KNjIŽEVNA KRITIKA: Dubine i prostranstva tumačenja - Svetlana Šeatović, U zaleđu Sredozemlja, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2019.

Slađana Ilić

12. 01. 2021. u 17:22

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Дубине и пространства тумачења - Светлана Шеатовић, У залеђу Средоземља, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019.

Knjiga "U zaleđu Sredozemlja"

Naučna studija Svetlane Šeatović "U zaleđu Sredozemlja" daje vrlo specifičnu vizuru srpske književnosti koja je nastajala usled iskustva rođenja ili boravka stvaralaca na moru ili pak u njegovom zaleđu.

Tu čežnju za morem autorka vidi kao složenu kulturološku, poetičku, geoistorijsku, ali i geofilozofsku činjenicu. Mediteransku orijentaciju u našoj književnosti i kulturi, osobito savremenoj, ona nužno povezuje i sa geopolitikom, odnosno sa aktuelnim društveno-političkim, pa i kulturnim, kretanjima u Evropi i svetu, i u vezi s tim, logično, bavi se statusom našeg nacionalnog identiteta koji je izgrađivan na rubovima - u zaleđu i na morskim obalama. No, kako autorka uviđa, ta - specifična čežnja - karakteristična je i za naše stvaraoce kontinentalnog porekla. Sveukupnost i kompleksnost te čežnje, smatra ona, pripada sadržajima dublje svesti našeg nasleđa, u kojoj je to revitalizacija ideje o vizantijskom kulturnom krugu koji je bio osnova srednjovekovne književnosti, ali i svest o njegovoj obnovi...

Potvrdu za to ona nalazi u nekim delima Milutina Bojića, Stanislava Vinavera, Jovana Hristića, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope i drugih.

Autorka smatra da se nakon objavljivanja "Srbljaka" 1970. godine u srpskoj književnosti aktivira novi tok revitalizacije vizantijskog nasleđa kao oblika neovizantizma kroz poeziju i prozu Milorada Pavića, osobito u zbirci "Konji Svetog Marka".

Ona uočava da je u Italiji, u poslednjim decenijama, razvoj geofilozofije Evrope i Mediterana jedan vid opozita globalizmu i atlantizmu i smatra da tu vrstu opozita predstavlja i stvaralaštvo naših savremenih pisaca - Vladimira Pištala, Gordane Ćirjanić i Nikole Malovića.

U studijama koje čine ovu knjigu autorka markira raznorodne dvojnosti Mediterana i načina na koji se on doživljava gotovo u delima svih stvaralaca koji su u njoj zastupljeni. Jedan od upečatljivih primera za to nalazimo u tekstu "Njegoševa slika Italije i Latina". U njemu razlikujemo Njegoša - autora "Gorskog vijenca", dela koje, po autorkinom smatranju, sadrži sliku stvorenu najverovatnije u funkciji narodnih stereotipa o Latinima (oličenog u doživljaju vojvode Draška u Mlecima), ali i autora pesama "Tri dana u Trijestu" i "Polazak Pompeja", dakle i Njegoša putnika i njegov živopisan, uzbudljiv i lep mediteranski horizont s kojim se, osim u navedenim pesmama, upoznajemo i iz njegove prepiske ili pak kroz vizuru Ljubomira Nenadovića.

Dvojnost, ali prevladana, prisutna je i u Kostićevoj poeziji. Dok je u pesmi "Jadranski Prometej" kritikovana seča dalmatinskih šuma od kojih je sagrađen temelj barokne crkve Santa Maria della Salute, kao i potpora većeg dela Venecije, u najlepšoj pesmi srpskog romantizma koja nosi naziv te barokne lepotice, osećaj rodoljublja prevladan je estetskim, religijskim, ali i najdubljim emotivnim, intimnim doživljajem.

Autorka obrazlaže dvojnost između mora i "sjenovite strane", između sfere svetla i mraka u Desničinom romanu "Proljeća Ivana Galeba", za koji ističe, kako bi otklonila previde ranijih tumača, da ono jeste delo Dalmacije i Mediterana.

U studiji "Jovan Dučić na međi Hercegovine i mora" uočavamo da je baš u toj međi jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka video sintetički potencijal koji je, određen i samim mestom rođenja i detinjstvom, realizovao u svojoj poeziji, a zbog čega je, kako autorka knjige smatra, naš prvi pravi mediteranski pesnik.

Osim znalcima književnosti, knjiga Svetlane Šeatović "U zaleđu Sredozemlja" sigurno da bi bila zanimljiva i proučavaocima drugih humanističkih nauka, osobito sociolozima, psiholozima i antropolozima, pa i politikolozima, zato što otvara mnoga važna pitanja koja izlaze iz okvira književnosti, a tiču se i aktuelnog trenutka - ovog u kojem živimo. Neka od njih mogla bi biti - da li je stereotip Desničino naglašavanje da je Dalmaciji dano more kao blagodet, dok u zaleđu ostaje krš, neprosvećenost, tvrd i sirov pejzaž koji ne razvija osećanja; koliko je pouzdano Cvijićevo isticanje zaostalosti zaleđa i otvorenosti ljudi u primorskim gradovima "naročito sa dalmatinskog primorja". Takođe su inspirativna pitanja koliko su Mleci i Latinke, ili pak drugi stranci, samo deo kontekstualizacije u narodnoj poeziji i koliko je poreklo tog konteksta naše ustaljeno predubeđenje o pojedinim narodima ili pak koliko su drugi narodi skloni predubeđenju o nama; koliko su među njima književni proučavaoci skloni predubeđenju u tumačenju dela naših najboljih književnika - na primer Milorada Pavića - građanina sveta, Vizantinca.

Knjiga Svetlane Šeatović otvara veliko i gusto polje - kao more.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)