MILAN POPOVIĆ O AUTORSKOM DOKUMENTARNOM SERIJALU "MOJA DEDOVINA": Na kraju sokačeta parče zemlje sa bunarom i odžakom

NOVINAR Milan Popović govori u šali da je rođen u gradu svetlosti, a rastao u selu bez rasvete. Umesto lepota Pariza, opčinila ga je Srbija i njeni prelepi pejzaži koje je gledao na majčinoj dedovini u okolini Smedereva. Od svoje 20. godine je u medijima, a uz rad je završio i Fakultet političkih nauka.

G. Jović/RTS

Serijalom "Zadnja kuća, Srbija" upozorio je na opasnost od propasti srpskih sela i iseljavanju ljudi iz naše zemlje. Od prošle godine, Popović se upustio u misiju obnavljanja starih kuća širom Srbije, zajedno sa naslednicima koji žele da sačuvaju imovinu svojih predaka. Misiju nastavlja i u drugoj sezoni dokumentarnog serijala "Moja dedovina", koji pratimo petkom, od 21.00, na RTS 1.

Oba serijala počela su kada sam smatrao da je trenutak da se publika osvesti o nekoj temi. Emisija "Zadnja kuća, Srbija" bila je upozorenje za sve ono što nam se danas dešava - nedostatak radne snage, praznu srpsku provinciju, umiranje i sela i varoši, uparloženu zemlju i skupu hranu i sve što donosi problem "staračke nacije". S druge strane, pandemija korone je bio momenat kada sam smatrao da ljude treba motivisati da se probude, spasu dedovine, sačuvaju sklonište za svoje potomke, jer samo onaj ko ne misli ništa, ne vidi šta donosi budućnost i šta će značiti parče zemlje sa bunarom, odžakom i visokom ogradom - kaže za "TV novosti" autor jedne od najgledanijih emisija na našim malim ekranima.

Za drugi ciklus "Moje dedovine" prijavilo se više od 2500 ljudi. Priča je mnogo, epizoda je malo. Kako ih birate?

- Biramo kandidate koji na najbolji način mogu da motivišu ljude iz kraja u kome se radnja odvija da se probude. Naša emisija nije humanitarnog karaktera i učesnici su u stvari akteri sopstvenog života koji bi svojim primerom trebalo da probude savest svojih zemljaka da obiđu ognjišta svojih baka i deka i spasu šta se spasti može.

Ove nedelje nas vodite u okolinu Takova, u selo Šarani. Gde ćete nas još povesti i koje ćete sudbine oslikati u drugoj sezoni?

- Nova epizoda posvećena je mladim domaćinima. Ovde je to Veljko, momak iz Gornjeg Milanovca, čukununuk dedova koji su se borili rame uz rame sa Milošem Obrenovićem. On ima nešto preko 20 godina, ali na dedovini podiže zasade šljiva, peče rakiju, školuje se za taj posao, a mi smo za njega samo odskočna daska da u obnovljenoj dedinoj kući može što više vremena da provede i stvara. On je primer kako uposliti selo. Onda će uslediti priča o karatistkinji šampionki koja je zbog bolesti morala da okonča sportsku karijeru, ali je spas našla na dedovini kraj Knića. Posle nje biće priče o hraniteljskoj porodici koja odgaja dva dečaka, koji nisu mogli da odrastaju u svojoj porodici. Nova adresa za ovu decu postala je njihova dedovina. Uslediće i epizoda o dedovini koja je bila spas u doba ratova - dve sestre kojima je otac ubijen u Sarajevu kao civil glavne su akterke. Mislim da će ljudi zavoleti i selo Buvce kod Lebana, gde učiteljica, koja ima jednog đaka u školi, a nekada je imala 400 učenika, obnavlja dedino i babino ognjiše. Biće priča u kojima naslednici prelaze po 600 kilometara da spasu imanje, a neki će pokazati kako izgleda kada celo selo reši da obnovi sve dedovine!

G. Jović/RTS

Koja priča vas je najviše dirnula?

- Obično su to dečije priče. U prošlom serijalu je to bila epizoda sa Sašom, devojčicom iz Kraljeva, koja je pobedila karcinom, prohodala je i sa nama je obnavljala svoju dedovinu nadomak Topole. Ove sezone je Isidora, koja je spasila oba oka od karcinoma, na svojoj dedovini dobila kućicu za princeze nastalu za tri dana od pradedine kuće koja je imala samo 12 kvadrata. Dečija radost je naša najveća pobeda. To su naslednici koji dedovinu neće nikada zaboraviti i ostaviti.

Šta je najveći izazov koji ste imali tokom obnove imanja u ovoj sezoni?

- U ovoj sezoni su to sigurno poskupljenja materijala. Iako domaćin ima zadatak da okupi mobu, ispomoć prijatelja, kumova, komšija, a mi donosimo kao pomoć tri hiljade evra - taj novac ne vredi isto sada i pre godinu kada smo počeli prvih 14 epizoda ovog serijala. Ove godine je to bila borba nad borbama. Međutim, tu se na delu vidi srpska snalažljivost.

Koje ste još kvalitete otkrili među našim ljudima?

- Sloga je uvek tu kada je najvažnije i najpotrebnije. Zna naš narod da se nađe kad je teško. U jednom razgovoru mi je jedan Šumadinac to dobro objasnio kada je rekao da je naš "arhigen" iz doba Turaka da pomažemo onima kojima je teško i odlučujuće za život. S druge strane, u to vreme je novac imao samo izdajnik, pa zato ne volimo ljude koji imaju pare, pa makar znali da su ga u ovo naše vreme pošteno stekli.

G. Jović/RTS

Na koji način vratiti život u srpska sela?

- Teško. Jedino otvaranjem perspektive da na dedovinama mogu sezonski da stvaraju. Da gaje voće, vinograde, da izdaju kuće turistima i slično. Da se mladima "zamaše" subvencijama za "gospodske poslove" na selu. Da naslednici iz grada na dedinom i babinom imanju vide šansu za život iz filmova o Toskani ili jugu Francuske. Volimo da živimo u TV serijama - zašto im to onda ne ponuditi. Povratak mladih "za stalno" na selo je moguće samo ako se u svetu, nedajbože, desi neka teška muka i nevolja.

Gde je vaša dedovina i koje emocije u vama budi?

- Iako sam rođen u Parizu, posle razvoda roditelja vratio sam se kao veoma mali na majčinu dedovinu. Obe familije su poreklom iz Mihajlovca kod Smedereva. Logično da je to dedovina sa vinogradom i prelepim pejzažima. Ovo imanje na kome sam proveo čitavu osnovnu i početak srednje škole nalazi se na kraju sokačeta posle koga se pruža pogled ka zatalasanom Podunavlju i dalje ka Šumadiji. Sve moje kolege i prijatelji koje sam vodio tamo kao iz topa izgovaraju kada vide poziciju kuće: "Ovo je zadnja kuća u Srbiji", kao asocijaciju na serijal koji sam godinama radio, ali je i stvarno poslednja kuća iza koje su slike prelepe prirode. Dani na ovoj dedovini su povezani sa vremenom provedenim sa pokojnom nanom i dedom, koji je živ i zdraviji od mnogo mlađih u svojoj 86. godini. To su dani jurenja za loptom, dani mirisa vrelog hleba iz furune i mesto za koje sam znao da je početna tačka sa koje ću krenuti u građenje svog života, i vraćati se da se setim odakle sam krenuo.

Nedavno ste sa suprugom Marijom vodili emisiju "Leto na Adi". Kakvo je bilo to iskustvo? Da li biste želeli da ga ponovite u nekoj drugoj emisiji?

- Marija je autorka "RTS ordinacije" i stručnjak u oblasti zdravlja i svim srodnim temama na televiziji, a ja sam terenski čovek. Zajedno se pojavljujemo samo kada je potrebno uraditi neki projekat važan za redakciju Zabavnog programa - tako je bilo i sad. Na društvenim mrežama, Instagramu i Jutjubu, vodimo naš projekat "Zdrava porodica", u kome promovišemo zdrav način života i to nam je za sada dovoljno. Imamo koncept jednog šou-programa koji bismo radili, ali to čeka neka vremena koja dolaze.

Koliko vodite računa o svom zdravlju, i šta o tome kaže vaša supruga?

- Milsim da sam najistaknutiji član pokreta "Zdrave porodice". Sve što smo naučili pored Marije i njenih saradnika ja pokušavam da nikako ne kršimo. Marija, ćerka Sofija i naš pas Lui ponekada smatraju to terorom manjine. S druge strane, Marija dobro zna da organizuje naš život u toj sferi da smo zdravi i uvek u formi. Mi nismo nikakvi fanatici koji jedu čia seme, već u kući imamo pravilo "biraj manje zlo". Ako jedemo testenine, onda je to ili durum testenina, koja manje podiže šećer u krvi, ili bezglutenska. Ako smo ispred rafova sa mlekom, uzmemo organsko ili bademovo. Ako biramo šampon - uzmemo bez parabena. Ako kupujemo suhomesnato, uzmemo slaninu od mangulice, a ne čajne kobasice. Tako iz teme u temu, iz sfere života u neku drugu "biramo manje zlo". Jedna od najboljih stvari koju smo primenili poslednjih godina je princip "neunošenja u kuću". Namerno ne kupimo gazirani sok, pivo, slatkiše i ako ih nema u kući onda nas mrzi da ustanemo i odemo u prodavnicu, prođe nas volja i prođe još jedan dan bez štetnih stvari.

Još dok ste studirali na Fakultetu političkih nauka, dobijali ste brojne nagrade. Šta vam one znače?

- Meni nagrade koje sam dobijao kao student, a bilo je nacionalnih, nisu bile važne za samopouzdanje ili potvrdu rada. Služile su da se izdvojim iz generacije. Da me primete oni koji odlučuju u medijima. Da ne moram da se namećem od nule. Iskreno, nagrade nisu mnogo pomogle, najviše mi je značilo stečeno zanatsko znanje za elektronske medije i to me je izdvojilo kao autora. Isto kao ono što izdvoji nekog šnajdera. Da li znaš ili ne znaš da šiješ. Nagrade su me samo obavezale da pošteno radim svoj posao i da će se rad isplatiti. Tako je i bilo.

Osim što obilazite Srbiju uzduž i popreko, prenosite svoja znanja mlađima. Ima li mladih koji su uprkos dominaciji "onlajn" novinarstva voljni da pođu vašim stopama?

- Veoma malo. Godine koje slede biće godine borbe velikog i malog ekrana, tačnije, televizije i mobilnog. Na sve većim televizorima će se tražiti filmovi, vrhunske serije i dokumentarci visokog kvaliteta slike i radnje. To nameće i nama koji radimo svoj posao ovako kako radimo da se u narednim godinama još usavršimo ulaganjem u opremu, produkciju, timove, postprodukciju. Taj brod neće imati mnogo mesta. Svi ostali će raditi onlajn i to ste jako dobro primetili i naslutili.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije