APOKALISA NIJE PROJEKCIJA, MI JOJ PRISUSTVUJEMO: Intervju sa Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom i selektorom 56. Bitefa

AKO imamo pandemiju kakvu niko živi na planeti nije iskusio, ako ekološka katastrofa traje nesmanjenom brzinom i ako su u toku dva ratna sukoba (jedan se desio, drugi je na pomolu), a oba mogu da prerastu u nuklearnu apokalipsu - kako da ne donesemo zaključak da smo dotakli dno kataklizme. A ako svet, uprkos svemu preživi, nešto će morati da se stvori. Neka nova renesansa.

Foto: N. Skenderija

Ovako, na početku razgovora za "Novosti" rezonuje Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor 56. Bitefa, koji će se u odvijati u Beogradu od 23. septembra do 1. oktobra, pod sloganom "Mi, junaci rada svog". Odabrane predstave su iz Nemačke, Belgije, Francuske, Meksika, Slovenije, Velike Britanije i Srbije, sa fokusom na socijalnim i društvenim posledicama pošasti virusa korona.

U međuvremenu, ceo svet se ljulja u sukobu velikih sila?

- Dolazi do velikog ubrzanja i onespokojavajućih dešavanja. Taman smo, na neki način, podigli glavu iz pandemije, kada je počeo rat u Ukrajini, sada imamo i zaoštravanje odnosa između Kine i SAD zbog Tajvana - kaže Medenica. - Kao da smo u stalnom iščekivanju neke sledeće katastrofe... Bitef, pored umetničkih imperativa i promocije novih tendencija, po mom dubokom uverenju, ima dužnost društvene emancipacije i pokretanja najurgentnijih globalnih, kao i lokalnih tema. Tako smo se bavili pitanjem migranata, ekološkom krizom, autoritarnim režimima. Ove godine smo se odlučili za temu rada, odnosno posledice pandemije. Uz gubitak bližnjih, fizičkog i mentalnog zdravlja, depresije, ne zaboravimo da su neki ljudi izgubili posao, morali da se prekvalifikuju, a svima nama život postaje sve skuplji i teži.

Foto: Фото: Н. Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

Poznavajući bitefovsku publiku, šta mislite koje će predstave najviše privući njihovu pažnju?

- Mislim da će najbolje reagovati na predstave druge polovine festivala, dve slovenačke ("Solo" i "Krize"), kao i englesku "Ljubav". U njima ima nešto što je možda nedostajalo prethodnim izdanjima, a što naša publika voli: vrhunsku, superiornu glumu. S druge strane, u prvom festivalskom delu su neka radikalnija ostvarenja. Veoma je dirljiva predstava dokumentarnog pozorišta, Gardien party, u kojoj stvarni čuvari velikih svetskih muzeja nastupaju u svoje ime. Tako imamo inverziju da o instituciji muzeja govorimo iz vizure nevidljivih ljudi, onih koje i ne primećujemo i koji "služe" da nam kažu gde je toalet ili u kojoj sali je neko delo. Kroz predstavu vidimo i da oni imaju omiljene slike i autore, da i među njima ima vrlo edukovanih. Neki su studenti, čak i istoričari umetnosti koji nisu uspeli da nađu posao u profesiji, pa su morali da se prekvalifikuju. Predstava je vrlo nežna i suptilna.

I druge predstave imaju sličan pristup teškim temama?

- Čini mi se da je to veoma zanimljiva kombinacija: teme su provokativne, žestoke, tiču se socijalnih nepravdi i kritike nejednakosti, a pristup većini predstava je veoma topao, emotivan. I meksička "Tihuana" je izuzetno zanimljivo, solo ostvarenje umetnika koji se, inače, poigrava svojim identitetima, menjajući ime i fizički izgled. Ova predstava je neka vrsta predavanja, ispovesti koju umetnik deli s gledaocima u jednom životnom eksperimentu. S lažnim imenom otišao je u grad Tihuanu, na samoj granici sa SAD, gde je najveća migracija unutar Meksika. Iznajmio je sobicu u faveli i pokušao da živi šest meseci od minimalca u fabrici (evro dnevno) i - nije uspeo.

Posebno izdvajate belgijsko ostvarenje neobičnog naziva "Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima"?

- Veoma mi je draga ta plesna predstava Jana Martensa, veliki bum napravio je baš sa njom. Reč je, takođe, o velikom fizičkom radu i trudu, zalaganju, mukotrpnom vežbanju, ponavljanju. U predstavi učestvuje sedamnaest plesača različitog pola, etničkog porekla, uzrasta, veštine. Dirljivo je kako svako od izvođača, prateći istu muzičku partituru, razvija sebi svojstvene mini-koreografije, jezik tela primeren kulturi iz koje je ponikao i u skladu sa sopstvenim godinama. Predstava je neka vrsta montaže iz koje se gradi sveobuhvatna koreografija, da bi nam na kraju koreograf dozvolio da uživamo u sinhronizovanoj, gala predstavi u kojoj svako zadržava svoju posebnost.

Bitef je poznat po tome da se održava na najrazličitijim mestima, ipak, prvi put na Medicinskom fakultetu?

- Imamo četiri predstave koje se igraju u alternativnim prostorima: dve u Luci Beograd, jedna u Muzeju istorije, a Dr Auslender (Made for Germany) na Medicinskom fakultetu. To je projekat Bojana Đorđeva o odlasku naših lekara i drugih zdravstvenih radnika u Nemačku. Goruća i traumatična tema koja nas sve brine - ko će jednog dana da nas leči ako najbolji studenti, čim uzmu diplomu, počnu da uče nemački... Ostvarili smo sjajnu saradnju sa Medicinskim fakultetom, beskrajno sam zahvalan dekanu Lazaru Davidoviću. Mislim da će predstava dobiti poseban kvalitet time što ćemo priču o odlasku lekara igrati tamo gde ih stvaramo, u amfiteatru za anatomiju. Zanimljivo je da je Bojan Đorđev, radeći istraživanje za predstavu, došao do podatka da su zdravstveni radnici procentualno najzastupljeniji deo pozorišne publike.

Ovogodišnji festival, između ostalog, bavi se odnosom između "neesencijalnih" i "esencijalnih" profesija, kakva je nesporno medicina...

- U selekciji su tri predstave (srpska "Svet bez žena", slovenačka "Solo" i pomenuta belgijska) koje preispituju uslove rada, okolnosti i profesionalne mogućnosti u okviru izvođačkih umetnosti. Jer, čini se da su se u vreme pandemije umetničke profesije tretirale kao neesencijalne, one bez kojih se može. Ne znam kako bi se mentalno spasili tokom korone da nismo čitali knjige, gledali filmove i drugo. Ne sme se pristati na tu podelu, mogla bi da ima dalekosežne posledice. Između ostalog, "seču" budžeta i smanjenje medijskog prostora za kulturu.

Pandemija, kao i aktuelni i mogući nuklearni ratovi, suočavaju nas sa mogućnošću potpunog nestanka?

- I uz ekološku katastrofu koja traje. Mnogi filozofi pišu o tome, postoji teza da apokalipsa nije projekcija nego nešto čemu već prisustvujemo.

Razmišljate o sledećem festivalskom izdanju?

- Da u jednoj, ipak, pozitivnoj perspektivi. Interesuje me šta bi bila nova utopija, šta bismo na globalnom planu mogli da smislimo ulažući kreativan napor i šta bi bila renesansa u ovom trenutku. Možda ćemo se sledeće godine baviti predstavama koje na taj način promišljaju budućnost. I, možda bi slogan mogao da bude - "Rerenesansa".

JUGOFUTURIZAM

- RADIMO prateći program sa organizacijom "Maska" iz Ljubljane, koja pokreće zanimljiv projekat "Jugofuturizam". "Masku" čini grupa mlađih rođenih u vreme raspada bivše zemlje. Njihov projekat je projekcija jedne nove utopije, novog oblika kulturnog zajedništva zasnovanog na tradiciji jugoslovenskog nasleđa, ali bez jugonostalgije. To je generacija koja nije živela u Jugoslaviji, nema lično sećanje i objektivnija je u proceni šta je bila vrednost zajedničkog kulturnog prostora. Iz potrebe za širinom, došli su do jednog futurističkog koncepta, na nivou filozofskog promišljanja - šta bismo mogli da unesemo u novi, bolji i veći svet, kao nasleđe iz bivšeg života. I idemo dalje - ističe Medenica.

BOGATI I SIROMAŠNI

- AKO gledamo iz marksističke vizure, svaki rat je sukob političkih elita u kojima stradaju proleteri. I od rata i od pandemije, starije je pitanje socijalne obespravljenosti,nejednakosti. I tu se vidi razlika između siromašnih i bogatih: prvo beže oni koji imaju sredstva da nekud odu, oni koji nemaju, ostaju da ginu - kaže naš sagovornik.

Preporučujemo

Kultura

0 1

URUČEN GRAN PRI BITEFA: Najveće festivalsko priznanje za "Cement Beograd"

30. 11. 2021. u 17:09

Kultura

0 2

I POZORIŠTE PROIZVODI SILAN OTPAD: Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

04. 07. 2021. u 12:21

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije