SKOK U PRAZNO: Ne verujem da bi Dobrica Ćosić bio srećan da vidi ovakav "nastavak"

Piše: Božidar Zečević

21. 06. 2022. u 16:00

To što do sada nismo imali previše iskustava sa žanrom "porodične sage" na televiziji ne spasava nas od nepojmljivih grešaka, jer žanr u književnosti postoji još od "Mahabharate", a na televiziji od njenih prvih koraka, sa apsolutnim hitovima kakvi behu "Forsajtovi" i "Budenbrokovi" sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

СКОК У ПРАЗНО: Не верујем да би Добрица Ћосић био срећан да види овакав наставак

Foto RTS

Pomenuta dva apsolutna televizijska hita podsećaju nas, takođe, da su kultovi građeni na književnim delima "nacionalne klasike" DŽona Golsvortija, odosno Tomasa Mana i na precizno ustanovljenoj žanrovskoj matrici, nekoj vrsti koda, po kome "porodična saga beleži živote i dela jedne porodice ili niza srodnih ili međusobno povezanih porodica tokom jednog kontinuiranog vremenskog perioda, sa stalnim likovima i nizom povezanih epizoda u cilju stvaranja slike neke epohe". Posle veoma uspešnog "pilota" polaznog dramskog štiva za "sagu" o "jednoj srpskoj porodici" u drugoj polovini XIX veka, u obrenovićevskoj Srbiji u TV seriji "Koreni" a prema istoimenom romanu Dobrice Ćosića, glumac Goran Šušljik (inače producent i kreator ove serije) došao je na ideju da "kuje dok je vruće" i pristupi stvaranju prve velike srpske porodične sage po delu pisca koji je obeležio svoje vreme. "Ono što je započeto u Ćosićevim 'Korenima', gde smo pratili porodicu Katić sa kraja 19. veka, njihove živote i probleme, pomešane sa istorijskim likovima i dešavanjima u Srbiji tog vremena - nešto malo manje od pola veka kasnije, nastavlja se u seriji "Vreme zla" kaže se na zvaničnom sajtu RTS-a.

Ne, ne nastavlja se. Između "Korena" i "Vremena zla" zjapi praznina od najmanje pola veka, opisana krvlju i perom u vrhunskom romanu Dobrice Ćosića i možda jednom od najboljih romana u srpskoj književnosti "Vreme smrti" u kome i Srbija i porodica Katić i sam Dobrica prolaze kroz epopeju i tragiku Kolubarske bitke i Prvog svetskog rata. Ne samo što "Vreme smrti" hronološki dolazi posle "Korena", nego u tom romanu cela Srbija doživljava svoj nacionalni apogej, porodica Katić simbolizuje fundamentalni preobražaj srpske sudbine i stvara sliku epohe u kojoj golgota smenjuje slavu, a smrt polet života. Tetralogija "Vreme smrti" donosi i razvija sasvim nove likove, koji će se, u potpuno promenjenim, neuporedivo različitom i teško spojivom istorijskom i društvenom kontekstu pojaviti u trilogiji "Vreme zla" ("Vernik", "Grešnik", "Otpadnik"), dakle pred Drugi svetski rat, krajem tridesetih godina prošlog veka, u sasvim drugačijim okolnostima. Prošlo je gotovo pola veka agonične Evrope i još nesrećnije Jugoslavije, nove države koja se već raspada u neopisanom vrtlogu drugačijih sila, a da se uopšte ne zna zašto i krošto nestade ona stara Srbija? Ko nije čitao "Vreme smrti" teško da može da se uopšte snađe među protagonistima "Vremena zla" - i što je najgore! - ne može da pohvata i poveže likove, njihove odnose niti sled događaja. Ta zbrka proističe iz osnovnog producentskog, koliko i "kreativnog" promašaja, koji se dogodio zbog nepoštovanja, neprihvatanja (ne mogu da verujem i - neznanja!) maločas navedenog zakona žanra, po kome se "porodična saga" odvija "tokom jednog kontinuiranog vremenskog perioda, sa stalnim likovima i nizom povezanih epizoda". Ovaj "kontinuum", dakle "neprekinutost" i naročito dramska povezanost prosto ne dozvoljavaju "vremenske skokove" niti bilo kakav diskontinuitet. Na "Zakonu dobrog nastavka" (Kofka-Vorkapić) utemeljeni su osnovi holivudske dramaturgije, ništa se u drami filma ne prekida, dakle natura non facit saltus, tj. "priroda ne pravi skokove" (Lajbnic). Isti princip važi u istoriji: ne može Karađorđe pre Nemanjića, ni Napoleon pre Hanibala (iako se u nekim našim školama iz nastave izbačena svaka hronologija, pa deca bubaju imena i događaje sve onako đuture, u "realnom vremenu"). Ne nasleđuju praunuci askurđele ni u jednoj "porodičnoj sagi" ni na jednoj televiziji na svetu, jer to normalan gledalac ne može da shvati i prepozna. Jednostavno, porodična saga počiva na kontinuitetu i ne može se graditi na suprotnom prinicpu. Kome je mogla da padne na pamet ovakva katastrofalna "kreacija" ne znam, ali bi svaki svesniji producent ili urednik jako podigao obrve kad bi mu neki glumac doneo ovakav projekat. Rezultat je TV serija "Vreme zla" za koju se kladim da 99% gledalaca neće moći da poveže sa "Korenima", tj. da se ono što je započeto u Srbiji kralja Milana Obrenovića može da završi u "Užičkoj republici" Josipa Broza. Sve to unosi nepojamnu zbrku u poimanje nacionalne istorije, kojim se najšira TV publika ni inače ne može pohvaliti.

Najgore od svega je što se na ovaj način jednoj tv seriji, koja je namenjena širokoj publici, jer se emituje vikendom, u prajmtajmu, na Javnom servisu Srbije, oduzima bilo kakva istorijska perspektiva. Ne verujem da bi Dobrica Ćosić bio srećan da vidi ovakav "nastavak" svojih "Korena". Svoju porodičnu sagu o Katićima, postavljenu u realistički okvir i sasvim konkretne povesne okolnosti pisao je kao jednu kolosalnu metaforu o rađanju moderne Srbije, koja se može doživeti samo u neprekinutoj, zgusnutoj naraciji i poetici, čiji se vrhunac događa u vremenima Velikog rata (koji, međutim, tek treba da se snime)! Rečju, saga se ne može ostvariti u samovoljnom skakaknju i vršljanju po istorijskom tkivu Ćosićevih romana. Time se ne čini usluga ni njemu, ni nacionalnoj kulturi. Naprotiv, jedna u suštini sjajna ideja - uzeti istoriju Katića kao osnov za "nacionalnu TV seriju" - preokreće se u svoju sumornu suprotnost. Osim ako nekom nije naročito stalo da sve što je u vezi sa srpskom prošlošću zamuti i naopako izvrne. Sada je kasno za sva objašnjenja (što su pokazali i "Nemanjići", prvi u seriji katastrofalnih programskih promašaja naše novije produkcije), jer "što se grbo rodi vrijeme ne ispravi". Kako god da se završi ova "kreacija" ostaće za njom totalna konfuzija.

Uz sve to, slika međuratnog, građanskog Beograda ponovo je sklepana od šablona i oveštalih stereotipova, koji ne dejstvuju, nego "telefoniraju radnju". Tu i tamo pojavi se po neki trag emocije, koja brzo nestaje, jer je čine prazne slike. Uopšte, cela ova građa pala je šaka nekome ko nije umeo da je umetnički organizuje. Narativ "Vremena zla" je nazor sačinjen od dugih, nezanimljivih i često sasvim besmislenih deonica, što stvara utisak monotonije i dosade. Beživotni, drvenasti likovi izgovaraju šta im je napisano. Trpe šta moraju unedogled, na primer besmisleno duge i brutalne scene mučenja u Glavnjači i Gestapou, koje dovode gledaoca do ivice perceptivne izdržljivosti; dovoljno da posegne za daljinskim. Tim pre što ova tortura ima jasnu ideološku podlogu.

Ideologija uopšte nesnosno opterećuje ovu seriju time što je njeno tkivo prožeto ne komunističkim idealima o boljem i pravednijem svetu, što je doista bio životni kredo velikog dela tadašnje omladine, nego kominternovskom retorikom, koju savremeni gledalac niti može niti treba da razume, pravi "borbeni diletantizam" (izraz autentičnog skojevca, našeg najboljeg posleratnog filmskog kritičara Vicka Raspora). Stoga i narodna revolucija, kojom se završava "Vreme zla" deluje kao srednjoškolski igrokaz, izveštačena i glupa ideološka priredba sa slikama i parolama na užičkoj meraji, jer takva nije ni imala ikakve istorijske šanse. Tu se, međutim, dogodi jedina prava drama u ovoj seriji. Sve vreme odsutni glavni lik ove tragedije, Komunistička partija Jugoslavije, uzima svoj apsurdni danak u krvi i javlja se kao puna personifikacija jednog vremena zla, čime se stvara bar nešto pravedniji ishod.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

PORODIČNI ODMOR U PRAVOM SMISLU: Bazeni, dobra plaža, raznovrsne animacije, ukusna i raznovrsna hrana, šta više poželeti