Isticao da je pisac po rođenju Hrvat, bavio se vanbračnom pozadinom njegove porodice, danak u krvi mu imao i dobrih strana: Kako je nemački novinar napisao biografiju Ive Andrića

POMPEZNO najavljena biografija Ive Andrića, koju je pod naslovom "U požaru svetova" napisao nemački novinar Mihael Martens, a kod nas objavila "Laguna", u prevodu Valerije Frolih, podstakao je Slađanu Ilić, književnog kritičara, doktora književnih i političkih nauka, da čitaocima ukaže na sve njene, najblaže rečeno, sporne aspekte i cinične opaske.

Foto: A. Akšamija

U tekstu koji je u celini objavljen na sajtu "Iskre", Ilićeva kaže:

- Kako sam autor ističe, tu knjigu pisao je sedam godina, a u njenom nastajanju pomogli su mu neki kulturni, pa i naučni, što naši, što strani, poslenici. Ova knjiga, vidimo iz "Izraza zahvalnosti", imala je fondere, ona je vrsta projekta, što se na osnovu čitanja lako i uočava. Njen autor je dugogodišnji politički dopisnik lista Frankfurter Allgemeine Zeitung - što se iz prirode knjige i vidi, kao i "stručnjak za balkanska pitanja", što se iz knjige baš i ne vidi.

Ilićeva ističe da je važno znati i da, što autor i eksplicira u predgovoru srpskom izdanju, ova knjiga nije pisana prvenstveno za "jugoslovensku", nego za međunarodnu publiku.

- Ovo autor uzima kao opravdanje, na primer, za to što nije ni spomenuo izuzetno značajne Andrićeve eseje vezane za misao i delo Vuka Karadžića i Petra Petrovića Njegoša... Bez toga, inostrani čitalac neće, recimo, moći da razume zašto se Vuk i Njegoš smatraju velikim poslenicima na gradnji srpskog kulturnog obrasca, a Ivo Andrić njihovim svojevrsnim sledbenikom. Što je još važnije, nema "sveobuhvatne biografije" o Andriću bez osvrta na tekst Ive Andrića "Petar Petrović Njegoš kao tragični junak kosovske misli" (1935), kao ni bez osvrta na bar neki od sedam ogleda koje je Andrić posvetio delu Vuka Karadžića.

U okviru odeljka "Očevi i oci", Ilićeva primećuje da autor u nekoliko navrata insistira na tome da su roditelji Ive Andrića katolički Hrvati iz Bosne, da ne propušta priliku da naglasi kako je Andrić poreklom Hrvat...

- Međutim, tek na 178. strani Martens veli, pošto ipak nije mogao da prenebregne tu činjenicu, da je Andrić srpski pripovedač. On pre nerado, nego rado, priznaje da se sam Ivo Andrić eksplicitno izjasnio da je Srbin. Koliko je preterano u svakoj prilici u knjizi podsećati na to da je Andrić po rođenju Hrvat, još je preteranije, a i neukusnije, autorovo bavljenje time ko je otac Ive Andrića, da li je Ivo vanbračno dete ili dete rođeno u braku - piše Ilićeva.

Po njenim rečima, u okviru odeljka "Sava, raka, tikataka", nalazimo još jedno neobično nerazumevanje koje pokazuje Martens, kada je reč o jednom od najstrašnijih činidbi turskog viševekovnog okupatora - danka u krvi.

- Pišući o Bajici (Mehmed-paši) Sokoloviću, on, zapadnjački instrumentalno, vidi i "dobru" stranu tog neljudskog nameta. Njegovo razumevanje danka u krvi izgleda ovako:

"Ali Bajica Sokolović, odnosno Mehmed-paša Sokolu, koji se čak i u galeriji velikih vezira ističe kao velikan, primer je za to da danak u krvi nije nužno bio samo nesreća za one koje je pogodio. Bajica je imao već 15 godina kada je primio religiju okupatora. Za njegovu svojtu to je bilo od prednosti, pošto se sećao svog porekla kada je stigao na vrh carstva. Ne samo da je dao da se sagradi most na Drini, nego je finansirao i druge građevine u svojoj domovini i obezbedio svojim rođacima, koji su usled njegovog uticaja takođe prešli u islam, unosne položaje."

- Ovo uvredljivo traženje pozitivnih tekovina u jednom od najgorih instituta osmanske okupacije predstavlja devširmu (danak u krvi) skoro kao otomansku varijantu Fulbrajtove stipendije - smatra Ilićeva.

Ipak, dodaje ona, valja imati u vidu da autor dolazi iz jedne tradicije koja balkanske narode stolećima doživljava kao kulturno inferiorne, zbog čega su ljudskost i bol tih naroda nekako drugačiji:

- Da se predanije bavio našom narodnom poezijom, kao njegov zemljak Gete, da je - kao stručnjak za Balkan - pomnije istražio "Gorski vijenac", kao i Andrićev tekst "Njegoš kao tragični junak kosovske misli", Martens bi, možda, mogao da dođe do izvesnog razumevanja našeg bola i naših trauma. Ovako, možemo i mi biti surovo sekantni, poput autora, pa reći da ako Martens ne razume svu dubinu strahote i bola devširme - šta uopšte ima da nam kaže o delu Ive Andrića?

Na kraju se, piše Ilićeva, Martens osvrće i na pitanje čiji je Andrić, i navodi citat iz knjige: "Sporedni ogranak ove debate je bizarna svađa o tome da li je Andrić srpski, hrvatski ili bosanski pisac i kojoj nacionalnoj književnosti pripada."

- Zašto je ta "svađa" iz Martensove perspektive bizarna? On to ovako objašnjava:

"Ovo koškanje izgleda jednako nepotrebno kao kad bi neko započeo diskusiju o tome da li je Gete bio pisac iz Hesena ili iz Tiringije, pošto se rodio u Frankfurtu, a umro u Vajmaru."

Tako misli "stručnjak za balkanska pitanja"? Ali u Minhenu ne spaljuju Geteova dela jer nisu dovoljno "bavarska", u Frankfurtu ne tvrde da je pisao "hesenskim jezikom", a u Berlinu ne pišu monografije o tome da je "naneo više štete Pruskoj nego sve vojske koje su kroz nju prošle". Zar nema u toj "bizarnosti" i Martensovog obola? Jer, ako Martens za Getea može da kaže da je pisao na nemačkom jeziku, te da je nemački pisac, pitamo se u čemu je onda problem da isto tako jasno kaže da je Andrić pisao na srpskom jeziku i da je srpski pisac? Odgovor se krije u tome što iskaz o Geteu zavisi od istine, a o Andriću od politike, smatra Slađana Ilić.

TVRDNjE O JASENOVCU

POSEBNO je problematično, mada ne i iznenađujuće, Martensovo tvrđenje da su "do kraja 1945. u Jasenovcu ubijene desetine hiljada ljudi". U Jasenovcu, koji je zapravo bio sistem logora, ubijeno je najmanje 700.000 ljudi. Pored toga, Jasenovac je bio deo "totalnog genocida" i prvi veliki logor za genocid u Drugom svetskom ratu, a u masovnim zločinima hrvatskih nacista nad Srbima aktivno je učestovao i katolički kler. Ove činjenice, koje strani čitalac neće naći u Martensovoj knjizi, važne su upravo za biografiju Ive Andrića, jer se tek u njihovom svetlu može razumeti Andrićeva dubinska odvratnost prema hrvatskom nacionalističkom stanovištu i njegovo jasno optiranje, upravo 1942. godine, za srpski kulturni identitet - ističe Ilićeva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije