TREBA IMATI VERU U LJUDE: Predstavom "Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima" otvoren 56. BITEF

Vukica Strugar

26. 09. 2022. u 08:00

PLESNOM predstavom belgijskog koreografa Jana Martensa, "Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima", na Velikoj sceni "LJuba Tadić", Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sinoć je svečano otvoren Bitef.

ТРЕБА ИМАТИ ВЕРУ У ЉУДЕ: Представом Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима отворен 56. БИТЕФ

"Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima", Foto Phile Deprez

Reč je o predstavi koja je imala velikog uspeha na prošlogodišnjem Avinjonskom festivalu, a koja svoju snagu "crpi iz raskoraka". Izvodi je sedamnaestočlani, atipični baletski ansambl. NJen autor, belgijski koreograf mlađe-srednje generacije, svoj rad zasnova na verovanju da je svako telo u stanju da komunicira i da ima šta da izrazi. O prilici, koju je u ovoj predstavi pružio "gubitničkim telima", onima koji zbog svoje starosti ili estetskih manjkavosti, nemaju priliku da se vide na pozornici, i iskustvu rada upravo sa ovim kategorijama, za "Novosti", kaže:

- Da, moje iskustvo u radu sa različitim telima je bilo odlično. To je nit koja povezuje moje radove već godinama. Mislim da je najveći razlog iz kog to radim taj što sam prvo bio posmatrač, a tek onda igrač, odnosno, koreograf, i kada sam bio posmatrač uvek sam hteo da vidim ljude koji su kao i ja. Za mene, kao homoseksualca, bitno je da kad odem u pozorište vidim dela koja odražavaju kvir kulturu. Takođe, često kažemo da želimo da dopremo do šire publike i mislim da deo rešenja leži u tome da na sceni predstavimo veći broj ljudi, ne samo u pozorištu, već i u politici i drugim oblastima. Da bi se ljudi osećali prihvaćeno, moraju biti zastupljeni. Moja iskustva u radu sa takvim ljudima (gubitničkim telima) su odlična, a i oni su se osećali veoma posebno što su bili u produkciji.

Foto Phile Deprez

Ako je ples i fizički rad, koji je njegov segment najzahtevniji, pre svega, u mentalnom smislu? Da li se čovek (odnosno igrač) 21. veka našao pred nemogućim izazovima i potrebom da svaki put mora da iznova podigne lestvicu?

- Mislim da je komad veoma zahtevan i na fizičkom i na mentalnom nivou. Volim da u mojim projektima tema nađe svoje mesto i u procesu priprema. Ako komad govori o tome kako treba da se organizujemo, to je i deo procesa rada. Ima jedna pešačka sekcija (u predstavi), koja je veoma virtuozna na određen način, ali igrači moraju da je broje, što je veoma mentalno zahtevno, no ujedno i nagrađujuće jer osećate da radite kao zajednica. Na početku doživite neuspeh, ne ide sve kako treba, oblici nisu lepi, ali, malo-pomalo, radeći zajedno i shvatajući šta je pošlo naopako, možemo da stvorimo harmoniju na sceni.

Vreme u kome živimo nameće komplekse svima koji ne ispunjavaju visoke standarde "zadate savršenosti". Fotošop je toliko u upotrebi da više ni sami ne znamo kako izgledamo...

- Kuda nas to vodi i dokle to može da ide? Ne znam. Mislim da je to veoma teška situacija. Sa jedne strane, stvari napreduju, punije manekenke takođe dospevaju na naslovnu stranu "Voga", ali je to još uvek retkost, smatra se bizarnim, kao neki šou nakaza. Sa druge strane, mislim da su u gej zajednici naviknuti na mišićava tela, tako da je to tužno. Standardi su veoma visoki, imamo visoke standarde i za sebe i za ljude oko sebe i to je zastrašujuće, jer veštačka inteligencija je u porastu. Ima, dakle, sve to svoje dobre ali i loše strane. Mislim da je važno praviti performanse u kojima će se ta pitanja analizirati.

Verbalno se svi zalažu za različitost, a čini se, nikad nije bilo manje uvažavanja drugačijeg mišljenja. Da li je vaša predstava glas protesta prema takvom licemerju?

- Da, mislim da ova predstava veoma govori o polarizaciji. Sa jedne strane, imamo poruku koja daje nadu za pronalaženje slobode inisistiranjem na istoj poenti, iznova i iznova, jer smo i kroz istoriju videli da moramo stalno ukazivati na neke stvari; čak i kad mislimo da smo nešto postigli, to nije slučaj. Pogledajte sadašnju situaciju oko prava na abortus u Americi, kvir prava u Poljskoj i Mađarskoj, zatim i u Beogradu sa "Evroprajdom"... Tako da su vremena veoma teška. Da, sa jedne strane imamo poruku koja uliva nadu, dok je sa druge strane veoma nasilan naslov. Vidimo polarizaciju u grupama koje hodaju jedna preko puta druge, dok se prikazuje puno nasilja i nasilnog govora.

Smatram da je veoma važno pitanje verbalnog nasilja, koliko smo se na njega navikli i kako treba da pružimo otpor tome, jer se veoma brzo pretvori u pravo nasilje. Videli smo to sa Trampom na Kapitolu, gde on održi govor mržnje, a dva sata kasnije ljudi napadnu Kapitol, tako da da, ovaj performans veoma dodiruje temu polarizacije. Ne bih rekao da je reč o licemerju, jer stvari idu nabolje, ali postoji drugi tok događaja u društvu koji opet postaje desničarski, superfašistički.

Foto Phile Deprez

Muzika je značajni deo predstave, sa protestnim pesmama koje pripadaju različitim vremenima. Šta im je zajedničko?

- Da, muzika je veoma važna. Mislim da im je zajedničko to što nam na veoma različite načine pričaju o sadašnjosti, čak i one koje su iz šezdesetih. Iako govore o burnim vremenima iz ranijih perioda, takođe kažu: "Dobro, to je bilo šezdesetih, ali i u 2021. sa pokretom Crni životi su važni (Black Lives Matter), imamo isti problem". Ti različiti periodi su važni da vidimo ciklus vremena. Mislim da je Henrik Mikolaj Gorecki najneobičniji izbor za ovaj komad.

Šta ga je posebno preporučilo za ovu predstavu?

- NJegova muzika nije protestna po sebi, ali je Gorecki bio kompozitor u komunističkoj Poljskoj osamdesetih i napustio je svoj posao na univerzitetu jer je otkrio da se režim previše meša u nastavni program. I onda je, odjednom, počeo da stvara drugačiju muziku, najvećim delom pod uticajem američkog minimalizma. Mislim da je to bilo veoma pobunjenički - uvesti američke uticaje u komunističku Poljsku. A onda imamo i Ke Tempest koja priča o "bregzitu", društvu, polarizaciji, budućnosti, koliko teška i tužna ona može da bude, ali uliva i veru. Mislim da treba da imamo veru u ljude, to je ono što sve tri pesme imaju zajedničko - apeluju na ljude da razmisle o okrutnosti svoga vremena.

RAZNOLIKOST KOJA UJEDINJUJE

JEDNA niska igračica mi je pričala da nikad nije mogla da se prijavi za veće uloge, jer za njih kompanije traže samo žene koje su visoke 165 ili 170 centimetara. To je standard za visinu koju igračice moraju da imaju. Osetio sam puno zahvalnosti od svojih igrača.

Smatram da je za ljude na sceni važno da povrate svoju ulogu na pozornici. Što se tiče kvaliteta, oni su odraz svakodnevnog života i društva, a to nije uvek savršeno. Poruka komada nije savršenost, već raznolikost, nalaženje nečega što nas ujedinjuje i to pokušavam da uradim u ritmu. Svako ima svoje korake, ali svi imaju zajednički ritam, tako da je moguće jedinstvo iako smo raznoliki - ističe sagovornik "Novosti".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

OŽENJEN SAM, KAO PIKSI ŽIVIM: Era progovorio o orlovima - obratio se i Stojkovićevoj supruzi