ZEMLJA BEZ ŠANSE: Podsećanje na remek-delo Emira Kusturice povodom retrospektive njegovih filmova u Jugoslovenskoj kinoteci

Božidar Zečević

23. 11. 2021. u 10:45

FILMU Underground ("Podzemlje" - ili "Bila jednom jedna zemlja"), nagrađenom Zlatnom palmom u Kanu 1995. godine, vratićemo se u predstojećoj retrospektivi Kusturičinih filmova u Jugoslovenskoj kinoteci, kada ćemo moći da proverimo utisak ovog kritičara da je reč o vrhu inicijalne faze njegovog stvaralaštva.

ЗЕМЉА БЕЗ ШАНСЕ: Подсећање на ремек-дело Емира Кустурице поводом ретроспективе његових филмова у Југословенској кинотеци

Foto Slobodan Pikula

Ako je "Sećaš li se Doli Bel" (1981) bilo fascinantno otvaranje jednog velikog talenta, a "Otac na službenom putu" (1985) potvrda njegove stvaralačke zrelosti u trenju stvarnosti i poezije, onda je "Podzemlje" procvat jednog otkrivenog filmskog stila, "veliki film" koji pečati svoje vreme. Novija srpska istorija, koja se obnavlja u grčevitoj propasti Jugoslavije, dakle stvarnost poslednjeg (- a daj Bože da je poslednji! -) rata svih protiv svih na brdovitom Balkanu prelama se u kaleidoskopu gotovo fantastičnih, nadrealnih, ekspresionističkih i postmodernističkih prizora koji tu konstituišu jedan hibridni filmski stil. Ovaj stil nastaje sasvim u duhu opšte definicije filma - da je jedinstvo čulne stvarnosti i čulne obmane, dakle neka vrsta grandiozne sinteze istine i laži. Jugoslavija Emira Kusturice bila je takođe jedan nadrealan i potpuno alogičan hibrid istine i laži, u kojoj je pola veka stvarno postojao, zbilja živeo jedan svet. Tu zemlju Kusturica je emotivno vezao za verovanja i osećanja svoje generacije i tek kasnije počeo da uviđa ogromne pukotine od kojih se ona sastojala. Kad je uspeo da uspostavi istorijsko obzorje i novi lični pogled, on počinje da shvata da su te pukotine bile dublje i starije. Jedna od njih stvorena je 6. aprila 1941. To dubinsko osećanje kolapsa evropske civilizacije Kusturica ostvaruje u uvodnoj, snažnoj i simboličkoj sekvenci bombardovanja jugoslovenske prestonice, koje se periodično ponavlja.

Undergound, Foto Kinoteka

Paroda: Tumbe izvrnuti svet

Istorijska činjenica je da je u tom jezivom metežu pogođen beogradski zoološki vrt i da su divlje zveri iz razvaljenih kaveza izletale u satrveni i užasom sluđeni grad. Ovo veličansteno, apokaliptično i sasvim sirealno otvaranje filma raste u fikciju, u alegoriju, tj. proširenu metaforu jednog vremena: Pandorina kutija se rasklopila i ludi duh je pušten iz boce. Lavovi i hijene haraju gradom i sami jadni i prestrašeni ljudskim divljaštvom na Vaskršnje jutro. Sve se izmešalo u ovoj strci. LJudske strasti i animalni instinkti, sinoćna proslava života i jutrošnja smrt, ljubav i izdaja, sve obrnuto od Logosa; mahniti kikot i tragedija. Uvodna Kusturčina scena (koja kao i sve drugo u filmu izvire iz raskošne scenarističke imaginacije Dušana Kovačevića) jest svetsko-istorijski prizor bošovskog nadahnuća, neviđen u savremenom filmu. To je "paroda" nove mitske povesti, koja će uskoro sasvim prevazići početnu metaforu.

Čitav Kusturičin svet seli se tada u mitsko podzemlje i gubi vezu sa zbiljom, postaje neka izludela stvarnost, groteskna, udaljena od života na zemlji i sasvim fantazmagorična. U njoj se prepliću veštačko osvetljenje, dekomponovan dekor, ekspresivna maska i kostim, gomila izlomljeih i psihotičnih stvorenja, božjaka, izbeglica sa zemlje, podzemna galerija jurodivih u polutami tog kapadokijskog laguma. Po svemu Kusturičino podzemlje podseća na Langov "Metropolis", a po znakovnosti na celu poetiku nemačkog ekspresionizma. Videćemo uskoro da ovo podzemlje nije sučajno i da samo predstavlja neku "katabazu" (da i mi upotrebimo jednu aktuelnu devizu). Bekstvo u underground i strah od overgound-a dogodilo se već u prvoj zori nacizma u Nemačkoj; svi njegovi žreci, i sam Lang, pobegli su tada preko okeana). Potpuno prekidanje veza sa nadzemljem i uzdizanje jedne infernalne figure, koja odozgo gospodari, tipično je ekspresionistički konstrukt još od "doktora Kaligarija". Pod vlašću diktatora, firera ili generalisimusa u gornjem svetu to pozemlje postaje gnezdo otpora i detonator pobune. Ako je tačno da ceo ovaj intelektualni štimung nalazi uporišta u nizu stilskih odlika koje smo maločas pomenuli, onda ovde možemo tražiti korene Kusturičinog i Kovačevićevog "neoekpresionizma". Ovo je neminovni ishod bekstva u vrline podzemlja; u Umwelt izgubljenih i prestrašenih duša. Više od pola veka kasnije, Kusturica se, dakle, vraća nemačkom ekspresionizmu. (Ne bi trebalo zaboraviti da je ekspresionistički duh nadživeo svoje izvore kroz "Građanina Kejna" i "Trećeg čoveka" i docnije ceo "noar", te različite odjeke u filmovima Fon Trira, Grineveja, DŽarmuša i Fasbindera). Sve je, dakle, neka vrsta ponovnog rođenja "kaligarizma" i kammerspiel-a ugrađenih u jednu novu, grotesknu alegoriju.

"Otac na službenom putu", Foto Kinoteka

I ceo istorijsko-simbolički blok o jugoslovenskom opštenarodnom otporu nacizmu Kusturica metaforički smešta u svoje podzemlje. Taj otpor je identifikovan u podlozi stvarnosti i samo čeka svoj čas da izađe na površinu. On se i demistifikuje: tu se pravo herojstvo meša sa provalom svojevrsnih strasti; uz ljubav i odanost piruju obest i anarhičnost. Uz patriotizam i lojalnost marširaju i znaci izdaje. Balkan je tlo natopljeno ratnim izdajama, sa istim pravom na život kao i junaštvo, čak i kumstvo - bratstvo po Bogu. To bratstvo u novim okolnostima sada izdaju, napuštaju mitsku konvenciju i patrijarhalne tradicije i padaju u mutne strasti, ambicije, ljubomoru i zavist. "Iznevereno kumstvo" postaje opšte mesto našeg prokletstva, moralne propasti.

Eksoda: Istina je laž

Kada je nacizam prividno poražen i samo privremeno sklonjen (što se tek danas više nego očito pokazuje) u podzemnom svetu ne menja se ništa. Kaligari je ostao na površini i sada ubira plodove svoje magije, manipulišući i dalje donjim svetom, koji i dalje radi u korist opšteg mračnog preduzeća. Kaligari je gore, zamenjen totalitarnom diktaturom druge vrste, a prema dolje (Brozov omiljeni topos) funkcioniše isti sistem vrednosti.

"Sjećaš li se Doli Bel", Foto Kinoteka

Narodna vlast, koja bi trebalo da učini kraj podzemlju, kiti se njegovim perjem, uživa u luksuzu i privilegijama. Vremenom, sve to postaje isto. Uz pomoć virtuelne stvarnosti, našeg Kaligarija odjednom vidimo u društvu Josipa Broza Tita i njegovog politbiroa kako maše razdraganoj gomili i drži važne govore. Ovaj prost digitalni falsifikat (već se bio dogodio Forest Gump i drugi uspesi) otvario je san filma da sa stvarnošću može doslovno činiti šta hoće, da zbilju pretvara u fikciju i obratno, izmišljotinu u činjenicu; istinu u laž. Sad u nadzemlju snima "Otpisane" igrajući se do mile volje sa istorijom, koja nije drugo do patvorina i opsena. Snimanje filma (tv serije) uzima se bez problema kao ubedljiva stvarnost, deca se igraju Prleta i Tihog i izmišljeni likovi zauzimaju mesto u fikciji života. Sve se suludo izmešalo pa stvarnost i mit nastupaju ruku pod ruku u završnoj štafeti mladosti. I pri svemu tome počinje treći, totalni rat, koji je, u stvari, očekivan produžetak prethodnih. Svi duhovi ponovo su u kolu, istine su postale laži i obrnuto. Deceniju posle "1984". ovaj film deluje kao negativ svih prethodnih. To je eksoda, mitski izlazak i Otkrivenje na delu.

"Na mliječnom putu", Foto Kinoteka

Na kraju, naše doba, čitava Evropa, čitav svet, silazi u podzemlje. Ono je izukrštano mračnim i zagušljivim hodnicima, koji iz Berlina vode u Madrid, iz Plovdiva (gde ih je i pravio Mile Jeremić) u Helsinki, iz Moskve u Vašington, po njemu bljuje Greta Tunberg, bazaju opet neki božjaci, unproforci, unmikovci, terminatori i predatori u prašnjavim bornim kolima i umiru muški, ratovi se planiraju i izvode sa haotičnom preciznošću i nesreća vlada svetom. Film, sadašnjost, prošlost i budućnost u isti mah, stapa se u Kustričinu monumentalnu fresku. Kada je ceo svet postao podzemlje i utopio se u klimatske promene i pandemije naši junaci konačno izlaze na svetlovid, ukrcavaju se na jedan ploveći čkalj, neku vrstu Splava Meduze, čiji oblik blago podseća na obrise negdašnje Jugoslavije. Ona izolovana, nevažna i potpuo sama, avetinjski klizi po Stiksu, između ovog i onog sveta, kao sen poslednjeg vremena. Bila jednom jedna Zemlja, planeta koja nije imala šanse.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)