji je personifikacija Sunca. U tom sportskom prizoru na jadranskoj plaži priseća se svojih roditelja iz kasnih osamdesetih. Kroz njihovu nesretnu priču, kao daleka grmljavina, oseća se tutanj rata koji je uništio privid sreće tog vremena. Otac Romano, izgleda Hrvat (a slutimo da je u tom vremenu nacionalnost postala važan identifikacijski faktor), gine kao kaskader na snimanju filma o Kosovskom boju. Majka se preudaje za porodičnog prijatelja, psihijatra Ludića, koji Deniju postaje očuh. Tabaševićev mladić kao da je izašao iz filmova Larija Klerka ili Gas van Santa, pa kao u romanu, predstava beleži njegov tok misli, često zaokupljen seksualnošću i preispitivanjem identiteta.

PRIPREME Vesna Čipčić, Jana Milosavljević i Vladimir Tabašević, Foto Tanjug

Priča govori i o bliskosti, gubitku i pripadanju... Šta je vama bilo najvažnije da "ispričate" na sceni?

- Do ove predstave posredno je došlo preko scenografa Aleksandra Denića, s kojim sarađujem već dugo vremena. Zajedno s njim i kompozitorom Mitjom Vrhovnikom Smrekarom sam u Splitu, LJubljani i Zagrebu, a sad u Beogradu, napravio stanoviti postujugoslovenski ciklus u čijem su središtu mladi junaci čiji su životi obeleženi političkim i ekonomskim lomovima. U dijalogu s Tabaševićem, nismo se opterećivali prenošenjem priče, već građenjem novog sveta koji na teatarskoj razini odgovara reljefu teksta. To nas je dovodilo do susreta s performansom, fizičkim teatrom, izvedbama muzičkih deonica uživo, psihološkim scenama. Stvorili smo živ materijal koji vibrira sve vreme predstave.

Šta vas, inače, posebno zanima u teatru?

- Osobno me zanima divlja umetnost koja eksperimentiše, diše, u kojoj se radi na stilu, formi, izrazu, a koja kopa po temama koje nisu nužno ugodne. Kao što u literaturi volim skandinavske autore, Bjornbuea, Knausgora, Francuze Eduara Luija i Didijea Eribona, Amerikanca Grinvela, u teatru mi je zanimljiv Milo Rau, koji na predlošcima filmova, književnih dela, ali i crnih hronika u novinama, radi angažovane predstave. O nasilju u društvu, političkoj represiji, zatiranju ranjivih skupina. Ali u tome nije didaktičan, već dokumentarnost kombinuje s izrazito emocionalnim pristupom.

Vesna, Branka, Milan...

Uz Vesnu Čipčić, koju poznajem godinama (a prvi put radimo zajedno), i Branku Katić koju dobro znam iz filmova, u predstavi se okupila sjajna mlada ekipa, i sretan sam ako sam uspeo ovim radom pobuditi u njima interes za teatrom koji se stvara izvan naučenih veština. Vesna tako ulazi u jedan postdramski kod koji joj je možda nov, a Branka je glumica velike velikodušnosti - kaže Buljan.

Foto D. Udovičić

- Milan Zarić, koji glumi Denija, poseduje neverovatnu kombinaciju iskrenosti, dobrote, scenske tajnovitosti i životne jednostavnosti. Jana Milosavljević je oličenje instinktivne glumice koja je u stanju impulsivne improvizacije doterati do savršene forme. Dunja Stojanović je kao čuvena performerka Dunja Koprolčec iz kultne zagrebačke grupe "Kugla glumište", koja je svojevremeno uticala i na beogradsku scenu...

Režirali ste u brojnim svetskim pozorištima. Koliko prožimanja različitih kultura obogaćuju umetnike?

- Bio bih drugačija osoba da dvaput nisam režirao u Africi, da u Lisabonu, u radničkom kvartu Almada, nisam radio s glumcima koji još uvek neguju levičarske ideje o potrebi promene društva. U Norveškoj sam režirao Krležu i njihovog anarhista Bjornbua, upoznao plemenite ljude, u NJujorku eksperimentisao s kultnom grupom "La Mama" sastavljenom od glumaca i muzičara poreklom sa svih kontinenata. Ili tvrda Nemačka, konzervativni Minhen gde sam postavio "Balkon" Žana Ženea. Ili moja Francuska u kojoj sam najviše naučio o pozorištu, pa onda predavao trima generacijama glumaca koji su sad velika imena.

Od svih sam dobio mnogo, i danas sam čovek koji je sastavljen od građe koja se na tim procesima oblikovala ne samo u predstave već i ljudski materijal.

Živimo već drugu godinu u kovid stanju. Koliko se sve što smo preživeli (i izgubili), odražava na našu psihu, doživljaj stvarnosti, pa i umetnosti?

- Mnogi umetnici su egizistencijalno ugroženi, mislim da je to nedopustivo početkom 21. stoleća. Svet je dovoljno bogat da niko ne bi smeo živeti izvan granica dostojanstva.

Zatvorenost nas sve uništava, ali ja se volim pozivati i na terapeutsku moć pozorišta. Mi smo ti koji možemo osnažiti društvo. Kako? Nastupanjem na otvorenom, u domovima za starije, u školama. Ako treba možemo nemoćne sugrađane nazvati telefonom, govoriti im poeziju, čitati prozu. Možemo mlade učiti glumi, govoru, fizičkoj ekspresiji. Možda smo se previše uspavali u produkcijskom lancu u kojem društvo od teatra traži samo nove predstave, velik broj repriza, publike. A teatar je u svojoj srži duboko humana razmena priča i iskustava.

Velika Mira

A MIRI Stupici ste uputili divno pismo u svoje lično ime i u ime HNK. Kako je se sećate?

- Imao sam sreću Miru često gledati na sceni. Kao direktoru Drame HNK ona mi je važna kao umetnica koja je svojim radom s Bojanom Stupicom zauvek označila moj teatar svojom prisutnošću. NJezine kreacije, recimo ona Marinkovićeve Glorije, ostaju večite. U efemernoj umetnosti kakvom se mi bavimo, postoje ti velikani čija slava nadživi vreme i naseli se u pamćenju i kod onih koji ih nisu mogli videti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)